REGIJON: Zašto ćemo da se poubijamo i koga ćemo da ubijamo onda kad se poubijamo Bože zdravlja

Opšte je poznata istina da je jednom bogatom i neoženjenom čoveku – zovimo ga Išmael – svaka nesrećna porodica nesrećna na svoj način. Zato nećemo pričati o tome, nego o nečemu drugom:

Pre jedno hiljadu i nešto godina, u dalekim šumama zakarpatske prapostojbine, vaskoliki Prasrbalj je natovario taljige, kauč i regal zatego gajkama, posuđe uvio u Коурирь, ženu namestio na točak a čeljad i nejač na kanate, reko babi da ispeče pile za usput pa je u šumi odalamio toljagom, natego medovine i poterao volove, tako da se već negde kod Taurnuma priključio kilometarskoj koloni saplemenika od koje je odjekivala pesma što u prevodu sa praslovenskog glasi otprilike ODE LOLA A ZAVIČAJ OSTA, ODE PREKO TRAJANOVOG MOSTA, OVĐE GARE ZA LOLOM SE GRABE, OJ PLAVUŠO, ŽALIŠ LI BARABE. Taj naš plavokosi i plavooki arijevski čukunčukunčukunpredak nije bio nikakav strateg, što je i logično: nije umeo da piše pa samim tim ni da čita, srao je uz osveštani hrast i brisao dupe snegom, ruzmarinom i šaši, o internetu i vikipediji nije imao pojma a Milomir Marić je bio tek u dalekim genetskim nagoveštajima zečije usne jednog patuljastog Časlava, sitnog lopova po vašarima i prodavca gloginja na fišek. Stoga, taj naš praprasurdepač nije ni mogao znati da će svoju kuću podići na sred puta E75 na balkanskoj vetrometini, te da će mu se potomci graničiti sa svim okolnim zemljama sa kojima mogu da se graniče, što je lepo kad imaš nuklearnu bombu pa im samo zavrćeš ruke ali ne i kad se udruže pa opletu po tebi. I tako, bez ikakve ideje da postoji nešto takvo kao što su Bugari naš se naivni kurajber uputio ka jugu u potrazi za boljim životom i porodičnim blagom, a lepo su mu govorili onaj mali peder sa krilima na kapi i onaj debeli što tegli kamenčugu da sedi kod kuće i da se ne seli, pa su mu onda nudili neko piće od koga se obeznaniš pa možeš nadlanicom da precepiš cerov dozemak i da jebeš tri dana ko mutav, al naš je čovek karakteran i patrijarhalno vaspitan, neće sa narkomanima da ima posla.

E, još od tada kad smo pustili koren i od došljaka postali domaći baštinimo dugotrajnu i vrlo doslednu tradiciju ratovanja sa svim i svakim: udri Hrvate da im jebem oca I SINA, udri Bosance majku im sektašku bogumilsku, udri Grke jer najslađe je brata pravoslavnog, udri Šiptare nek smo i mi superiorni nad nekim, udri Mađare jebale ih sandale na čarape, udri Rumune to su sve Mađari, udri Turke i proteruj u Arabiju odakle su došli, udri Bugare jer ma da bre, udri Bugare! I tako godinama i godinama, vekovima i vekovima, malo mi njima otmemo teritorije, malo oni nama, malo oni nama pobiju muškarce i siluju žene, pa malo mi njima i tako do 101 i nazad. Sve u svemu, prijateljski odnosi zemalja u Regijonu zasnivaju se isključivo na nasleđu konstantnih ratova, čija je posledica da se više nego igde na svetu ovde postavlja pitanje trajnosti i uopšte postojanja zemalja i naroda. Svako bi svakog da osvoji, satre i ukine i svi mentaliteti su opterećeni konstantnom traumom nestanka (države, naroda, čega god), pa bilo to u ratu oružjem ili u miru tzv. belom kugom; tog crva dovoljno je malo samo malo pročačkati politikantskim šićardžijstvom – iz domaće radinosti ili sa strane – pa da mogući nestanak izgleda sasvim izvestan. U tom slučaju maše se zastavama iz sve snage i pevaju se borbene pesme, identitet je u krizi a čuvali smo ga vekovima, treba ga braniti a napad je najbolja odbrana i zato udri preventivno i drži se nepoverljivo i na odstojanju: nikad ne znaš šta ti komšija sprema, a mora da sprema i zato treba da se držimo zajedno, pusti taj individualizam, ima ona staaaaaaaaaara priča o braći i onom pruću i zato budi isti kao svi mi da bi bio svoj tj. naš. I zato se svi ti identiteti na ovim prostorima, slični kao jaje jajetu, zasnivaju pre svega na negaciji: ja sam Bugarin jer nisam Turčin, ja sam Makedonac jer nisam Bugarin, ja sam Zapata jer nisam Makedonac, ja sam Bošnjak jer nisam Srbin, ja sam Srbin jer nisam Hrvat.

A kad se tako postoji, ne postoji se na zdrav način jer je onda neophodno stalno dokazivati svoj identitet negiranjem svog dvojnika, a on postoji li postoji i dalje majku mu jebem i ličimo a to je podmukli udarac jer sam ja poseban, stoga ja moram da se branim i zato taj drugi mora da nestane ili ću nestati ja, A JA VALA NEĆU. Tako gledano, Otadžbina je stalno ugrožena i stoga je borbena gotovost – makar u malom mozgu – jedini način na koji ljudi, narodi i zemlje ovde postoje i funkcionišu. Zato će se graditi crkve i džamije, a ne bolnice. Zato će se graditi granični prelazi, a ne putevi. Zato će se finansirati sportisti, a ne umetnici (jer umetnik ne može da u naše ime pobedi nekog). Zato i samo zato da bismo mi pokazali pre svega da smo to MI, a pitanje kako preživljavamo u tom MI nije nimalo umesno jer će se rešiti onog trenutka kada ne budu postojali ONI i tada će nastupiti Hiljadugodišnje carstvo sreće, volje, ponosa i usklađenosti proizvodnih snaga i sredstava za proizvodnju, pa ćemo onda – u našem slučaju -na Sudnji dan imati su čim pred Miloša, da nas lepo ocarini pa onda lepo direkt kući, u Nebesku Srbiju, jer što još nomad viko Nikola Urošević Gedža: „Bog je rodom iz Srbije“, pa sa Bogom svi na pečenje i muziku.

Pošto sam se dovde potrudio da sagorim sve moždane ćelije ljubiteljima Mićka Ljubičića koji nostalgično leleču nad nedostatkom besmrtne teme masne pičke na Tarzaniji, vreme je za veseli dodatak za muškarce:

Da je mila nam napaćena Otadžbina u opasnosti, to je jasno svakom dobronamernom Srbinu i svim ostalim nealbancima. Hvala Bogu, neprijatelja imamo i unutrašnjih i spoljnih, a – što viko stari narod – ljucka veličina se poznaje po broju neprijatelja: što ih je više, to si veći čovek. Pošto smo među najvećim ljudima na svetu, nije nimalo na odmet da budemo najveći pa da pobedimo i da budemo jedni carevi. Sve dosadašnje neprijatelje držimo pod kontrolom: Amerikanca jebe Putin ekekekekekeke si vido kako Rus jebe SAMO ČINI PRC! Nemac opterećen savešću, samo ga ukenjavaš na bazi Hitlera i odma se savije, Jevreje drže Arapi, masone jebu crkve i komunjare, Hrvati jebeš Hrvate, to isto ko sa Švabom, Bugari bi možda i zaratili al to su Bugari pa bi im i rat ispao onako bugarski, laminati ne mogu da se saberu na jedno mesto pa da udare na nas, toliko je to tajna organizacija, NVO sastavljene od nekih samih metiljavih profesora, dakle, sve je na pola potenciometra, taman toliko da se ne opustimo u borbi za našu stvar. Ipak, postoje i takve opasnosti na koje se ne obraća dovoljno pažnje:

Ljudi-rakuni – hibridna varijanta unutrašnjeg neprijatelja, petokolonaši najgore sorte. Naruče ti pastu sa brokolijima, pozovu ti policiju i vatrogasce, preseku crevo za vodu onim sitnim zubićima, pa trk u kukuruze. Logično, najviše ih ima po Vojvodini gde i prave najveću štetu, pa pola Evrope mora da gladuje. Verovatno šuruju sa Mađarima.

Udruženje pletilja Surdulice – Pod maskom dnevnog boravka za starije gospođe okrenute tradiciji izgledaju naivno, ali pod okriljem noći i rafalne paljbe svojim šiljatim pletaćim iglama izazivaju kvarove automobila na parkingu hotela Nais, pa oće čovek da upali a ono ne vergla, odvlači na masu. Pošto tu ima najviše Turaka, žele da izazovu međudržavni sukob i da u vojnom udaru uspostave huntu.

FK Javor – iza ovog kriminalnog udruženja krije se Stevo Damljanović, ivanjički don sa jakim vezama u podzemlju Nove Varoši. Preko radija Javor, koji se u APR-u vodi na kiparsku firmu WESTMARK HOLDINGS LTD. šalje u etar ψ-frekvencije pogubne po natalitet u Zlatiborskom okrugu, a postoje potvrđene glasine da imaju domet i u Lučanima i naročito u Raški, gde izbezumljuju albanske neveste.

Bojan Milanović – sumnjivi nestanak jednog od najvećih estradnih šarmera razjašnjen je 2007. otkrićem katakombi ispod RTS-a, gde je uočena prilika sa crnim plaštom i maskom na licu. Od te godine Žandarmerija obezbeđuje svako snimanje novogodišnjeg programa, scenografija je minirana eksplozivom C4, a pratnja je dodeljena Ivani Mihić i Milici Milši i preporučeno im je da ne bi trebalo da budu u istom studiju u isto vreme. Treba pomenuti i da se brijanje, šišanje i emigracija u SAD Žike Antića desilo neposredno nakon Milanovićevog nestanka.

Lažni pederi – javno se jebu u dupe i puše kurac, a kod kuće ih čekaju žena i deca da gledaju Slagalicu i idu na more u Paraliju. Sarađuju sa pravim pederima kako bi ostavili utisak da ih ima više. Instruisani od centara moći.

Obožavateljke Svetozara Cvetkovića – grupa urbanih komandoskinja i ilegalkinja obučenih za specijalni rat taktičkim prevrtanjem očiju. Ne udaju se, pretpostavka je da se razmnožavaju prostom deobom. Iako izgleda da imaju dva prezimena, drugo je konspirativno ime (npr. Mandić-KLOBUK, Kijački-FRIDRIH, Vasić-GLOMAZIĆ itd.)

Kafana „Baralić“ Mrčajevci – ubijaju od kiselog kupusa kako prave. Teraju ljude da idu prema Čačku, pa im postane simpatičan naglasak. Ne do Bog nikom.