Retrospekcija mature i pobesneli introvert

 Mature su oduvek bile naročita mučnina za mene. Pretpostavljam da je to slučaj i za ostale sociopate koji su odlučili da umru upravo onako kako provode većinu vremena: ZA KOMPOM, U GAĆAMA, na koje kaplje mašćura i vreo kajmak iz komplet lepinje dok na ekranu Kal Drogo arči dotračku kurvu Deneris Tajgerijan u gejmovtronzu.

Mada, to nije uvek bio slučaj, nekada sam bio poletan i čio dečačić željan avanturizma svake vrste, upoznavanja sveta, ljudi i svih fenomena u vezi sa ta dva. Ali, onda su se desile MATURE, i svaki optimističan momenat mog plahovitog i krhkog bića smrvljen je pod teretom psihičke torture kakve jesu takve desadovske manifestacije.

U nastavku teksta pružiću retrospektivni pregled svih matura čiji sam bio akter i zahvatiću u suštinsku agoniju preživljavanja takvih iskustava.

1.0 “Mala” matura

 Prva matura kojoj sam prisustvovao zapravo je prvi deo „male mature“ i kao fenomen aktuelna je poslednjih dvadesetak (i manje) godina, a kao takva je deformisano nedonošće roditelja koji projektuju bolesne ambicije kroz svoju razmaženu decu time stvarajući problem realnim roditeljima koji psuju dan kad je iko izmislio mature da izbija mukom zarađe novac sirotinji iz džepova.

Teško da ima šta da slavi dete koje je završilo četvrti razred osnovne škole i čija se intelektualna dostignuća mere mogućnošću sabiranja do sto i adekvatnom primenom tablice množenja na situcije u kojima računa koliko novaca za pet žvaka po osam dinara treba nadrkanoj prodavačici, u oznojaloj sitnini da isplati. Ali bilo kako bilo, učitelj nam je uzeo par hiljada dinara za zamrznuta žu-žu peciva i sok od zove koji nam je njegova žena servirala u školskom podrumu.

Modni hit tog leta bio je kineski sprej u konzervi kojim se kosa farbala u plavo ili zeleno. Ja sam imao sreće da preko debele veze (pritom mislim na morbidno gojaznog komšiju koji je deci valjao sve od sege i ketridža, preko klikera pa do bezalkoholnog piva i rumunskih šok žvaka) pronađem crvenu boju, ali sam takođe imao nesreću da me u sred čina nanošenja spreja zatekne ćale i na mestu umlati polomljenom drškom od metle (koju je polomio prethodni put kad me je tukao).

S mučninom se sećam egzaltiranosti s kojom sam se pripremao za matursko veče (tj. podne, u šest su nam počinjale nindža kornjače pa smo jednoglasno odlučili da ranije počnemo). Imao sam spisak na kojem su bile isplanirane izvedbe krajnje kompleksnih stavki:

1)    Iseci nokte (i na nogama)

2)    Očisti uši

3)    Kaki

4)    Okupaj se

Osim predpripreme koja je obuhvatala kupovinu odeće u najrafiniranijem kineskom šopu i cipela za koje sam dobio dve ćuške rezignacije zavrat od ćaleta koji je shvatio da je dao iljadu i po dinara više no što je planirao i poluobojene kose u crveno imao sam još i niz traumatičnih situacija neposredno pred samu maturu.

Gel koji sam naneo na kosu pretvorio se u grudvice koje su zaudarale neverovatno životinjskom aromom pošto mu je istekao rok (i naravno, bio je rumunski jer sam ga povoljno nabavio preko one „debele“ veze koju sam pominjao). Zatim sam sebi napravio opekotine drugog stepena jer sam uz pazuhe i vrat previše jako prislonio dezodorans te sam uz vrištanje i plakanje konstatovao da baš lepo mirišem. Dok sam išao ka školi pratio me je narkoman iz obližnjeg kraja koji mi je postao naročito simpatičan jer je rekao da su mi cipele „do jaja“, nažalost do jaja nije bilo to što je tražio da mu dam pare koje sam odvojio za fliper pored škole, sokić i semenke.

Kulminacija večeri (naravno u negativnom smislu) bila je fotografija mene kako sedim u učiteljevom krilu, čija sumnjiva priroda me proganja i do danas. Bitan momenat mature bio je famozni vozić u koji smo se uhvatili dok je na poluneispravnom radiju Bajaga pevao „Moji su drugovi…“.

Već tada sam naslućivao da ću se nefunkcionalno snalaziti u takvim vozićima/krugovima/šutkama i vratio sam se kući izuzetno potišten jer nisam uspeo da plešem sa simpatijom iz odeljenja uz „Neke ptice nikad ne polete“ Saše Matića. To su bili prvi znaci duboke depresije i anksioznosti u koju ću upasti posle niza neuspelih matura.

1.1 Mala matura

Prava mala matura dešava se na pragu ulaska u srednjoškolstvo i naznaka je gowneta u koje će se survati vaš život posle poslednje četri godine relativne bezbrižnosti i finansijske sigurnosti koju će pružiti roditeljski skuti.

Situacija je drastično drugačija no što je bila pre četri godine. Pored silnih mutiranih pubertetskih glasova, vodenastih telećih pogleda i rošavih faca (ko u Malagurskog), tu su i neke modne promene u vidu pokojih tangi obučenih po prvi put, ponekih dekoltea, utegnutih majica sa zlatnim tribalima i „ozbiljnih“ cipela na pačiji kljun.

Bitan moment mog ulaska u doba odrastanja i postajanja čovekom obeležiće sve veća i veća mržnja koju će roditelji razviti prema meni usled sve većih finansijskih izdataka u kojih ću ih uvaljivati. Te će za ovu manifestaciju ćale morati da odradi dodatnih 40 sati kopanja poljskog klozeta kod komšije Ćazima (inače pripadnika romske nacionalne manjine, koji vozi turiste za Beč svakog vikenda ali zarađuje na onom što prevozi u gepeku zapravo), što će biti velika muka za ćaleta jer jedina stvar koju mrzi više od cigana je kopanje klozeta za njih. Tako će tatin konj moći da se obuče u Teranovi a ne kod kineza ili na buvljaku.

Prva stvar koju sam agonično proživeo je predmaturska euforija. Famozno prskanje vodom na kraju školske godine (koje će u kasnijim srednjoškolskim godinama zameniti prskanje nečim drugim u školskom veceu), pa čak i polivanje kantama i baštenskim šmrkom. Naravno, svaka učionica tog dana imala je svoj radio na kojem je Željko Samardžić pevao „9000 metara na nebu“, pored kojeg su bile činije sa pardon štapićima i najjeftinijim smokijem iz obližnjeg dućana „Podunavlje“.

Osim što će restoran da vas opelješi naplaćivanjem posebnih tarifa za salvete u obliku brade Radovana Karadžića i fluorescentnih slamčica za sokiće, mnogi nastavnici će da se ugrade dovođenjem svojih rođaka, amaterskih fotografa. Te smo i mi imali kamermana iz Slatine koji je cele večeri snimao incidente koji će nas traumatično obeležiti za života. Tako je video zapisom ostalo ovekovečeno kako neartikulisanim primordijalnim pokretima muflona u erotskom zanosu pokušavam da igram kolo dok trubači sviraju neku manje poznatu numeru Verice Šerifović.

2. 0 Velika matura

Srednja škola je izuzetno turbulentno razdoblje u životu čoveka (normalnog čoveka, ne mene koji se tvrdoglavo nisam dao menjati i naučiti nečemu).  Okončavanja srednjoškolskog obrazovanja za neke predstavlja izlazak iz dugog boravka u katatoničnom stanju i iluziji o životu kakav nije, te su grubo bačeni u aktualno stanje stvari koje većini nudi perspektivu rada na trafici, u pekari, magacinu, butiku i notornom dućanu “Podunavlje”. Za druge je ta katatoničnost prolongirana kroz nove četri godine (ili 8 u mom slučaju) fakultetskog obrazovanja, obmanjivanja sebe (i roditelja), deluzija, pada u elitizam “akademskih zajednica”itd.

Bilo kako bilo, većina maturanata ima velika očekivanja od života, padaju u širok zagrljaj velegradskih univerziteta i na maturskom balu (bolje reći BOLU) entuzijastično proslavljaju sve ono naučeno (prirodna bogatstva basena Konga, Vijetove formule za pronalaženja nula kvadratne jednačine i bibliografske detalje Vagnerovog Prstena Nibelunga). Iako to “naučeno” poprima krajnje komičan oblik kad se uzme u obzir da je prva asocijaciaj na mature zaravo ples a ne polaganje ispita. I kad je reč o tom ispitu, može se reći da bi i mongoloidni idiot mogao prevesti par rečenica teksta iz udžbenika engleskog jezika za drugi razred osnovne škole i napisati sastav “Gde vidim sebe za pet godina- i zašto baš kao najmlađeg člana SANU-a u istoriji te istitucije”.

Od iskustava koja su mene teško pala ( u predmaturskom “prskajućem” period) izdvajam loš doskok pri padu u fontanu, dvosatno povraćanje u školskoj kotlarnici i oslovljavanje profesora hemije sa “Brate mooooj”.

Vreli završni dani srednje škole su idealna prilika metroseksualcima da (konačno uz povod) skinu svoje ružičaste sweet years majice i pokažu svoje, kalistenijom oblikovane, trbušnjake i pločice, kao i uredno izbrijane pazuhe i grudi (verovatno Venus brijačem koji reklamira Dženifer Lopez jer kineski plastikaneri suviše iziritiraju tkivo njihove vulve).

Dežurni boemi će se polivati Apatinskim pivom (loše protraćeno pivo ako mene pitate) i dane provoditi u diskursu o tome kako oni svakog dana piju i imaju najviše iskustva u tome a ne kao “ovi” koji tek sad piju pred maturu a nikad ne izlaze (čime su tek za stepen manje jadni no oni sami).

Matura je idealno sredstvo klasne segregacije, tu se tek vidi ko IMA a ko žicka po odeljenju siću za Meridijan, u nadi da će ubosti prelaz na Juventusu i kupiti te karte za Egzit. Tako je moje celo odelo (sako, košulja, kaiš, pantalone, gaće i čarape) plus cipele koštalo koliko samo cipele mog druga iz klupe (a njegove cipele su bile duplo jeftinije od onih koje je kupio Mića Guzonja iz IV-7). Kod muškaraca to i nije toliko eksplicitno izraženo koliko kod devojaka čije haljine ponekad koštaju ćaćin bubreg i maminu koštanu srž.

Te večeri sam se do škole dovukao komšijinim špediterom, jer iz mog sela nedeljom uveče nije bilo autobusa za grad. Tu sam se našao sa drugaricom iz odeljenja (pratiljom, to je bila patološka kombinacija, jer ni nju ni mene niko nije hteo) te nas je njen ćale prevezao stojadinom do hotela u kojem se proslavljala matura. Sećam se da sam se gadno nažuljao na gajbice jabuka jer se ćale vraćao s pijaca pa nas pokupio u prolazu.

Matura je bila uobičajeno stecište prepečenih žrtava solarijuma, skupih odela i još skupljih dizajnerskih haljina.

Jedino što mi je mučnije bilo podnositi od sinova lokalnih uspešnih “preduzetnika” koji su odela platili onoliko koliko moj ćale zaradi za godinu dana bile su ćerke istih takvih biznismena koje su želele da duhovito i kreativno iskoče iz uobičajenog okvira kombinacijom kežual starki i haljine od iljadu evra (a nije ni da starke od 7 iljada predstavljaju oličenje skromnosti).

U suštini, bilo je to veoma bolno veče, sa dosta Bajage i Plavog orkestra,  naravno i SUTRA NAS NEĆE BITI, DRUGI ĆE VINO PITI AAAAAAA, provejavale su i Balaševićeve numere poput “Neki novi klinci”. Niko tu zapravo nije došao da slavi, da se druži ili da se provede, već da pokažu zašto su baš oni bolji i lepši od ostalih. Dobro, pretpostavljam da je to sasvim normalna i zdrava stvar. Ali ipak, ja sam se držao pića koje je bilo uključeno u, krvavim novcima plaćenu, cenu restorana. Na kraju večeri zavetovao sam se da ću se posvtiti predstojećim studijama i otići što dalje od svoji, sad već bivših, drugara. Naravno, nisam uspeo ni u jednom od te dve kompleksaške ambicije. Moj bitak na fakultetu survao se u provaliju, a ja sve češće provodio vreme ispred Podunavlja ispijajući pola gajbe piva odjednom (nije baš da nisam ništa naučio kroz život opaaaa).

Ironija se sastoji u tome što sam upravo prethodne nedelje otišao na “pet godina mature” i nadajući se da se nešto promenilo opet završio ispijajući sličan vinjak kao pre pet godina. Al to je materija za sledeći tekst ili:

2.5 Matura uzvraća udarac