Romantično veče jedne usahle muške svinje
Jel’ se sećate početka filma ’’Američka lepota’’? Kevin Spejsi nam u podužem monologu objašnjava sve blagodeti sredovečne krize: Žena- rospija mu isisava životne sokove kroz nos, ćera od 17 godina je ćera od 17 godina, na poslu ga tretiraju kao debilka, jedino zadovoljstvo mu je masturbiranje pod tušem ujutru na najbolju prijateljicu ćere od 17 godina. Ne znam kako, ali prilično sam siguran da sam sa 27 godina dostigao krizu srednjih godina. Ne, nemam ćeru od 17 godina, niti ona ima drugarice od 17, godina, generalno, devojke od 17 godina nisu moj predmet interesovanja. Ne tuširam se ujutru, Bož’ sačuvaj, niti pod tušem masturbiram, ujutru je prioritet skinuti drlje, pojesti dva keksa da ne padneš u nesvest što si ustao a ono još mrak, i ličiti iole na osobu dok ne stigneš na posao.
Kada na posao stigneš već nije bitno da li ćeš da ličiš na osobu ili na frontmena ded-metal benda, dok završavaš zadatke. Nemam ženu, imam devojku, mada bi Anet Bening mogla da pokupi neke cake od nje glede umetnosti zvocanja, negodovanja, mrštenja i slanja nedokučivih SMS-ova. Ne, ja definitivno nisam Kevin Spejsi u filmu ’’Američka lepota’’ iz 1999. ovenčanog Oskarom za najbolji film. Mada Kevin Spejsi i ja imamo jednu stvar zajedničku: Od trenutka kada ujutru otvorimo oči, do uveče kada obučemo pižame i legnemo (još jedan pokazatelj da sam dostigao krizu srednjih godina, ne spavam u boksericama kao kakav Dado Polumenta, imam pižame, i te pižame imaju one kragne, strašna priča jedna) bićemo na pogrešnoj strani. Nećemo biti ti koji naređuju,nego kojima se naređuje, nećemo biti ti za kojima se neko okreće, nego koji se kao paćenici okreću, nećemo biti ti pred kojima se stoji mirno, nego ćemo stojati mirno.
Reći će neko, ’’problemi belog čoveka’’. Da, ali ovo je Srbija, moj čukun-beli orao nije imao plantaže konoplje u Belgiji, pa sad ja osećam ontogenetsku patnju za tim vremenima što se manifestuje mojim konstantnim kukanjem da moj život nije dovoljno dobar iako imam kancelarijski posao, hibridni automobil i sobu sa PS4, moj čukun-askurnđel je bežao od dobro zamašćenog kolca, jedino što su njegovi geni meni doneli je konstantan strah za svoje dupe, hvala Bogu danas u 21. veku, metaforički rečeno.
A moje dupe, figurativno rečeno, napadano je sa svih strana. Krenimo od posla. Imam završen faks, što ne kažem da bih se hvalio, nego više da bih vam približio čemer mog bića i šljakerskog načina života koji počinje svako jebeno jutro u 6:30. Ti bar imaš posao. Da, imam posao rođače, imam. Svako jutro idem da selim neke gastose na sedamnesti sprat, zatim se vratim u kancelariju gde sa devet gospođa, šaljivdžijom i bebom sređujem nekakvu papirologiju. Gazda navija da Berni Sanders pobedi u Americi, smrt zlom kapitalizmu a sa druge strane ima 2 firme, kafić, nelegalnu kladionicu, 50 studenata volontera i nas azilante na minimalcu.
Kada dođem kući, jа ne trаžim puno, stvаrno ne. Pаr kriški hlebа dnevno, čаšu vode i tаnko ćebe dа gа ogrnem oko rаmenа kаdа je vetаr nаjnemilosrdniji. Jedini luksuz koji trаžim ikаdа je dа dаljinski od TV-а, da tа mаlа, а tаko moćnа sprаvа, bude kod mene zа vreme gledаnjа utаkmice od nаcionаlnog znаčаjа. Dobro, ne baš od nacinolanog ali od značaja za kućni budžet! Moj kućni budžet!….Ok samo moj budžet za cigare. Ipak, desi se da povremeno izgubim bitku, i da na televizoru umesto 22 razdragana mladića koja trčkaraju gore-dole, moram da gledam Džuliju Roberts i pokojnog Ričarda Gira jer je Željko Mitrović odlučio da večeras unesreći ono malo srećnih domova što je ostalo u državi. Ali, večeras sam skovao plan. Da, sve je na papiru. Pustićemo film, i u trenucima njene nepažnje prebacivaću nožnim palcem na kvarno, spojlovaću kad god mogu, i pošto su me godine gorkog iskustva naučile da moram da budem u ulozi naratora skoro ceo film jer: „ko je ova kurva“, „jel on to nju vara“ „DA LI JE ONO BOMBA ili bonbonjera“ biću nem poput iskusne haringe i time je dovesti do potpunog nervnog sloma. Otvorio sam pivo, i klupko je bilo spremno za odmotavanje. Zaigrajmo!
– E čekaj samo da okrenem Milicu!
– Pa dobro bre, moram posl…
– Ma evo bre, sekund je to.
Posle sat i dvadeset minuta vratila se. Daljinski mi je i dalje u desnoj ruci, ali primetno stariji i pokriven velom prašine. Nema veze, preokrenuću ovo u svoju korist.
– Stigla si baš na kraj ovog “Jesen u Žarkovu”, al sad počinje nešto bolje.
– A šta je to?
– Maaa samo neki film o drevnoj borbi vukodlaka i vampira.
Vidim kako joj krv nezaustavljivo juri ka licu, i taman kada se spremala da saspe salvu uvreda na moj filmski ukus, odlučio sam se da podignem ulog.
– Izvini, moja greška. Zapravo radi se o borbi vukodlaka i vampira u BUDUĆNOSTI.
– Ej, idem ja kod Milice ipak, ti radi šta hoćeš.
I tako se, dragi moji rođaci, ovaj tužni flamingos zaputio u lokalni pab kako bi nekim vrhunskim pivom pokušao da sapere gorak ukus današnjeg dana, a sa još 4-5 istih pokušao sebe da dovede u stanje potpune indiferentnosti prema surovom svetu. Nešto kao ceo život Peđe d boja.
Kevin Spejsi u američkoj lepoti sa početka teksta u jednom trenutku pukne, da otkaz, duva travu i napada maloletnice. Ipak, meni je i ovo dovoljno.
– Jelen, Lav, Staropramen, Badvajzer?
– Bad.
– Svetli ili tamni?
– Najtamniji koji imaš.
