Ruža protiv izvršitelja
Pre neki dan je gospođa Ruža iz jednog naselja na periferiji Beograda (o ovom događaju bi trebalo, da je ikakve pravde i sile boga, da se piše naširoko i nadugačko) imala posla sa prinudnim izvršiteljima. Gospođa Ruža je bila poznata po tome što je u svom dućanu davala na crtu i ler, što se nije ustezala da gladnom da hleb i paštetu bez para, a da joj gladni onda, u jednom trenutku, u ime svog obraza, kad mu legne ono malo crkavice, vrati dug i kupi sebi još jednu, novu paštetu i još jedan, novi hleb, ovaj put ko gospodin čovek, bez zaduživanja i crtanja.
[typography font=”Cantarell” size=”14″ size_format=”px”]Daj Ružo da izvučem crtu belog [/typography]
Gospođa Ružu smo voleli svi mi kojima je taj kraj meseca uvek počinjao negde sredinom meseca. Zanimljivo je to kako smo mi i Ruža, mesecima koji su se završavali naglo i bez najave, stajali na rep. Ruža ima svoju sveskicu na kockice u kojoj su upisani svi lokalni spajači kraja sa krajem. U toj svesci su imena poput „Mita frigo“, „Jelena blizanci“, „Aca bokser“, „Sandra potkrovlje“ i brojna druga imena i nadimci onih koji su na svoj obraz kod Ruže uzimali paklicu cigara ili limenku piva, hleb ili viršle, palentu ili kilo krilaca. Ruža je takođe samovala kao i mnoge druge Ruže, bila je bez muža ili sina, bez ikoga ko bi joj se našao u životu, za slučaj da joj život krene u nekom neočekivanom pravcu. U svom dućanu je Ruža i spavala, imala je metalni, škripavi krevet i nekakav zastor kojim bi se odvojila od sveta svoje prodavnice, i pokušala da uđe u svet svojih snova ali tako da uvek bude ipak blizu svetu svoje prodavnice i usluživanja, jer su, neretko, lokalni mangupi, noću, dok keva Ruža, kako su je zvali, pokušava da se u snu presabere, potraživali piva i domaće rakije po kojoj je Ruža bila čuvena. Imali su običaj da joj kucnu na prozorče, da šapnu njeno ime, pijani ili polupijani, a ona im je uvek, nauznak, odgovarala sa ljubavlju i osmehom, iako su je budili, kao na ratištu, granatama svoje mladalačke želje za lumpovanjem. Keva Ruža je imala pregršt razumevanja za tu životnu fazu i neretko je, nakon polupanog sna, leti kad je vreme i sirotinji i bogatima isto i podjednako lepo, i kada nas zavarava da je svet ipak lišen nepravde i laži, izlazila sa omladinom i tukla pokoje pivo i pokoji Winston.
Ljudi su voleli Ružu, nema šta. Ko god je znao Ružu, njenu rakiju i sveskicu, ne možemo reći da je imao posla sa manifetlucima i kojekakvim pederlucima koji budže vlastitu sreću uvek tako da neko drugi bude u manjku iste. Ni nama samima, razume se, nije svejedno, jer autor ove pripovesti i sam običava da sa Ružom popuši koju cigaru ili da drmne s nogu koju domaću, ili, što je takođe uvreženi manir, u Ružinoj svesci, kao u leksikonu, da ostavi svoje inicijale. Prema tome, autor je i sam, razume se, na Ružinoj strani i možda odveć pristrasan. Ali ne mari. U ovom i ovakvom životu se inače uvek mora na nečijoj strani biti. Tu laž o nepristrasnosti mogu da podržavaju i njoj u prilog agituju samo oni koji su uveliko privilegovani. To je, uostalom, najelegantniji način da se privilegije i sačuvaju.
[typography font=”Cantarell” size=”14″ size_format=”px”]manje elegantne načine svi dobro znamo[/typography]
Elem, naša Ruža je, prvo, pre mesec i kusur dana, fasovala prijavu o nekakvom „nelegalno sazidanom objektu“, da bi, zatim, dobila i pred nosom, uštogljenog i finog opštinara, koji je, sve su prilike, i sam živeo u našem potezu, ali koji je u svom srcu silno želeo da živi negde drugde, i koji je, eto, radeći svoj posao, hteo sve nas da vaspita i uljudi tako što će lično, glavom i bradom, najaviti ozakonjeno rušenje Ružinog zdanja. Mita frigo je baš u trenutku kada je gospodin kravata našoj Ruži objavljivao stanje stvari na opštinskom nivou, u Ružinoj svesci svojim obrazom upisivao i petu crticu. Opštinar je pričao, Ruža je trnula a Mita frigo je pored novčanog lera, u sebi, duboko i otprilike tamo gde i je i opštinar negovao uverenje da će opština postati ili Mars ili je neće biti, negovao i počinjao svoju, nešto drugačiju ideju o opšitini, o rušenju i o Ružinom dućanu.
Čuo je naš Mitke dobro šta se sprema Ruži i svima nama koji smo sa Ružom konektovani na razne načine. Razglasio je Mitke, brže od goluba, razglasio je da se Ruži sprema kraj i da će Ružinu svesku spaliti sile zakona koji je uvek na strani onih kojima upisivanje u Ružinu svesku nije od životne važnosti. Vest je brže nego što vesti inače putuju, a onako brzo kako samo brzo putuju vesti o nekakvoj nepravdi koja je uvek jasna i nedvosmislena, stigla do svih lokalnih mangupa, đuvegija, navijača i drugih koji su u život uključeni napre svoji telom, a onda i jezikom. U roku od odmah svi čija su se imena i nadimci ikada našli u Ružinoj sveski, bili su obavešteni i spremni da se tog dana, onda kada je rušenje i najavljeno, nacrtaju ispred dućana, isto onako kako su godinama unazad u njenoj svesci isrcatavali tarabe pred navalom gladi ili nemanja cigara i piva.
[typography font=”Cantarell” size=”14″ size_format=”px”]Hvala ti, Ružo.[/typography]
Dan za izvršavanje je došao takođe brzo, valjda zbog silne želje svih nas da stigne što pre i da prođe po našem. Okupilo nas se neočekivano mnogo, i svi smo napokon prepoznali istinskog generala u čiju zaštitu treba da stanemo. Policija je i sama videla silu solidarnosti protiv koje i onaj višak faktičke moći koju su plaćeni da vrše ne može i ne treba da se koristi. Policija je dakle videla da se u zdanju u kojem je Ruža krije i nešto drugo od te vajne nelegalnosti. I oni su znali da je čvor kojim smo svi uvezani baš u tom dućanu i u Ružinoj nepodnošljivoj lakoći davanja na ler. Nad Ružom nije izvršeno ništa. Sveska stoji na starom, dugovi se uredno pamte, rakija po starom sjajno odomaćuje svakog ko je lizne, a Ruža po starom nastavlja da spava i da iza zastora sanja uvek dovoljno blizu svima nama kojima kraj meseca stiže naglo i iznenada.
