Ružna istorija Južnih Slovena II

Kako jebote onda Hrvati i šta koji kurac Slovenci?

Okej, pomirio si se s time da ti tvoje nasleđe diktira da te naslednici Imperije gledaju s prezrenjem, kao roba ili u najboljem slučaju slugu. To znači da je vreme za drugu rundu, gde nas čeka odgovor na goruće pitanje u srcu i kurcu svakog Srbina, uzrok što smo u vrhu nacija sa najvećim stepenom kardiovaskularnih oboljenja u Evropi  – a ne znamo  ko ti je poslednji put pomenuo pravu mračnu stranu ove statistike, to jest da palamar pada kako raste pritisak. To pitanje  otprilike glasi: „Šta su koji krasni Hrvati i Slovenci uradili da se izvuku iz sranja? Je l’ to što su katolici? Mora da je to! Mora da je onaj papa, pokenjam mu se u Pradinu cipelicu hemoroidno!“

Cenimo predlog, ali nije Papa. Uzroci sežu još dublje u mračnu prošlost slovenstva, i moraćemo da kročimo u crnu rupu u kojoj se prepliću legenda i lingvistika, idioti i idiomi, da bismo konačno ukapirali kako je došlo do podele Slovena na plemena kakva danas poznajemo.

Slovenci:  Slova

Kada je rimski orao pao, Servi su ipak imale malo fore u odnosu na vulgaris sužnje, pa su prirodno odmah probali da prigrabe priliku da sad malo oni. Ali, čovek koji je ceo život samo sluga i koji je odrastao uz ćaleta slugu slušajući o svom dedi robu kome je najveći doživljaj u životu bio kada je otišao na pijac a da nije on bio roba nije baš neki menadžerski materijal.  Nije ni čudo da se marva rasula nazad u plemena i horde brže nego što  klasik alternativna cava podlegne opijnim efektima drugog piva , dok su oni među Servima koji su imali sreće da znaju poneko slovo pokušali da primene rimske obrasce društva, što im je pošlo za rukom otprilike koliko i svim kasnijim srpskim vladarima od Slavije do Terazija. Da su stvarno bili pametniji od ostalih pokazuje i činjenica da su brzo skapirali da je od toga mrka kapa i gledali da se sklone na neko ušuškano, ako može i visoko mesto, da nepismena bagra može lepo odozdo samo da im gleda muda landarava. Pogodio si, oni su postali Slovenci, kecnem ih u Kekeca.

Govnjiva motka

Podrijetlo Hrvata zahteva da se prvo pozabavimo najvećim sakramentom južnoslovenstva: govnjivom motkom. Ovaj legendarni artefakt kojeg Ekskalibur mora da pita da izađe u grad i koji lupa prstence prstenu Nibelunga potiče iz doba pre pada u Slovenstvo, u vreme kada su askurđeli naših askurđela kao deca slušali o podvizima legendarnog praslovenskog junaka Milojka Kitine. Milojko je prvi otkrio ove prostore, doduše slučajno, loveći mitskog Južnog Vepra. Milojko je sustigao Vepra negde oko Dervente, gde mu je uspešno nabio svoju borbenu motku u prkno.  Južni Vepar je sa uskikom koji nije bio lišen uživanja stisnuo prkno, poskočio i izvukao motku iz Miletovih muževnih šaka, pobegavši kao da ga Todorci gone. Zastao je samo jednom, da prokune Mileta i svo njegovo potomstvo da nikada ne nađu mir dok ih neko ne potera tom istom govnjivom motkom. Mile se tada jedini put rasplakao, a njegove dve teške muške suze su postale dve stene na kojima je niklo Jajce.

Hrvati: Kroatoa

I tako, kada su potomci Milojkovi, a naši preci, najzad dobili slobodu, nisu znali šta da rade s njom. Mnogi su utehu nalazili u legendi o Južnom Vepru i krenuli u potragu za govnjivom motkom. Servi najistančanijeg njuha su usredsredili svoje čulo na iznalaženje tragova govana, a narod ih je pratio, uglavnom do nekog usranog mesta kao što je Hercegovina, gde bi rešili da se nasele.

Ali, nijedna priča nije kompletna bez jeretika – onih koji priču interpretiraju na neki svoj način. Među Servima je počelo da se šuška da treba da se vrate obožavanju starih bogova, da ih samo viša sila može izbaviti iz ovog govnjivog questa. TI stari bogovi nisu Perun, Svarog i ta obezspermljena ekipa koju su Rimljani ko iz pičke obrlatili u svoj panteon pa onda lepo objasnili da je to isto ko Jupiter i Vulkan, što i jeste. Ne, reč je o daleko starijim bogovima, čija imena šapuće kamenje kada škripi i sleže se, o kojima peva cunami  dok krlja Indoneziju i čiji zvuci se otkrivaju u čitačima kosmičkog zračenja. A jedno od tih imena je: Kroatoa, drevno zlo koje čoveka čini Hrvatom!

Kult Kroatoe se proširio među Servima kao hepatitis na studentskoj žurci održanoj u poljskoj bolnici, sa sličnim rezultatima: skoro polovina ljudi je rešila da šta se kog vraga više bakćemo s govnima, vrijeme je uozbiljiti se i napravit nešt od ovog ovdje, kužiš? I nazvaše se Kroati: sledbenici Kroatoe i nosioci kravate, jer su se međusobno raspoznavali po obrednoj omči koju su svi nosili oko vrata i koja je simbolizovala njihovu spremnost da daju svoj život za Kroatou.

Kroatoa je bio skroz kul s time, a na nagovor svog kolege Ktulua je poslao viziju da kravate moraju da budu sa kariranim paternom, čisto da ih drka malo jer valjda um starih bogova mozak smrtnika ne može da pojmi! Kada su počeli još da se hvale time, Kroatoa se grohotom smejao, pa čisto da ih još malo prca, naredio im da nađu tu govnjivu motku i donesu je njemu da se malo češe po čmaru, teško može da dohvati jer je zajebo Džabu d Hata po pitanju gabarita. Naravno, ni Kroati je nikada nisu našli jer niko ne može da zajebe starog krmka Južnog Vepra, pa i oni pate za njom.

I zato svim tužnim Slovenima samo treba govnjiva motka, što i sami znaju. Ali, ova duboka podela na poslušnike Kraotoe i pratioce Milojka, na statične i dinamične, na kalkulisane i operisane, na one koji razmišljaju glavom i igraju na taktiku i one koji izgaraju srcem  idući u gloginje kurcem, nikada im neće dati mira. Naročito jer su u stvari toliko slični, i jedni i drugi i treći u genima imaju taj ropski način razmišljanja koji ih čini nesposobnim da naprave sami nešto od svojih komadića zemlje.