Saga o pogrešnom poklonu

– Dobar dan.

– Dobar dan, dobar dan.

– Ooovaj… jel ovo knjižara?

– Pa, ne mislite li da je to najbolje objašnjenje za neobično velik broj knjiga na rafovima?

– Ra… fo-vi?

– Police.

– A to! Da da, znam, kao rafovi… police – rafovi, jeste, znam, znam za to.

*neprijatna pauza*

– Pa dobro, mogu li da vam pomognem?

– Da, da, e pa… da. Mogli biste. Tražim poklon, to jest kupujem ga, to jest tražim ga pa ako bude dobar kupiću ga. I onda ću da ga poklonim, jelda. Mislim, ako nije jako skup, onda neću.

– Za koga je?

– Za, pa, za drugaricu jednu.

– A šta ona voli?

– Pa voli da čita, jebiga. Zato sam došao ovde.

– A šta voli da čita?

– Kako miste šta? Ono, knjige.

– Kakve knjige?

– A šta, ima vrste?

– Ima.

– Uh. Ovo će biti teže nego što sam mislio. Znate šta, kupiću ja ipak jedan Fa dezodorans, 140 kinti na sniženju dole kod mene. A imam i ja jedan, ostalo od prošlog rođendana, dobio greškom ženski, mada koristio sam ga malo, al na kuglicu je, neće ni skontati. Ajte pa doviđ…

– Čekaj malo, stani. Žene su komplikovanija bića nego što misliš. Za ženu, poklon nije samo poklon. Poklon koji joj kupiš je za nju prizma kroz koju se prolama svetlost tvoje ličnosti. Razumeš? Ako joj kupiš pravu stvar, videće dugine boje, jednoroge i Jelisejska polja. Ako joj odneseš dezodorans zacrneće joj se pred očima.

– Šta si sad ti jebote, hodajući ženski magazin? Ništa te ne razumem.

– Pojednostavljeno – ako joj odneseš dezodorans sa kuglicom koja džibri na tvoje pazušne jame, misliće da si seljačina. Ako joj odneseš pravi poklon, misliće da si car, da je baš lepo što si se potrudio i želeće da sazna više o tome otkud je tako dobro poznaješ.

– Šta, to je tako važno, a?

– Jeste.

– I šta ti misliš, knjiga će da odradi poso?

– Zavisi. Mogla bi.

– Pa ajde onda, daj mi neku koja odrađuje poso.

– Pa nije to tako prosto. Reci mi, kakva je ona?

– Brutalna. Ono, mnogo simpatična u faci i naš kake sis…

– Ne ne ne, mislim ovako kakva je, ko ličnost, šta radi, čime se bavi, šta voli, odakle su njeni, šta joj ćale vozi?

– Šta znam, studira nešto. Kažem ti, bio sam kod nje, ono hrpa knjiga, ko ovde, puni ralfovi neke literature. Tako i ja, pun regal lista za kladionicu, pratim razvoj kvota u austrijskoj ligi poslednjih par godina, lovim sumnjive kvote.

– I šta onda, uplaćuješ velik novac kad je nešto sumnjivo?

– Ma jok, ja to onako, iz zezanja. Dođem s posla u 4, imam ceo dan, šta ću drugo, gledam liste. I proizvodim četke. Šta meni treba da izlepim jednu dobru četku, 5-6 dana. Zaradim 130 kinti po svakoj i bog da me vidi. Jel ti treba, evo imam ovde, vidi, kvalitet, ne ko ona govna s Kvantaša.

– Neki drugi put. Znači ona ima punu sobu knjiga?

– Punu.

– Pa jesi zapamtio neki naslov, nekog pisca?

– Uh, slabo.

– E onda stvarno ne znam kako da ti pomognem.

– Ne! Čekaj, znam. Ima jedan, Beker. Boris Beker. Nemac, plav, igrao tenis, znaš ga ti.

– Šta?

– Beker! Beker jebo ga ti! Sećam se, video sam na jednom ralfu, piše Beker i ja se baš zapitam koji kurac otkad taj piše knjige. Mislim, teniser pa još Nemac, kad su Nemci pisali knjige.

– Beker? Možda Beket?

– *pauza* Aaaaaa Beket! Da, vidiš, da, moguće. Ima smisla. Hahaha, pa da. Ne znam ni što sam mislio da je Beker. Zamisli da on piše knjige, hahaha. Šta bi bilo sledeće? Hitler igra balet a Švajnštajger peva u crkvenom horu?

– Khm, da, zamisli.

– Nego, šta, jel ima nešto od tog Beketa?

– Pa, ima, al probaj da se setiš koju knjigu si video kod nje, da joj ne kupiš istu.

– Jeste, to ko kad dobiješ isti dezodorans. Dobio sam 17 Brutova prošli rođendan jebote. A knjiga, ne znam. Nisam siguran. Matematika neka.

– Matematika?

– Da, to mi bilo još čudnije. Sabiranje neko. Ne znam zašto bi neko pisao knjigu o tome, to je bar lako. Da neko piše knjigu o četkama bilo bi mi jasno, to nije laka stvar uopšte. Znaš ti da kad je četka napravljena od PVC vlakana, ona…

– Čekaj, sabrana dela?

– E to to, bravo. Jel dobra to knjiga?

– Mmmm… da. Jeste, ali poenta je da moraš da joj kupiš nešto drugo.

– Šta, znači ovaj tvoj Švabo ne može?

– Ne može. Ali sada znam šta ta tvoja voli. Idemo ovamo, u odeljak gde je drama apsurda.

– Nego šta, ajmo tamo. U jebote vidi, pa vi imate i sprat. Otkud ovolko knjiga, šta je ovo? Šta je ono u ćošku što se mrda?

– Konobar.

– Ej ej ej matori, prvo poso onda uživanje, daj tu knjigu da nađemo.

– Ne, ne razumeš, ovde gore je i kafić i knjižara.

– I šta, ljudi piju i čitaju?

– Pa dobro, ne piju nužno alkohol. Imamo mnogo lep čaj od đumbira.

– Svet je poludeo.

– Evo, stigli smo. Ima tu par klasika, evo tu ti je Jonesko, tu je Alfred Žari, evo i Adamov ovde. Ali, ako želiš da zablistaš ja bih preporučio totalnu avangardu.

– U glavu, a?

– Da, u glavu. Ovo je novi hit autor, njegove drame su pobeđivale ove godine na festivalima alternativnog pozorišta u Upsali, Tilburgu i Temišvaru. Rođen u Malom Iđošu, odrastao u Kiškunhalašu, mada se izjašnjava kao građanin pičke materine. Ova knjiga ti je pravi izbor, ovaj čovek je na ceni.

– I šta, o čemu se radi tu u knjizi?

– Pa, u osnovi, glavni junak Janoš Potpetica se jedno jutro budi i shvata da je postao kapilarni sistem za navodnjavanje. Na nekakvom površnom nivou, on se druži s drugim sistemima za navodnjavanje, izlaze u grad…

– Muvaju pičke, a?

– Muvaju pičke, pričaju o svakodnevnim problemima, piju, padne po koja teška reč, pa i suza, ali na kraju večeri ipak uvek zapevaju “Šta ću mala s tobom”. Ali, u jednom dubljem smislu, to je zapravo priča o besmislu ljudskog života i krizi bivstvovanja najavljenoj već u filozofiji egzistencijalizma…

– Dobro, dobro. Oće voleti ona to?

– Pa, biće iznenađena u svakom slučaju.

– Daj.

– 870 dinara.

– Šta, za knjigu od 24 strane?

– Prava umetnost košta, prijatelju.

– Ajde jebiga. Evo ti 900. Daj konobaru 30, smorio se ko grejpfrut, kontam niko vam nije ušao ovde gore još od kako je Ignjacio oženio Kasandru.

– Zahvaljujem.

Izašao sam brzim korakom iz knjižare i krenuo do trga da se nađem sa Đomlom koji nije ušao unutra sa mnom jer je, kaže, alergičan na prašinu – u prašnjavim prostorijama počne da kija, kašlje i recituje Gorski Vijenac. Listao sam dogodovštine Janoša, sistema za navodnjavanje, nadajući se da je Đomla i meni uzeo pivo. I jeste. Sedeo je tamo na najjačem suncu, glupavo obučen kao i uvek, pitajući se verovatno zašto sam se toliko dugo zadržao. I u pravu je. Ostaviti ortaka samog sa pivom je kao da prigušiš svetla, upališ mirišljave sveće, pustiš Berija Vajta i onda ostaviš ribu samu u sobi dok ti u kujni listaš 24sata. Jednostavno nije u redu. Seo sam, uzeo limenku i ona je zauzvrat proprštala u znak pozdrava.

– Šta si to uzeo?

– Pojma nemam. Kaže matori da će se svideti Danici.

– Ozbiljno? A šta dezodorans, ništa?

– A brate, nije to baš tako. Ribama poklon nije samo poklon. To je prizma kroz koju ti lično… kroz koju jednorozi… ne znam šta je, al je neki mnogo važan kurac.

– Tako, a? Pa dobro, ako to ne upali uvek možeš da joj napišeš “Hehehehe, ovde ne ličiš uopšte na sebe” kad na fejsu stavi Morgana Frimena za profilnu.

– Puši kurac. Videćeš brate, ovo je hit. Jesi ti kupio nešto?

– Ma kakvi, jebeš rođendan. Šta da se kuvam kod neke ribe na gajbi punoj knjiga u potkrovlju kad mogu da sedim ovde, pijem pivo i dobijem rak face od gledanja u sunce.

– A i to što kažeš. Leto jebe.

– Leto zakon. Ne moš verovati da ljudi jedu govna da im je vrućina.

– Ne moš verovati.