Samo da zapalim još jednom pa mogu da umrem
Znaš onaj divni osećaj kad se naždereš kao stoka nekog kvalitetnog roštilja, pa udariš po ugljen dioksidu (pivo, špricer il bar kisela, nikako kokakola to stvara zavisnost) i na kraju svega kao veliki finale jedna pljuga da malo spereš karcinom debelog creva karcinomom pluća. No dobro, bolesti su briga budućnosti naše, sadašnjost nam je sve a ako se uvek potrudimo da nam sadašnjost bude do jaja, to znači da će nam i budućnost biti do jaja pa nećemo biti bolesni i crkavati od raznih govana.
Cigara dakle, kruna svake dobre klope, meraklijski ugođaj i put ka krešendu hedonizma. Ipak, postoje momenti kad su cigare nedostupne a trebaju nam ko dop i malo više od toga. E tad biva sranje i postajemo ona tetka iz reklame za snikers; valjamo se po travi, asfaltu i blatu i rođena deca nas gledaju u fazonu “ćale, ne brukaj me jbt, na dedinoj smo sahrani”. Ali nas briga za okruženje i šta će svet da kaže, samo je bitno da što pre osetimo reski ukus dimčine u plućima i da kao nešto kul izbacimo višak kroz nos i usta.
