Sedam razloga zašto ne završiti faks (kad si ga već počeo)

Voli čovek završiti faks. Ti misliš da je važno, ćale i keva misle da je važno, baba iz Vizbadena misli da je važno, 100 jura iz njenog novčanika misle da je važno, drugu babu iz Farkaždina bole kurac jer je ogluvela, pobenavila i misli da bi Bananamen bio solidan predsednički kandidat. I u pravu je brate žena. Ne za Bananamen (mada?), al u pravu je što je bole kurac za to dal si završio faks. A i tebe bi trebalo. I ne samo da bi trebalo da te zabole nego bi trebalo strateški da ga odložiš dokle god izgovori tipa “mani sad faks majko, izgleda da nam je hrčak cigan” uspevaju da upale. Ne zato što treba da UČIŠ CEO ŽIVOT ili zbog jeftine đus votke i jeftinih konzumentkinja đus votke na brucošijadi u Sirigu (protip: tamo moš da ideš i kad završiš faks), drugo nešto je u pitanju, gledaj sad vamo.

1. Moraš da tražiš posao

Prva asocijacija na kraj faksa ti je “KONAČNO SVOJ ČOVEK GOTOVO JE SA ŽICANJEM ZA SUTLIJAŠ OD UJNE S TELEPA GOTOVO JE SA OBJAŠNJAVANJEM ĆALETU KAKO SAM SPIČKAO 5 SOMA ZA 2 DANA I DA JE ZA TO KRIV BENTEKE”? Ne znaš šta pričaš prijatelju.

Stvari ne idu tako (osim ako si programer, u kom slučaju baš ništa u ovom tekstu ne važi za tebe i možeš slobodno da se vratiš pravljenju aplikacije koja pretvara Nedu Ukraden u Alku Vujicu i obrnuto, pozz). Ne upada dupe direkt sa šaltera za overu semestra u glatki tapacirung kancelarijske fotelje. Nećeš dva dana kasnije sedeti u strukiranom odelu, sa hipsterskom kravatom oko vrata i korporativnom šoljom na izglancanom stolu za kojim sede očešljani i nasmejani ljudi kojima objašnjavaš grafikon koji analizira obnovljive izvore energije Šlezvig-Holštajna. Viđaš ortaka iz kraja koji nosi aktovku i hoda užurbano? On kuva kafu , dodaje keks i kupuje burek nekoj jajari. Neki likovi iz srednje stalno kače na fejs fotke u kojima izgledaju kao da se slikaju za stok fotku za tekst o stok fotkama? Oni se samo lože.

Traženje posla je kao skakanje u bazen pun govana. I pre nego što ga isprobaš, prilično si siguran da je to izvanredno neprijatna aktivnost, al tek kad se stvarno oprobaš u praksi skapiraš koliko je loše. Ne samo da te čeka Biro gde ti savetnik u principu kaže “pa moj savet ti je da probaš da nađeš nešto” (tru stori), ne samo da te čeka prijavljivanje za posao asistenta cvećarke sa još 6000 kandidata u firmama čije zahteve mogu da ispune samo Cukerberg, Varufakis i Čeda Čvorak, već brate ima jedan mnogo veći problem, a to je da…

2. Nećeš naći posao

Jebiga. Sedećeš kući, gledati sve intervjue Dada Polumente i brojati koliko puta u životu je rekao reč “brašnjav”. Dobro, pomislićeš, isti mi kurac, posao nisam imao ni dok sam studirao al sad sam bar SKINO TU MUKU S VRATA. A-a. Brate znaš kolko je manja muka biti student koji sedi kući navaren, gleda onaj crtani s pčelom i patkom na Baby TV i rifrešuje desktop nego biti lik koji sedi kući navaren, gleda onaj crtani s pčelom i patkom na Baby TV i rifrešuje desktop. U prvom slučaju se osećaš ko govno, u drugom ko podmudna prljavština Ramuša Haradinaja.

3. Neugodno pitanje “Šta ima?”

Imaj u vidu da tvoj život sada izgleda onako kako je to opisano u prethodnom pasusu, tj. kao život dostojan tumora na stopalu vidre. Stoga na postavljeno pitanje prijatelja, poznanika i rodbine ne možeš odgovarati iskreno. Dobro nisi ni do sad odgovarao sa “evo već 4 dana prdim projektile od špricera u tetrapaku i gulaša iz menze”, al imao si neku osnovu za taj odgovor – šta ima – evo spremam bre ispite neke, čeka me kolokvijum, žurim na vežbe, išo na neke konsultacije, šaljem mejl jebenom asistentu, RVEM SE BRE S REALNOŠĆU. Štaš sad? “Tražim posao” nije brate aktivnost, jer ako kažeš “tražim poso” dolazi i potpitanje “a dobro brate a do tad… jel nešto…”, na šta ide par sekundi neprijatne tišine a ti se osećaš kao da bi bilo bolje da si prethodnih 26 godina učio napamet monologe Devetara Cokulića.

4. Neugodno pitanje “Kad se ženiš?”

Iako je ovo naizgled manje neprijatno pitanje nego prethodno, moraš da uzmeš u obzir da ono ponekad dolazi upravo od babe iz Farkaždina koja je u tvojim godinama imala iza sebe osmoro dece, dva rata, amputaciju šake i 14 hiljada hektara koje je preorala alatima tehnološki prilagođenim oranju koliko i kutlača. Potpuno je svejedno imaš li ribu ili ne – ako nemaš, nesposoban si, svakako ne jedeš dovoljno a možda si i peder, a ako imaš koji bre kurac čekaš, a možda si i peder. Do sad je bilo “čekaj bre baba fakultet da završimo prvo svoji ljudi da budemo na noge malo da stanemo xexe”, što su i baba i deda prihvatali s neodobravanjem, ali ipak prihvatali. Sad nemaš kud. Ako imaš ribu koja nije u fazonu davanja autograma matičaru, onda će vam samo oboma biti iznimno neprijatno u porodičnim posetama, al ako imaš ribu koja jeste u tom fazonu, onda… hahah pa onda jebiga.

5. Otkriješ da nisi ništa naučio

Dok budeš tražio ili “tražio” posao imaćeš dovoljno vremena za preispitivanje o svemu i svačemu – ima li života posle MC Stojana , otkud jebote Boris Bizetić, i na kraju, znaš li ti išta što nisi znao pre faksa. Da, biće tu, onako, par stvari, al kad podsetiš sebe da si spičkao 5-6-7-11 godina života da bi naučio par stvari moguće da će to kao posledicu imati par drugih stvari poput kliničke depresije i sečenja vena kašikom. Moguće je da ti lično i jesi nešto naučio al to je verovatno zato što si programer a mi smo se lepo dogovorili još kod prve tačke da ćeš da prestaneš da čitaš i prepustiš žurku sirotinji.

Da ne bude zabune, ne mislim nismo ništa naučili u smislu ne znamo NIŠTA, jedemo slinac i brišemo nos čarapom. Al slabo je to, nekako nije dovoljno, sve što imaš su neka nesigurna poluznanja i sve tako znaš pomalo al vidiš da ne moš onako suvereno da komanduješ celokupnim sranjem kojim bi trebalo da komanduješ. Dok studiraš to ti nije frka – jbg student si, znaš da si govno i da ne znaš ništa i kapiraš ono kad završiš to je to onda si neko mudo i vadićeš svaku iole relevantnu profesionalnu informaciju iz malog prsta, ili dupeta, već kako ko voli. A onda završiš to i vidiš brate da nisi nikakvo mudo. A čoveku u nekim godinama nije više prijatno da ne bude mudo.

6. Često je potpuno nebitno

Al stvarno. Pogotovo ako si se društveno-filološki usmerio, apsolutno sva znanja koja si stekao tamo mogao si i sam da stekneš, a ta diploma ti ni u formalnom smislu uglavnom ne znači baš mnogo, iako može lepo da posluži kao šik trendi otirač za cipele u vlažnim zimskim danima. Istina, biće kul kurseva, biće i pokoja kul glava među profesorima i ako te baš zanima to što studiraš, rokaj. Ali ako misliš da će te faks učiniti moćnim znalcem stvari – neće; ako misliš da će te učiniti do jaja čovekom – neće, seti se balegara s filološkog koji daruju jebenu povelju poglavaru Nikoliću. Nije znanje nevažno naravno, jbg da nema ljudi koji štošta znaju ne bi mogli izlečit čmičak i ne bi pile mogo zamrznuti nego ga juri po kući pa kad se posere po laptopu ti struži ko šašav. Ali treba zapamtiti: 1) znanje nije isto što i faks, i 2) to ne znači da će tebi biti neophodno ili korisno bilo kakvo formalno obrazovanje u životu. Matori bukvalno je važniji kriket šampionat Bugarske nego dal ćeš položiti taj kolokvijum, ti u životu (ne) moš da radiš milion stvari i to zavisi vrlo malo od toga da li ćeš završiti faks.

7. Povlastice

Sve što je na popustu i bogu je drago. Voli čovek popust pogotovo kad je okorela sirotinja, a željeni proizvod ili usluga je automatski onoliko posto kvalitetnija koliko je prodavac odlučio popustiti. Kupićeš sapun sa urezanom facom Madžgalja jer košta 9 dinara bez obzira što smrdi na crknutu veprinu, ili ceo komplet Alana Forda od rendom narkomana bez obzira što ga je očigledno crtao sam narkoman, a Alan Ford liči na Miću Berića u pubertetu. Lepa strana studentskog života je što popuste ne dobijaš samo jer su proizvodi koje kupuješ đubre ili su ljudi koji ih prodaju u govnima, već prosto zato što si student. Ne završavaj bre taj faks, sledeći popust socijalnog tipa ćeš dobiti kad budeš u penziji, a to i nije baš najzabavniji period tvog postojanja. PA TI BRANI DIPLOMSKI SIROTINJO