Šest vrsta ljudi u saobraćaju koji treba da crknu

TERENSKI KOMERCIJALISTA

Pantalone na ivicu, prugasta košulja, jareća bradica model „prijatelj Milan“, naočare bez rama, firmin tablet i blutut u ušima. On živi u korporativnom snu, njegov život je reklama za „Telenor“, probleme doživljava kao izazove, svaki novi dan je za njega nova šansa za napredovanje, put od hiljadu milja počinje prvim korakom ali ga on savladava svojom ljutom korporativnom mašinom, kilometri ostaju iza njega dok sa zvučnika tuče TDI house i SAMO POZITIVNO, SAMO LEPRŠAVO.

U stvarnosti, to je govno zabagrelo sa Beogradskom poslovnom ili Menadžmentom u bioenergetskom astroinženjeringu, i u drljavom hečbek puntu sa mrežastom pregradom i nalepnicom 80 preteruje obojenu tečnost za koju se zavod za javno zdravlje izjasnio da ne postoje zakonske prepreke da se zove „osvežavajuće bezalkoholno piće sa okusom naranće“ proizvodnje „Šefćet Tropiko doo“. On juri, on svojom ljutom mašinom marke Zastava 10 savladava kilometre i svaki mu je momenat bitan: ko zna hoće li sumnjičavi gazda eminentnog lokala „Old Prki“ želeti da svoje poverenje pokloni baš njemu i zato on seče krivinu, pretiče kola koja su već u preticanju i uleće u makazice jer to je taj život, prepun uzbuđenja i rizika, dedlajnova i subotnjih razvaljivanja od bezalkoholnih piva, jer i komercijalista je živ čovek iako je po agregatnom stanju proliv.

TAKSISTA

Klasična T raskrsnica sa uključenjem zdesna, ideš lepo pravcem i imaš prednost jer onaj zdesna ima znak STOP. Ideš ti tako, naivan, sa očima izvan svakog zla, pevušiš neku laganu melodiju, možda baš „Istruli mi dunja u fioci“, klatiš blago glavom, smeškaš se, svet je lep i maleni poletarci se igraju „arjačkinje barjačkinje“, Sunce sija, leptirić prekrasni ti sleće na brisač, kao da želi da ti kaže: „zdravo šaškasti drugaru, veseo budi!“ kad odjednom zdesna, ničim izazvan, izleće kljun korodirale opel askone sa tragovima žute farbe i jedva raspoznatljivim natpisom na vratima „OBROVAC TAKSY“. Gaziš kočnicu, život ti se okreće pred očima, auto proklizava, gledaš u šta da gađaš da ostaneš živ ali ne možeš, onaj leptir se prosro od straha preko cele šoferke pa kako je auto u pokretu govno uhvatilo pokoricu i ne mrda, odjednom se čuje DU! i auto se zaustavlja. Izlaziš napolje kao što Bog nalaže posle udesa: faca ko kod proktologa i ruke na glavi, a iz oblaka pare izlazi matora copina u potkošulji i rang trenerci, na glavi ćela, foto grej naočare i dizalica u ruci, a dlake iz nosa mu se povijaju pred naletom reči „JEBO TE KO TI DOZVOLU DAO MAMU TI JEBEM ŠČUO TI ZA PRAVILO DESNE RUKE MAMU TI JEBEM U PIČKU ULEPLJENU JA! „ Hoćeš da razumno i razložno objasniš veteranu auto-jedinice kako osporavaš njegovovo poznavanje saobraćajnih propisa? Jebaće ti kuću u pičku lancem za sneg i još ćeš da mu platiš štetu jer pije sa saobraćajcima u kafani na autobuskoj. Zna se kako ide poredak saobraćajnih propisa: prvo pravilo desne strane, pa dogovor, pa svetleća šargarepa, pa semafor (gde je žuto više zeleno nego žuto) pa tek onda saobraćajni znak. A pre svega dizalica.

MATORI PRDONJA

Šalter za predavanje zahteva za potvrdu za rešenje za mišljenje za elaborat za pičku materinu zatvara se zvanično u 15:00 što znači da se nezvanično zatvara u 13:00, a sada je već 12:55 i ko te jebe što deca moraju da se pokupe iz škole: zato sada letiš po putu dok ti se znoj sliva niz čelo, jedan auto , drugi auto, krivina, finska kontra, makaze, makaze, evo ga, tu si, još samo jednosmerna, još samo sto metara… I odjednom zemlja prestaje da se okreće, ptice prestaju da pevaju, biljke više ne rastu, a kazaljke na satu ubrzavaju, jer ispred tebe vratolomnom brzinom od 2 km/h juri siva Škoda 120 sve čineći iz ausupuha PRRRRK, PRK-PRK-PRK, PRRRRRRK, simbolično isprđujući saftani ljenk po tvom vremenu, životu i faci. Godine prolaze nervoznim korakom, godine prolaze, ti ne stojiš ali kad bi stajao svakako bi se brže kretao nego sad kad se kretanje pretvorilo u antikretanje, vreme kreće unazad i ti vidiš sebe u stadijumu spermatozoida i čuješ Zoranov™ glas kako te bodri: „TI SI POBEDNIK! TI SI POBEDNIK!“ i tek tad uviđaš da to nema nikakvog smisla, no, kao kroz odškrinuta vrata tračak svetlosti se prolama, prostor pored Škode se širi dovoljno da se prođe, gaziš pedalu, druga-treća-četvrta-peta, 4000 obrtaja, prolaznici u transu, čuješ Zoranov™ glas „TI TO MOŽEŠ! MI TO MOŽEMO!“, bež bre Zorane™ treba baba da mi saliva stravu, obrisi škode proleću sa desne strane i u retrovizoru gledaš koja je to budala, „SKOČKO JEBENI IZ SLAGALICE!“, „Pobedio si Skočka, ti si pobednik života i Slagalice!!!“, „JEPSE BRE REFORMATORU™ AAAAA!“, pogodiš kontejner i dok se ispetljavaš iz vazdušnog jastuka pored tebe otprducka čehoslovačko motorno vozilo sa ukačkećenim ćelavim čičom poluotvorenih usta iz kojih viri zub i izbuljenih očiju iza dance-od-somersbija socijalnih naočara. Pogleda te u prolazu onako buljeći i čkiljeći u isto vreme pogledom „otkud sad ovaj jebo te Nikson u oko“ i odjezdi dalje u potrazi za prodavnicom obuće „Fruška Gora“, treba da reklamira patofne, nisu sastavile ni četrdeset godina.

KOKOS

Otvoren put, pičiš magistralom, letnje vreme, sa radija piči Bugarin „pred tobom tonem u viiiiiiir, bez tebe na-su-kan kao brooo-ooood na hriiiiiiiid“, još samo trista kilometara pa more, barake u Čanju ali more, Jadransko ali more, ma šta more koji kurac, more je Egejsko i Jonsko a ovo su kamenčuge, stenje i šljunak, te govno i uložak koji plutaju po vodi udruženi u veselu organsko-neorgansku simbiozu. Nema policije, šibaš preko stotke opušteno, otvoreni prozori, vetar ti mrsi grgurave vlasi na grudima i igra se sa Ureinom majicom, taman pomisliš da bi nesputano prepuštanje strastima i razvratu moglo da počne jednim usputnim ispod znaka za tunel Štavica te u tom smislu pružiš ruku ka njenoj nozi (očerupanoj specijalno za more, pa Bože zdravlja opet dogodine), kad te u pola erekcije preseče urlik letećeg crnog auta koji te pretiče brzinom od simboličnih 190 km/h i zamiče za krivinu, ostavljajući za sobom tvog stila, tebe i tvoju patku dignutu na nedovoljnih 45°. Nakon nekih deset kilometara ponovo nailaziš na istu budalu, s tim što sada ide nekih 10 km/h sredinom kolovoza, ne možeš da ga obiđeš ni levo ni desno, formira se kolona iza tebe, a ti jasno možeš da raspoznaš da je u pitanju opel vektra sa KM tablicama, sa retrovizora vise brojanice, a na vozačevom mestu je teleća lobanja u pripijenom duksu, inteligentno nasmejanog lica, potpuno koncentrisana na telefon, razmenjuje poruke:
„stizem u mitrovicu jer se gledamo vecheras“
„a shto da se gledamo hehe“
„imam separe u damu ocesh da dodjesh pridveche“
„imash li yi ti ja?“
„imam zimiti,dodji sa drugaricom Sanelom hehe“
„aaaaaaa shto sa sanelom?“
„da mi pushi jaje imam za obadve hehehe“
„ehehehehehe krvav si tako mi boga“
„a josh kad se isechem heheheheheheh“
„ehehehehehehehehe“
„hehehehehehehe ))))))))))“
„hehehehehehehhehehheeh“
„ehehehehehehehehehehe“
„istushiraj jaje hehehehe“

AUTO-ŠKOLA

Položio si vožnju iz prve tako što je ćaća častio komisiju sa pet kila pečenja i gajbom piva iako si na pešačkom zamalo masakrirao četu đaka u jednom danu – sad misliš da ti to daje pravo da sereš i trubiš kad ispred sebe vidiš mučenika sa P tablicom kako drži volan na deset-i-deset, „prvom kreće, drugom skreće“ i daje migavac dva kilometra ispred raskrsnice? Imaš potpuno pravo. Niko ne voli da se seća sebe iz perioda kada je bio bubuljičava picajzla sa viškom hormona i manjkom samopouzdanja, a to ispred tebe je, prijatelju, fantom iz prošlosti, lično TI koji pokušavaš da zadržiš kontrolu nad volanom školskog juga 45 sa luftom od zanemarljivih 30°, besomučno drukaš kočnicu da bi uspeo da prikočiš u slučaju hipotetičkog prelaska ulice od strane stvarne babe za zembiljem dva kilometra dalje, biješ po menjaču da bi ga izbacio iz druge uz roditeljski savet zadriglog instruktora da „sa menjačem moraš ko sa ženskom, tako sam ja jebo jednu Dragicu u Pakoštanima itd.“ a onaj pozadi sa belom navlakom na šapki se diskretno smejulji tvojim naporima i razmišlja hoće li kod Nišlije na punjenu ili će ipak kod Nišlije na punjenu. Da skratimo: sviraj malom govnetu, jebi mu mater i pokaži mu kurac – takvi kao on začepljuju Slaviju dok im ne niknu muda pa krenu da se kurče po tramvajskim šinama i udare španca, pa onda Studio B snima Sinišu Malog kako cokće, vrti glavom i procenjuje štetu na dva ipo miliona evra. Socijalni darvinizam, nego šta.

KOMBIJI/TURBO-ZETA

Vozačima šlepera čovek da oprosti: krvav je to posao, preteruješ vijačnu robu od Krupnja do Drobeta-Turnu Severina i nazad, pa policija, pa miti policiju, pa tahograf, pa carina, pa čekaj, pa stomak, pa šuljevi. Vozači šlepera su velika gospoda i ljudi na čiju se kolegijalnost i solidarnost ugledamo. Ali kad već možeš da voziš šleper, koji te kurac u životu tera da odabereš liniju manjeg otpora i postaneš pizda kojoj nema ništa slađe nego da u jednosmernoj ulici podigne kombi na trotoar tako da blokira i trotoar i ulicu i upali sva četiri? Kolaps u gradu, sve stoji, vatrogasci pod rotacijom trube do iznemoglosti, negde gori škola a mališani uzeli alkohol iz kabineta za hemiju pa raspiruju plamen, a ti, pičko jedna, držiš čačkalicu u iskeženim zubima, profakture u rukama, stojiš i čekaš gazdu da ih potpiše, gledaš kolonu i misliš u sebi: „Ovo je zbog mene! Ovo sam JA napravio! Ja sam blokirao ceo grad! Ja sam značajan! SEĆAŠ LI SE SAD ŠTA SI PRIČALA MAJKO? JE LI TI ŽAO SAD ŠTO SI ME ISTERALA IZ KUĆE?“ Za takve kao ti postoji poseban krug pakla, u kome da se krčkaš u kazanu punom govana zajedno sa veganima, kučkarima i Vukom Draškovićem.