Jesen prođe, a baba se češlja

Dom kulture u Donjem Srkanju. Mladi Kristijan Glomazić – Lepinja, nemački državljanin poreklom iz ovog kraja, a danas kontroverzni prodavac polovnih farmerki na altštatskom buvljaku u Hanoveru zakupio je ovu monumentalnu građevinu u krugu dvojke svoga sela na 99 godina posredstvom garantnog pisma za šuraka – predsednika mesne zajednice. U želji da u svoj zavičaj utera svetski duh i dvaesprvi vek, kupio je cementa, šodera, siporeksa i glet-mase, pogodio Bugare za deset dinara po satu, kupio kompjuter, instalirao vinamp, otišao do srednje ekonomske i izabrao konobarice, alarmirao DJ Šoneta koji je zbog svog prijatelja obustavio berbu malina, registrovao samostalnu ugostiteljsku radnju i otvorio diskoteku „EKSTREME“. Svake subote posle kupanja tu se okupi veliki broj seoske mlađarije u potrazi za zabavom, veselošću te pohotnim igrarijama preko pantalona u erotičnom ambijentu kakav može da pruži samo polovno njemačko auto. Muški deo nosi jakne sa aplikacijama, spitfajerke, šuškavce i tarzanke, pivo se toči, data je prednost tečnosti neidentifikovanog hemijskog sastava u odnosu na pranđedovu organsku rakiještinu kojom ovi krajevi obiluju, veselo društvo iz ćoška stadionskim urlanjem prati malog čoveka u zvučniku: PRAVO IZ MOJIH SNOVAAAAAAAAAAA PO JASTUKU SE RASULA KOSA TVOJAAAAAAAAAAAAAA I SISAJ ZVEZDO LEEEEEEEEEEEEEE; ženski pak deo jedva održava ravnotežu na pornoštiklama nogu skupljenih radi sakrivanja pičke ispod tigraste trake preko dupeta, te cedi somersbije plaćene novcem otuđenim od babe pod prividnim razlogom kupovanja vunice zbog naprasnog interesovanja za klot i frket. Posle dugog iščekivanja, nastupio je i događaj večeri, na binu je izašao idol mladih Dinča i momentalno je zasut turskim donjim vešom na koji postupak je uzvratio zadovoljstvo patentiranim đilkoškim osmehom, vazduh u prostoriji je momentalno postigao stopostotnu vlažnost. Ponesena time, najveća zvezda na našem estradnom nebu je uskliknula s ljubavlju „AJMO, DONjE SRKANjE, ŽIVO ŽIVOOOOOOOOOOOOOO!“ i krenula sa izvedbom popularnih melodija, svi se sada njišu i ubrzano dišu, obimni guzovi uvrtali su se kao očne jabučice pokojne Sonje Savić, sa obraza rumenih od preterane količine čistog vazduha curio je znoj i poništavao nedeljne higijenske napore.

„Došlo vreme da jebem“, reče sebi mladi Dragutin, individualni poljoprivredni proizvođač ovdašnji i zgrabi flašu mlakog „Lava“ 0.3. Manji format uzima isključivo subotom, ostalim danima pije 0.5 ispred zadruge. Jer subota nije kao svaki drugi dan, subotom se odmara. Subotom ne postoje ferguson, drljača, tanjirača, đubrivo, prasad, koncentrat, plastenik, kombajn, balirka, ne, subotom postoji samo on, u bledim farmerkama i DEISEL duksu, on i pored njega golf dvojka, njegov ponos boje trule višnje obogaćen zvučnicima, vuferima, patosnicama sa BMV-ovim znakom, sekvent plinom i nalepnicom u obliku tribala iznad zadnje tablice. Subotom nije rob zemlje i vremenskih prilika, subotom on ima dostojanstvo, subotom je gospodin čovek i zato sad cevči „Lav“ 0.3 na slamčicu. Može se reći da živi za subotu.
Stoji Dragutin usred diskoteke sa pićem u ruci i cigaretom u kraju usana, sam, oslonjen ramenom na sisu gipsane Afrodite, kad je bilo, pre dve godine? pre dve nedelje? preključe? stajao je Dragutin na ovom mestu okružen drugarima, zajedno momkovali, momkujući kurac drkali, doroslovac mazali i jedino gipsanu sisu pipali, pamti Guga svoje drugare, svoje jarane. Liške, stasit momak sa jednom ali sasvim dovoljnom obrvom, kasapin kakvog nema, sam zakolje svinju, nerasta privremeno onesposobi nadlanicom pa mu izvadi grkljan perorezom, ni u Beogradu ne znaju da istranžiraju kao on, pa onda Dejo, Dejo Car, blagi osmeh plavih očiju i izrazito velikih zečijih sekutića na nesrazmerno velikoj glavi nagoveštavala je intelektualnu prirodu koja će se ispoljiti u duhovitosti („Liške creva na kurac kačeva!“) što mu je obezbeđivalo stalnu popularnost u društvu, a kasnije će ga odvesti putem nauke u ETŠ na smer za kompjutersko konstruisanje a zatim i u gigant SZR „Pekom“ gde radi na popravci mobilnih telefona, Boća kojem otac drži trafiku, još u ono doba bio pun para da nije znao gde udara, prvo kupi pa pita šta je, tako jednom kupio ananas a nije znao čemu služi, sedi gleda ga ko Jorikovu lobanju, kaže njemu Dejo zajebant „to se maže na leba“, on došao sutra, kaže nezreo mu dali pa izdubio i napravio sendvič, Damjan Palestina što ga majka oblačila u sako i leptir-mašnu a on jurio mačke da ih davi, pa Ćoke šećeraš, pa Guri zaluđen za vojsku, pa Kajdžo vedeta FK “Inter” Donje Srkanje, Dule, Cika, pamti Guga svoje drugare, a oni njega zaboravili, snašli se, svaki svoj život vodi, poženili se, poudavali, samo Guga osta sam pored gipsane sise.
Sam zna Guga da je zašao u godine, majka mu ništa ne kaže samo uzdiše, otac se našali ponekad: „ima li neka devojčica?“, hoće unučad da ljuljaju, da trče po dvorištu, a voleo bi i on, ništa mu ne fali, ali ne da mu se, svaki put kad se primakne sreći pa da kaže to je to, a ono mu se iskundači, sudbina neka, šta li je, sudbina mu da ostane da radi zemlju, a zamišljao je da je ženjen, pa tobož urani zoru prevari, a kafa mu skuvana na stolu, rakija i slatko da pregradi, brk mu se osmehne, pa ode do štale, kad tamo žena, kipi joj pusta snaga, muze kravu, obula gumenjake, nosi staru šuškavu trenerku i duks iz Paralije od pre sedam godina, vezana joj kosa u rep, vuče one sise a iz njih pršti mleko pa prsne po njoj, curi joj ono belo niz bradu, a njemu padne klapna pa se zaleti, pa je zgrabi, pa je baci u seno, pa joj pocepa onaj duks, pa iskoče bele grudi ko potoci nadošli i tu se probudi, nigde žene, nigde ništa, osta sam Guga, burazer od tetke iz Golopiča se zaposlio pri vojsci pa pravio ispraćaj, svira muzika pa samo najednom „Jesen prođe, ja se ne oženih“, evo i sad onaj na bini to peva, zaboleše Gugu godine i tamo i ovde.

A šta je i ovaj Dinča pevač bolji od njega, pitao se Guga, seljak je kao i on, seljačko dete, samo je sad zvezda Granda pa se pogospodio, njega saleću devojčice, sve ove koje stoje onde a Guga stoji sam pored gipsane sise, setio se svojeg dede, časne starine koja je prošla sve ratove i u svakom bila na pogrešnoj strani, u drugom četnik, u prvom dezerter, u balkanskim Bugarin, govorio je deda glasom mudraca „nema ti gore nego kad se opanak popapuči“ i pogledom fiksirao zalazeće sunce, tražeći valjda smisao ili gledajući godine što dolaze dok otac nije viknuo iz kuće: „Guga sine, uteraj dedu u kuću, evo sad na dnevniku rekli bez padavina, ne može čovek da mu doglavi da danas ima vremenska prognoza.“ Setio se Guga prve ljubavi, načeo ga pubertet, nikli mu pionirski brkovi, uzeo od ćaleta eskorta pa odvezao devojčicu u ševar, jesenje vreme, hladno, a njih dvoje vreli, prozori zamagljeni, ruku u majicu, ruku u pantalone, ništa se mala ne buni, ševrda Guga prstima po onom šumarku a iznad glave mu se stvori neki oblačak i u njemu glava od pokojnog dede, „Guto sine, seti se šta te deda učio: proveri srednjakom da joj nije probušeno poštenje!“, on prstom, ona ne dade, vrisnu mala ko nazimica, „šta ti to meni, šta to oćeš ti od mene, šta ti misliš koja sam ja, kakva sam ja, mene je moja majka vaspitala, ja sam poštena, ja hoću da se udam“, pa uze da plače, ćuti Guga, misli u sebi usrao je motku, ućuta i mala pa će jednom: „al ako oćeš u prkno, to može“, puče nešto u njemu, izbaci je kod njene kuće, a eno je sad, skače sa drugaricama ispred bine, sramota joj viri ispod suknje, nema više grm kao onomad, onaj Dinča da je nešto pita, dala bi mu u koju rupu hoćeš a njemu ne.
Muzika stala, DJ Šone preuzeo, osmelio se Guga, hoće da priđe, neke devojčice stoje onde, gledaj molim te, pa to bili devojčurci poslednji put kad sam ih video, pa se to zadevojčilo, pa se raskrupnjalo, zna ih Guga sve, idu u srednju ekonomsku, trogodišnja, smer trgovac, tamo su uvek bile najzgodnije ali nikad on nije uspeo da im priđe, on je išao u poljoprivrednu na drugom kraju grada, ko u vojsci, sve sam muškarac, razmenjivali „Pan erotiku“, on svoju krio pod crepovima što mu otac namenio za kuću kad se bude ženio, a ove devojke ovde još i lepše i zgodnije i primamljivije od debele Eržike iz časopisa, sad će da krene u napad, kaže konobaru da ih pita šta piju.
Dolazi konobar, kaže mu da ne treba ništa, hvala mu, gazda diskoteke Lepinja zove konobara, šalje im šampanjac, one vrište i viču mu „HVUALjAAAAA!“ pa odlaze kod njega u separe, smeju se, on im zavlači svoje prste svuda, one se ne bune, briga njih, smračilo se Gugi pred očima, iscedi pivo i izađe napolje.
„Dosta mi je“, pomisli Guga kad je izašao na svež vazduh, prekipelo mu je, večito sam, smučila mu se ova sudbina, ako ne može ovako, moraće onako, prelomio je, doneo odluku, dugo je razmišljao o njoj – dovešće ženu iz Albanije. Jer šta? Ove će da denu seno? Ove će da krune kukuruz? Ove će da sire mleko? Ove će da peku slavski kolač? Ove će da muzu krave? Ove će da čiste štalu? Ove će da stavljaju zimnicu? Oće kurac! Ove će da rade u ćevabdžinici ili pekari ako ne upadnu u neki butik samo da ne žive kao njihove majke! Njima je klanje svinja gadno, njima balega smrdi, neće da prljaju noge blatom, za ono što hoće da kupe nije im dosta ova jedna prodavnica u selu, hoće da su u gradu čim ustanu a ne da čekaju autobus sat vremena. „To meni ne treba“, mislio je Guga, on hoće vrednu, poštenu i patrijarhalnu, a vreme mu je da se ženi. Sledeće godine puni dvadeset.
Došao je do svojih kola, primetio da se ljuljaju, neko stenje u njima, on priđe da otvori ali neko ga uhvati za ruku, kad ono Saša Popović, „izvini molim te, nisu bila zaključana pa smo ih pozajmili, zvezda mora da se relaksira, evo ti sto evra, sačekaj da izađu“, uze Guga pare, ali ga kopka ko je to unutra, sačekao je da Saša ode, prikrade se i otvori, a unutra Dinča jebe njegovu prvu ljubav. U pičku.