Šizofrene konsultacije
*kuc kuc*
*…..*
*KUC KUC*
– Pa reko sam da uđeš!
– Aha, dobro *otvaranje vrata*. Mada niste ništa rekli.
– Kako nisam? Valjda ja znam da jesam. Reko sam nego ne čujete ništa od tog govneta u ušima, kolega, čujem ja odavde kako taj Čola trešti.
– Ali profesore nemam ništa u ušima.
– Naravno da imate. Sedite. Ja sam čuo, kolega, da kad držite tu muziku u ušima oće sekret da se nagomila, pa postane onako želatinasto i onda kroz ušni kanal uđe sve u mozak. Umro jedan čovek iz Sirogojna od toga, doktori mu sekli glavu na autopsiji, nisu mogli da izdrže pa mazali na hleb mislili da je džem od kajsija a ha ha ha ha *pljeska rukama od zadovoljstva*.
– A da dođem ja drugi put?
– Nema potrebe, kolega, zajebavam se. Nije bio iz Sirogojna nego iz Požege a ha ha ha *pljeskanje rukama*.
– Da, pa doći ću sutra.
– Ne ne, stani, sedi, sedi sad kad si došao. Mada se dobro zna da su konsultacije vreme kad se čovek odmara, lista katalog Stoteksa, jede pogačicu s čvarcima i sastavlja tiket, ali evo imam 7 minuta do 13:15, to je vreme kad zovem majku da pitam kako napreduje paradajz, mada me nimalo ne zanima. Šta treba?
– Pa prvo mi treba potpis ovde.
– Aha. Pa kolega ovo je ispit iz 2010.
– Znam, ali poslednjih 40 puta kad sam pokušao da vas pronađem na konsultacijama rečeno mi je da ste na seminaru u Pljevljima, mada sam vas jednom video kroz ključaonicu kako igrate pasijans na kompjuteru i blago se njišete uz Dejana Cukića.
– To je laž, ja ne poznajem Dejana Cukića.
– Mislim, uz muziku njegovu.
– Pa šta, jel problem njihati se uz muziku velikih umetnika? Zovu nas uuulice idemo na-napoolje, potpetice zvec-zvecka…
– Profesore, to je Crvena Jabuka.
– Crv… šta? Jel to neka seksualna aluzija, kolega?
– Ne to je… profesore molim vas potpišite mi ovo.
– Dobro, ali stvarno mi se ne sviđa da ulazite ovde, prekidate dnevne aktivnosti jednog istaknutog intelektualca i još provocirate neprikladan telesni kontakt. A ja se lako isprovociram, heh… ček. Jel čujete to? Pamti me ko prijatelja čuvaj me u duuušiiii…
– Ne čuje se ništa, profesore.
– Čuje se, čuje se. I onda, kad čuješ da je prekasno za snooveee… zar neee..
– Profesore, molim vas, potpišite se.
– Da da, naravno, nemamo ceo dan, ne-ma-mo ce-o dan. Eto, izvolite, doviđenja.
– Ne ne stanite pa nije to sve. Hteo sam za diplomski da se dogovorimo.
– Kakav diplomski, kakve veze imam ja? Koja ste vi godina?
– Četvrta.
– A da, naravno, znam ja vas, vi ste onaj mali što na predavanjima stalno spava i jede turšiju? Mitrović? I sad bi diplomski da pišete?
– Profesore ja nisam Mitr…
– Ja kad sam diplomski radio išao sam 17 meseci svaki dan u laboratoriju, cimao se, merio, zapisivao, šmrkao sumpor, tripovao Arsena Dedića u gaćama drečavih boja. Jeste šmrkali vi nekad sumpor, kolega?
– Nisam, profesore.
– E pa eto onda.
– Ne vidim kakv…
– Čekaj, kažete četvrta? A jel ide s vama ona mala, Rakićka, onako dobre sise, ima facu ko grgeč? Kvrgava kolena. Volim žene s kvrgavim kolenima.
– Bojim se da ne znam na koga mislite.
– A kurac vi mladi stvarno nemate pojma gde treba gledati, samo u BB šou i Slagalicu buljite. Šta mislite, kolega, o ćerkama Borisa Bizetića?
– Molim?
– Ja bih otreso ovu stariju. Al ne bih se puno zbližavao s njom, zamislite moram da idem kod njih na porodični ručak, Boris kad sprema supu upadaju mu dlake unutra sigurno, nema dovoljno velike kape za onoliku kosu. Jeste razmišljali nekad kolega o tome koliko velika može da bude kuvarska kapa? Ja bih rekao da ne može više od metar, metar ipo, jer se onda savije unapred, ili ne daj bože unazad, može da povredi nekog.
– Pa dobro, ne mora da se savije. Može da se napravi od čvršćih materijala.
– Bravo kolega! Čvršći materijali! Genijalno! *uzima svesku, zapisuje nešto*
– Profesore, jel možemo samo…
– Čekaj! Stani sad. *piše* Šta mislite, koji materijal bi došao u obzir?
– Pa ne znam, neki metal nešto, tvrdo da je samo.
– Ali teško je onda, ne mošte teško na glavu, nemojte molim vas pa gde ste videli teško na glavu da ide.
– Pa ne znam onda, karton recimo.
– Karton! *opet zapisuje* Eto tako, aj sad da pređemo na stvar, nemamo ceo dan kao što smo rekli. Dajte taj indeks da potpišem.
– Već ste potpisali.
– Pa što ste onda još uvek tu?
– Diplomski, profesore.
– Diplomski! Jeste šmrkali nekad sumpor vi kolega?
– Već ste me pitali…
– Odlično! Inače ne prihvatam da budem mentor jer sam preokupiran akademskim obavezama, ali vi mi se sviđate, znate mnogo o kuvarskim kapama, impresioniran sam. O čemu biste pisali?
– Pa ja bih pisao nešto vezano za ovaj predmet koji ste vi predavali…
– Koji predmet? Gilgameš, prvi srpski patrijarh? Sedam mudraca – šest Srba i Rumun s pijace?
– Profesore, ovo je Prirodno-matematički fakultet.
– Op, izvinjavam se, to je nešto drugo onda. Pa dobro onda, šta biste pisali?
– Pa dvoumim se između par stvari…
– Ček! Jel čujete sad? I ako te odveduuu… Šiptari četkari….
– *na ivici nervnog sloma* Ne čujem, stvarno ne čujem.
– A jebem mu, to Raspopović s trećeg sprata pušta sto posto, njegova kancelarija je tačno iznad moje, kako ću mu se posrati u usta na sednici, samo nek pokuša opet da namesti tender za žardinjere. Alo! Raspopoviću! *ustaje, uzima metlu, lupa u plafon neverovatnom silinom* Utišaj to, oće mali Mitrović da piše diplomski!
– Ja nisam Mitro…
– Eto tako, sad će biti bolje. Vidi Mitre, jel mogu da vas zovem Mitar? Mogu. E pa ovako Mitre, ovo je fakultet sa dugom tradicijom. Ja kada sam ga upisao, tamo krajem šezdesetih, imao sam jednog psa, mnogo dobar pas, Čoda se zvao. Jeste li imali nekad psa, Mitre?
– Nisam, profesore.
– Niste. Odlično. E pa, vidite, tamo negde ’74, dakle krajem šezdesetih, fakultet je bio značajno drugačiji. Ovog kompjutera ovde na primer nije bilo, znači nisam ja ovde sedeo sam i igrao pasijans, nego mi dođe kolega Pantić – inače veliki majstor pasijansa – pa igramo jedan protiv drugog, pa dođu i studenti pa obeležimo karte pa ih pelješimo, uzmemo im sve što imaju pa moraju da se vraćaju nazad u provinciju, ne ostane im ni košulja da mogu bar da se obese. Oni plaču, kukaju, gaće zapišavaju, a mi natočimo konjak i gledamo Vruć Vetar, e Šurda Šurda, kako smo samo plakali kad su mu uzeli stan… kakav čovek, Šurda, jebem ti sve, tako mlad a već mrtav. *briše suze*
– Kako mislite… pasijans… u pare…
– Oćeš da raspalimo jednu ja i ti, Mitre? Jel bi hteo? Jedan pasijans sa svojim ostarelim profesorom?
– Pa ne znam, malo žurim, trebalo bi taj diplomski možda da…
– Ma ajde kakav diplomski Mitre, ja sam to odavno uradio, išao u laboratoriju, znaš koliko dugo… pa onda sumpor… *opet plače*
– Ne, mislim moj diplomski…
– Tvoj? Pa ti si mlad, Mitre, vreme je pred tobom! Ja te znam još ovoliki kad si bio! A nisi ni sad puno veći. Zašto ne rasteš, Mitre? Jel se drogiraš? DROGIRAŠ LI SE MITRE, ODGOVORI MI?! *hvata ga za kragnu i trese ga*
– PROFESORE… ja… pobogu…
– ZNAO SAM! Znao sam… Ej živote, pederčino usrana…
– Profesore… pa nemojte plakati… *obojica plaču, student potpuno slomljen*
– Čekaj! Čekaj! Jel čuješ to? Jel čuješ sad? Toliko slavnih godina uzimanja davanja ostajeeem poslednji u krrrviii…
– Čujem! ČUJEM JEBOTE! STVARNO SE ČUJE! ZBOG TEBE SANJAM CIGANE I SLUŠAM SLATKE NEDAĆE AL ĐAVO JE NEPRESVLAČEN TI SI MI U KRRRRVIIIII
– JEBENI RASPOPOVIĆ! Šta misliš, Mitre… šta misliš da ti i ja… za stara vremena… da odemo i da useremo Raspopovića od batina?
– Može, profesore! Može! Za vas, profesore, ja ću koračati u sigurnu smrt ako treba!
– Tako je Mitre, tako je! *tapše ga po leđima, još uvek plaču* Uzmi metlu i idemo! Sloboda, Mitroviću! Sloboda, na dohvat ruke!
– Idemo bre! Jao Raspopoviću, ZAPAMTIĆEŠ DAN KAD SI PUSTIO ČOLU!
– Nego šta nego idemo! Ti kreni, Mitre, ja ću ti se priključiti za minut, samo da nađem fasciklu u kojoj sam ostavio britvu. Da ga seckamo ja i ti, Mitre… komad po komad.
– Razumem, profesore. Ja ću da izvidim situaciju i zadam početni udarac.
– Tako je, vojniče. Srećno.
*Grle se, plaču. Student odlazi. Profesor ostaje unutra, zaključava se i seda za kompjuter.*
– E tako. On će meni na konsultacije da dolazi pička mu materina, govno studentsko. Crvena četvorka na crnu peticu, tako je, to mi reci… opa, kec! Ma da, ova partija ide ispod tri minuta. Pada rekord danas, osećam da pada, jao kako ću da jebem Pantića sutra na sednici, proklinjaće dan kad se zakačio s lordom pasijansa.
