Šizofreni dijalozi – Đavo je moj drug
– Je l’ ti hladno?
– Ma jok, decembar je neuobičajeno topao ove godine, prošle sam naje… ko si bre ti? Zar maskenbal nije u KST-u, šta si koj moj došao u park. Aj paljba odavde, nemoj i ti na muku da mi staješ. Pokrij mi noge kartonom i pusti me da spavam.
– Da se predstavim, ja sam Đavo, zovu me i Satana, Lucifer, Pali anđeo, Gete je bio toliko slobodan da me nazove Mefistofeles, a meni su svi nazivi podjednako dragi.
– Sereš!
– Izuzetno tvrdo ovih dana, kuvarica u Paklu štrajkuje, jedem samo suvu ’ranu, plus sam i zapatio hemoroide od sedenja za kompom po ceo dan. ’naš kakav infernal vajrles hvatamo, 666 Mbps, gledam pornjavu po ceo dan i drkam trozubac kopitom.
– Vidi, matori, to je sve kul, ali ja trenutno nisam za društvo. Jedina stvar o kojoj razmišljam je kako da prezimim prokletu zimu, nađem 200 kinti da ne skapam od gladi sutra i to je sve. Jebe mi se za tvoj vajrles i štrajk ugostiteljskih radnika.
– Ahhh, kakav se materijal krije u tebi, sviđa mi se tvoja nadrkanost. Nego slušaj, mislim da imam rešenje za tvoj problem, tačnije… za sve tvoje probleme.
– Je l’? Da nemaš možda Dormeo dušek za klupu ili izolovani karton?
– Cenim da tvoj sarkazam ima debelo pokriće, štaviše razumem te u potpunosti. Da se vratim na temu. Imam nešto mnogo bolje od toga što pričaš. Sećaš se Branka Radića?
– Da, naravno, bili smo ortaci na faksu, posle smo izgubili kontakt, čuo sam da šljaka u nekoj dobroj firmi i to je sve što znam.
– Šljaka u odličnoj firmi, ima platu kao godišnji budžet opštine Svrljig, nema ženu, nema decu… jednom rečju, do jaja mu je.
– Da, ali šta s njim, što ga pominješ?
– Sećaš li se kako je diplomirao?
– Da, iskoristio je neke moje radove koje sam mu dao kao literaturu, pa su posle mene optužili da sam plagirao i nikad nisam završio studije.
– Nikad nisi bio besan na njega?
– Jok ti si, ali šta sam mogao da uradim, dekan i njegov ćale su bili kućni prijatelji.
– Realno gledano, on je jedan od razloga zbog kog ti sad ležiš na klupi tako prljav, smrdljiv, ofucan i gladan umesto da „jednu jebeš a druga da ti puši“ u toplini doma svoga?
– Nikad to nisam tako gledao.
– Zato i jesi tu gde jesi. Vidi, ti znaš da on živi u onoj kućerini kod Zvezdarske šume, prvi komšija je 200 metara udaljen. Matorci su mu od prošle godine pod mojom jurisdikcijom, otegli su papke, da se tako duhovito izrazim. Dakle, živi sam.
– I?
– Šta i? Fantomka, magnum sa prigušivačem, rukavice, ključ od kapije, ključ od stana, šifra od sefa. Unutra imaš 120 soma jura, ostalo je na karticama ili je oročeno u banci, NEMOJ da si alav. Dakle, rokaš ga, uzimaš keš i pališ kroz šumu. Ne uzimaj telefone, nameštaj, srebrno posuđe, kartice i ostala sranja zbog kojih možeš da padneš, ščuo! Ja ću da se pobrinem da alarm i kamere budu isključene kao i za pištolj posle toga. Ah što volim da umešam prste.
– Sti normalan? Ne dolazi u obzir da ubijem nekog zbog para, makar do kraja života bio ovde.
– Ok, idem ja dalje, naći ću valjda nekog da ovo veče učinim zanimljivijim.
– Čekaj… stani malo.
– Oho, neki novi momenti?
– A što moram da ga ubijem, zar ne mogu samo pare da uzmem? Mislim, jeste on đubre, al’ nije baš smrt zaslužio.
– Jao, onaj Hamurabi je bio pičkica. Šta bre „oko za oko“!? Za zub čupam vilicu, za oko skidam glavu sa ramena i to je jedina normalna politika. Uzmi ili ostavi, ako nećeš, nemoj da me zadržavaš, nabaviću ti karton obložen stiroporom i ćaozdravo.
– Čekaj, jebiga, nije to tako lako, treba da razmislim, ne idem da kradem napolitanke na trafici pa da me boli dupe. Šta ako nešto pođe naopako, najeb’o sam.
– Aha, a ovako ti je inače do jaja i nisi najebo. Boli te kurac: karton, klupica, ima se može se, klošarke lože se. Vidi, čak i da te nekim čudom uhvate, a ako uradiš sve pažljivo – neće nikad, i u tvorzi će ti biti pet puta bolje nego ovde.
– Ma sve to stoji, ali… ubiću ČOVEKA, ljudsko biće, ne znam kako ću sam sa sobom da se izborim posle toga, razumeš?
– Ne, ja sam đavo, puca mi kurčina za moralne norme, operisan sam od empatije. Vi ljudi ste idioti. Lažljivi moralisti. Hej, čekaj, pa to je pleonazam, iskren moral ne postoji, sve je to foliranje. Ne kapiram da čovek više želi tuđu nego svoju sreću. Dakle, jesi li odlučio?
– Daj ruku… kopito, papak šta već!
– Ahh, muzika za moje uši. Vidimo se kasnije u šumi, idem sad u Partizan da ponudim Đuri Šnajderu da proda neke klince u Italiju. Obožavam posle da čitam prepucavanja po novinama.
