Šizofreni dijalozi – On ide na odmor

– Kuc, kuc

:tišina:

– Rekao sam “kuc, kuc”!

– Šta kucaš pička ti materina, nisi došao kod interniste na pregled.

– Neki od nas posjeduju taj minimalni nivo vaspitanja.

– Uuu, mnogo si mi nešto uglađen za glas u glavi.

– Eh, i ti si mi neki. Pa sa tobom čovjek ne može normalno da razgovara. Ne valja ti kad dođem iznenada, nadrkan si kada se najavim, stvarno ne znam kako da ti udovoljim.

– Da li si razmišljao o tome da prestaneš da se pojavljuješ? Brate, naporan si i nemaš osjećaj za pogodne situacije. Jebote, juče dok sam bio sa onom malom, a znaš da se već neko vrijeme cimam oko toga, morao si da počneš da jedeš govna. I koji mi kurac u pola snošaja recituješ Majakovskog?

– Izvini, ali znam da voliš ruske futuriste.

– Ti si stvarno jedan degeneričan glas u glavi. Pa nisam ti ja Vlada Divljan da mi se digne kad neko pomene Rusiju i slična sranja. Jebote, šta sam ja uradio da me dopadne do te mjere degeneričan alter ego.

– Dobro, dobrooo. Evo, drugi put ću da ti recitujem onog dopaša Mladenovića. I uzgred, ja nisam tvoj alter ego.

– Jao, nemoj da se praviš pametan. Ponavljam, mnogo daješ sebi slobode za jedan plod moje imaginacije.

– A ja tebi ponavljam, da nisam plod tvoje imaginacije.

– Šta si onda koji kurac? Nemoj mi samo reći da si pokojni Stevo Žigon. Ukoliko jesi, idem odma’ da se roknem. Stevo, stvarno ne mogu da funkcionišem sa tobom u sopstvenoj glavi.

– Nisam Stevo, ali blizu si. Ja sam ‘On’.

– Ko?

– ON!

– Petar Pan?

– Ne.

– Tito?

– Ne.

– Hmm. Ko si onda, koji kurac? Šta je ovo? Kviz, je li? Mjesecima mi se zajebavaš sa glavom, počinjem da tripujem kad se upali radio. Jebeš mi sve, idem kod psihijatra da mi on rješi ovo. Ne znam zašto uopšte raspravljam sa tobom.

– Ej, nemoj da si tako impulsivan. Kao prvo, psihijatri ili bilo koji drugi medicinski radnici ti ne mogu pomoći, jer ja nisam umišljeni glas, a ti nisi psihotični ludak. Eto.

– Ja još čekam odgovor.

– E da. Dogovoreno, ali prvo zapali cigaru, nervozan si puno.

– Ma jebi se ti malo, i ti i cigara.

– Onda ništa.

– Ladno dopuštam da me glas u glavi zajebava :pali cigaru: Evo. Sad reci ko si.

– Nećeš mi vjerovati. Nisu ni drugi.

– Koji drugi?

– Pa drugi ljudi. Zar si mislio da si toliko poseban da sam odlučio da se družim samo sa tobom?

– Ček, ček… Aaaa, sad mi je jasno pička ti materina. Pa gdje si mene od svih našao da zajebavaš. Ipak nije najgori mogući epilog. Iskreno, prepao sam se da si Stevo Žigon. I, šta želiš od mene sad?

– Ništa.

– Molim?

– Upravo tako.

– Onda?

– Došao sam da ti ponudim pakt.

– Sa vukovima?

– A?

– Ništa, ništa.

– Neozbiljan si.

– Ajde, ajde. Nemoj da se duriš nego pričaj kakav pakt.

– Ništa pretjerano teško. Radiš isto ono što i ja, imaćeš na raspolaganju sve moje podanike, brineš se da u Paklu bude sve pod kontrolom, a na Zemlji obratno. Ja idem na godišnji odmor od par milenijuma. Ne mogu više, moram i ja malo da iskuliram, što je mnogo, mnogo je.

– Ako odbijem?

– Nećeš.

– Zašto si tako siguran?

– Jer smo mi isti. Misliš da su ovi mjeseci glumljenja tvog alter ega bili uzaludni? Misliš li da bih ti dao ovu ulogu da nisam sasvim siguran da si jedini koji može da je uradi? Ne budi glup, ipak sam to Ja.

– Okej. Recimo da prihvatam. Šta dalje?

– Ja idem na taj dugo očekivani odmor, a ti počinješ sa poslom odmah.

– Znači, nećemo se više prepirati, nećeš više dolaziti u neprimjerenim situacijama itd?

– Da.

– Smor, nekako sam se navikao na tebe. U redu pristajem, samo još jedno pitanje.

– Slušam.

– Šta da radim ukoliko mi onaj drugi bude pravio probleme?

– Koji drugi?

– ONAJ.

– Haha. Pa ti stvarno nisi normalan.

Tekst poslao čitalac Dušan Kovačević