Šizofreni dijalozi: Priče iz Višegradske 26
– Jesi li plakala?
– Malo, kad su mi sekli pupak. Ti?
– Ja kad me babica spenknula po dupetu. Ima tešku ručerdu, Bosanka neka. Gle kako su nas zamotali, kao mumije smo. Mnogo sam drugačije zamišljao spoljni svet, ovo izgleda baš smarački. A ti?
– I ja, keva mi ima neku tesnu matericu u pičku materinu, jedva sam čekala da izađem, al sad mi se čini da bih se radije vratila u tu garsonjeru. Šta je ovo koj moj, svi nešto užurbani, ružni, zbabosani, ko da smo se u Japanu rodili, a ne u Srbiji. Nego, koje će ime da ti daju?
– Sergej, jebote. Moji su Rusofili, ćale drži Putinov akvarel na zidu, keva u izvršnom odboru DSS-a, baba se prcala sa nekim poručnikom Crvene armije 44. Ma, Haos. Biću kao Trifunović, reci koji bedak!
– Haha, da. Al’ ćuti, imao si sreće, moji su LDP-ovci. Ćale išao sa Čedom u osnovnu i sad video kako je ovaj dao deci imena tipa Zora Fejt i Jana Hart i rešio da ja budem Margareta Sobrajeti. Jebote, Margareta Sobrajeti Ilić, pa deca će da mi pomere bulju u školi. Sobraja, surduknem ti do jaja – već vidim debelog gmaza čiji su pobegli iz Knina, koji sa pljeskavicom od 10 i majonezom na faci, izgovara ovo dok trčimo na fizičkom.
– Da, a ja ću da budem gospodin gej, peder, buljaš, dukatlija, furundžija, othersider i šta sve ne. Jebote, koji skenj kad već unapred znaš da će ime da ti usere socijalni život. Mislim, „Ćao, ja sam Sergej“, korpa u najavi.
– Haha, a dobro, meni bi bilo slatko, jer sam u goroj situaciji od tebe, moje predstavljanje zahteva simultanog prevodioca.
– Haha, da.
– Haha.
– Da.
… (neprijatna tišina koju remeti jedna beba)
– Jao, čuj ovog kako plače kao da ga kolju. Ajde, zaveži da ti sad ne ustanem!
– Hahaha, jao duhovit si. Da ustaneš, reci koja ironija. Sladak si.
– M, stvarno?
– Da, bre, imaš neku blentavu facu, al ne Mima Karadžić blentavu, nego ono, dobrica si.
– E, pa hvala. I ti si slatka, al nešto mi bilo glupo da kažem, reći ćeš: „Gle šabana, tek se ispilio a već bari cave.“
– E, baš se vidi da su tvoji konzervativni. Opušteno, bre, zamisli da smo u Plastiku na nekoj brejkbitsajkotrensčilaut žuraji. Nema razlike, za muvanje nije bitno gde već s kim.
– Utefteriću tu tvoju filozofiju čim naučim da pišem za jedno 5, 6 godina.
– U kojoj si pozi napravljen?
– Misionarka, mislim da moji i ne znaju za neku drugu. Mada sumnjam i da su se jebali otkad su napravili Anastasiju, moju histeričnu 3 godine stariju sestru koja i dalje gura prste u utikače, baj d vej. A ti?
– Stojeći, u wc-u Britanske ambasade. Išli tamo na neki prijem povodom inauguracije novog ambasadora, popili malo više šampanjca i ostalo je istorija. Ja nikad neću voleti misionarku, to je tako pase, užas. To preferiraju muškarci sa malom kitom i žene kojima je vrhunac uživanja da legnu ko krave i dignu sve četiri u vis. Mislim, ne bih da vređam tvoje roditelje, al’ je činjenica da su zanimljivi kao ART kanal.
– Pazi, kakvi su, takvi su. Moji su! Nije u redu da tako pričaš, jebiga. Možda se tvoji obrnuli Kamasutru, al je fakat da se tvoj ćale puca u venu, video sam taj izbezumljeni EKV pogled u njegovim očima kad je dolazio juče. A i keva ti bila radodajka garant, ko zna koliko je bataljona nju pregazilo pre nego što se skrasila pored tvog ćaleta, ako se skrasila uopšte. A pošto iver ne pada daleko od klade…
– Da nisam zamotana u ovu džinovsku pelenu, sad bih ti muda otkinula i nahranila njima 800 grama mesa u onom inkubatoru tamo. Slino klerofašistička, liži s ćaletom Putinov čmar, dabogda svi završili u nekom gulagu.
– Neviđeno si slatka kad si ljuta, jebote.
– E, stvarno to misliš?
– Mhm.
– Jo, pa hvala, zacrveneh se, hihi. Eeee, evo mi ćaleta, vode me kući. E pa tako, drago mi je što smo se upoznali, možda se budemo viđali na kontrolama, u vrtiću…
– Banuću u Plastik za jedno 20-ak godina na onu žurku što si pominjala, da malo porazgovaramo u wc-u. Živa bila.
