Slavske priče
(Riing)
– Oooo, dobro (mva) došli (mva) dragi (mva) gostiiii!
– Sretna (mva) slava (mva) domaćine (mva)! Nismo valjda prvi stigli?
– Prvi, prvi! Ako, neko i to mora! Ženo! Vidi ko nam došo, moj drugar iz vojske, Milan, sećaš se što sam ti pričo kako smo sastavljali haubicu za dva minuta… Onaj što radi kao… Šta beše ono radiš?
– Taksidermista.
– Taksiraš, a? To je bre slatka para!
– Ovaj, da, taksiram. Ovo je moja žena, Emina.
– Dobro (mva) nam (mva) došla (mva)… A vidi mali ala su porasli… Ljubi vas čika Rajko svo… Petoro? A ček, zar ih nije bilo manje?
– Pa jeste, nisam ti ih pominjao, dobili smo još, ovaj… Blizance…
– Alal vera, u četres i nekoj, pa blizance! I to… trojke?
– Haha, da, da, trojke…
– Pa svaka čast, druže! Da se (mva) izljubimo (mva) da ti (mva) čestitam!
– (mva) hvala (mva) hvala (mva) eto, trudimo se.
– A jesi se vala potrudio! Mada, da ti pravo kaže drug tvoj… Ne liče baš.
– Pa trojajčani, hahaha, da, bilo u 24 sata, nisi čitao? Moja Emina, medicinski fenomen!
– A pa neka, neka, to je za natalitet bre! Srbija, brale! Napred Obilić! Uđite, uđite svi… Svo… osmoro, devetoro… Ooo, pa poveli ste i staramajku, kakva radost! Ja mislio da je ona počivša, božemeoprosti, a vid kako živahna, doduše, ne mrda baš, ali ima taj neki sjaj…
– Živnula, živnula, da si je video, sve je živahnija bila kako se Sveti Nikola bliži! Na kraju je precrtavala dane na kalendaru, crkvenom, što joj dono pop kad je došao da je okadi… JER SMO MISLILI da se izvući neće, ali eto…
– A i psa ste poveli, vidim.
– Da, to je naš Džeki, nismo imali kome da ga ostavimo, hehe…
– Baš je sladak Džeko. Dođi, Džeko, dođi, Edine! Hahah, Edin, kapiraš, ko ona muslimančina…
– Da, haha, samo nemoj baš pred mojom Eminom, znaš da je ona…
– Šta, i ona pala tiket zbog njega? Na dva kurca ga nabijem!
– Uh, ovaj… Džeki! Ostavi tu cipelu! Fuj to! Izvini, domaćine, Džeki voli cipele… Naročito ako imaju, ovaj, pravi miris… Ma fuj to!
– Hahaha, neka, neka, to su mi od ćerke, ona radi ko voditeljka na TV Kopernikus, cipele joj niko ni ne vidi…
– A je l’ treba da se izuvamo?
– Šta ćeš, druže, žena kaže – mora, kupili smo novi tepih, valja se za slavu, kineski, samo dve iljade. Zato kažem ja njoj, šta bre teraš ljude da se izuvaju, kupićemo bre još jedan, a ovako ko da ulaze u dža…
– Džabe, džabe! Džabe tepih, stvarno!
– A? Da, da, džabe…. Nego, gde sam ono stao…
– Uh, valjda sad ide ono žito, slatko i te fore.
– Au da, dobro me podseti. Evo, evo, stiže, ima kašičice za sve.
– Ne treba, ne treba. Nego mi bolje prebaci u neku teglicu. U stvari, poneo sam ja. Znaš kako, ova druga srednja ćerčica mi ima mononukleozu, pa bolje da za nas sve prebaciš u poseban sud.
– Aha. Dobro, evo. A gde bre već nestadoše tvoji?
– Ma eno ih tamo kod jagnjeta.
– A što mu se klanjaju? Jeste vi to u neku sektu ušli, majke ti?
– Ma nismo, nego nisu videli janje osim na Viasat Eksploreru, pa su oduševljeni.
– A ljubi ih čika Rajko, daću im but, da se deca obrazuju.
– Može, može… Samo ljubim te, ako možeš da ga spakuješ u ovu kesu…
– ??
– Pa, ovaj… treba im za školu, da pokažu na času. Pitaće ih učiteljica iz “Sveta oko nas”, pa da imaju primer. To ti je ovaj novi sistem školstva…
– A, dobro. Ne bi ti ja znao, ovaj moj bilmez je završio srednju i otad uči samo kako da otvori pivo raznim delovima tela. Uspeo je pre neki dan pupkom, ljubi ga tata.
– Pa dobro, možda napravi karijeru od toga. Ima sad ovaj internet, tu su ti kriterijumi nikakvi, možda postane poznat.
– Ma biće poznat kada osvane u novinama jer ću mu odšrafim glavu i nabijem mu u dupe, biće i on fenomen medicinski, ko tvoja žena sa svom tom decom. Nego, još jednom, svaka čast za to brate! A ne reče mi kako ti se zovu?
– Haha, pa ovaj najstariji je Marko, ćerčica je Mia, druga je Tea, treća je Iva, a ovi ostali… ovaj… ovo je Roskilda…
– To mi zvuči mađarski.
– Pa, ovaj, da… Znam! Napravili smo je kad smo bili u Segedinu, da kupimo namirnice, znaš već kako ide, jeftinije…
– A jes vala, na tri kurca ih nabijem, i mi smo bili sad baš, da kupimo za slavu sve što treba, valja se, evo ova salama je odatle, vidi.
– Dobro miriše. Vidi, Emina… Evo tebi, stavi negde.
– A ovi ostali?
– Pa ovaj mali je… Vlajko, njegov brat je… ummm… Gavrilo…
– To kad ste išli u Hrvatsku po salamu, a, hahaha?
– Hahaha, da… A ovaj treći brat je… Rajko!
– Rajko? Po meni si ga nazvao?
– Pa da, to mi prvo palo napamet. Mislim, kada je doktor rekao da je sin, setio sam se tebe.
– E, pa (mva) da te (mva) izljubim (mva), ulepšo si mi bre slavu ovime! Saću Rajku da iskopam oči…
– Molim? Ne, čekaj, šalio sam se, ne zove se…
– Ma od janjeta bre! Oko je najlepše, čist mišić! Samo moraš da paziš, ima u sredini ko košpica neka, znaš kako zajebana. Ček tu, evo posluži se pićem, ima sve – i rakija i pivo i kisela – valja se, a ja odo po nož.
– Aha, dobro, dobro, nego reci mi – je l’ možemo mi da se poslužimo i sarmom i ruskom u međuvremenu?
– Može, može, tamo su ti tanjiri…
– Neka, neka, imamo mi naše činije, saćemo polako, znaš, mononukleoza…
– Ajte, ajte. (riing) A ko je sad koju pičku materinu! Druže, odmah se vraćam, samo nove goste da uvedem…
– …Jeste čuli, stižu gosti! Moramo brzo, sad ili nikad! Marko, vadi kese. Mia, ostavi tu kost, to je za Džekija – on što pojede ovde, pojeo je! Ženo, ti si odgovorna za ove ostale, od tvojih su sestara deca! Evo svakom po tanjir i da zamrljate dobro – ali ništa da ne ostane, jeste čuli, sve u kesu, pa posle ispod kolica! A što ne može tu, gurajte u baba Živanu, da ne bude da sam džabe proveo celu noć spremajući je za ovo!
