Slažu se debla. Ljudi se svađaju.
1. (Enterijer. Ukusno namešten stan. Gej bračni par u trpezariji.)
– Dušo, mislim da nam je kiš gotov, bi li bacio lukić u rernu?
– Odmah, dragi!
2. (Enterijer. Ukusno namešten stan. Gej bračni par u dnevnoj sobi.)
– Dušo, mislim da su nam se kale nešto oklembesile, bi li bio toliko dobar da ih zaliješ?
– Zalij ih sam, kurobeštijo, tvoja majka nam ih je donela!
Pošto smo na početku teksta iskoristili sve tehnike privlačenja pažnje koje su navedene na (obema) stranicama “Priručnika za pisanje instant-smešnih tekstova na internetu” (Delevra, Novi Sad, 2010), možemo da odemo i malo dublje u problematiku i da se zapitamo – a zašto te kvarne fore šljakaju? Zašto drugi dijalog deluje kao da ima tu još nečega, dok prvi ima potencijal za dalji razvoj na nivou kriket lige Srbije? Odgovor je prost: u njemu postoji drama, izražena u radnji ili likovima. A za dramu, kažu nam svi od Aristotela do TomijaVisoa, neophodan je konflikt. Ako nisi polna bolest, život u harmoniji, u skladu sa hipi fri-stajl-radenska-♥♥♥ svetonazorom, značio bi najepskiji smor još od kada je u Vavilonu izmišljen zastoj u saobraćaju.
Jednoumlje se do sada pokazalo kao super recept uglavnom samo za holokaustične ishode. Zato je mnogo glupo što nam toliko prija, ali to ima veze sa činjenicom da mozak troši enormno veliku količinu energije za jednu masu od kilo i po sluzi, pa je misliti jebeno teško na čisto fiziološkom nivou. Ipak, siva eminencija se ne da prevariti, jer osećaj zadovoljstva tj. lučenje dopamina je isto pod njegovom kontrolom, a onoliki naučnici se polomiše da provale kako nam se dopamin luči kada doživljavamo nova iskustva tj. kada saznajemo nešto novo i upijamo informacije. A informacija dolazi samo kada se suočimo s nečim što nam se ne uklapa u dosadašnji program. Jeste Sartr rekao „Pakao, to su drugi“, ali je isto tako raj u svakom vicu do jaja dosadno mesto – a vicevi su vrelo narodne mudrosti koje pokazuje da narod iako generalno mnogo voli da marviše, ima bejzik instinkt da skapira ključne postulate. Uostalom, je l’ ortaku kada sedite na gajbi raspadnuti od unksa, i smorili ste se jer nikako ne možete da na jutjubu nađete onaj intervju Pandijanija u kome se znoji ko da su ga provalili da je na gostovanju protiv Rapida odsedao u Amštetenu kod Jozefa Fricla, kažeš: „E, brateks, se sećaš kako smo se ono do jaja složili oko toga da onoj asistentkinji treba šamarati dojku kitom dok ne pusti mleko?“ ili mu kažeš „Jebote je l’ se sećaš kako smo se pokačili oko one fufnjare što si hteo da je privedeš na mom rođišu a ja te ubeđivao da iskuliraš jer ima hlamidiju od kada se filovala s MiĆomanom?“ Svađa se pamti jer svađom dobijaš identitet. Tera da odabereš stranu. I jebiga, to zna svaki političar, crkveni velikodostojnik, marketing menadžer i TV novinar koji vredi makar onoliko koliko bi u banci sperme doneo keša šot kojim mu je ćale oplodio kevu.
Zato je pravi pakao dosada – mada, pošto si već ovde na Tarzaniji, sve su šanse da se dobar procenat tvog života svodi na grčevito koprcanje iz njenih sveprisutnih kandži, pa tako i da dobro poznaješ problematiku. Evo, ako si već znao sve iz ovog teksta, onda ti je automatski bio dosadan i samim tim odbojan – i nema lajka, ko treći dnevnik. I nije čudo što onda odmah prebacuješ na bilo šta drugo, makar i na raspalog Kalinića, jer tamo možeš bar da očekuješ da će jebena kuglica za ping-pong da ide svaki put drugom putanjom. Pod uslovom da nije repriza epizode koju si već gledao – tada si čisti mazohista i ostavi broj od Gospodarice Roxxxande iz Sremčice u komentarima, treba nam za konsultacije u vezi jednog od sledećih tekstova.
Bez konflikta nema života, tačnije, ima, ali u rangu punoglavca u žabokrečini. Glavni zajeb je u tome što to znanje mnogo lako potisnemo jer je princip očuvanja energije ipak stariji. Ali jebiga, tako nikad ne možeš da budeš srećan, jer svakom čoveku treba raznovrsnost pogleda, makar da bi mogao da različitom gledištu kaže da može da mu se napase raznovrsnih dlačica. Zato, kada dobiješ nagon da oćutiš kretenu koji pušta kerinu da ti kenja ispred ulaza, kada vidiš Aleksandra Tijanića u bašti „Vuka“ kako se tovi kapamom i zaliva rizlingom ili kada ti riba iznese svoju teoriju da će biti zaista srećna samo kada bude imala svoja kola, skupi muda na gomilu i reci šta misliš o tome (da ti pomognemo predlozima: u prvom slučaju „Komšo, dabogda uvek sa sobom nosio kesu za svoja govna!“, u drugom „GROK GROK“, a u trećem „Ni ja neću biti zaista srećan dok ne budem imao svoj original automat Kontre u klonji“). Ne garantujemo ti da ćeš se na kraju balade dobro provesti, ali garantujemo da ćeš imati čega da se sećaš.
