Smuvati ribu izigravanjem knjiškog moljca

-Trebalo bi da izmisle, ono… ustanovu tipa… ne kupuješ knjige i udžbenike, nego na foru iznajmiš… I posle vratiš… Je l’ me razumeš, braćela?
-Već su izmislili, zove se bi-bli-o-te-ka! Nikad se ti nisi oporavio od onog Prvog maja, Zoki…

Sad, da je ovo emisija Agape na Studiju B, krenuo bih jedan moćan lament kako je čitanje knjiga umrlo, kako onaj šmek komentarisanja pročitanog dela sa intelektualcima sa kojima piješ klaker ne postoji, kako nam je rečnik… mmm… znaš ono kad nije mnogo, nego malo… Os… ne… OSKUDAN! Ali, sine prašume, zaboravljaš da postoji čitava jedna populacija ljudi, a bogami i žena koja i danas posećuje ove oronule bastione kulture, i da, po zakonu verovatnoće, među tim ribama sigurno postoji dobar procenat solidnih. A i ti si do sad uvideo da se na klasičnim muvalištima (borilište na kome se muva prim. tarz.) , diskotekama i žurkama, nisi pokazao. Moraš tražiti alternativne lokacije, za alternativnije cave.

Logistička priprema, vokabular i izbor štiva

Nov si u ovome, znamo. Zadnja knjiga koju si pročitao je bila Tom Sojer, a i to si čitao do onog dela gde on ladi jaja a oni mu farbaju ogradu ahahaha, koja kraljina batice… Ni Ciciban ti nije bio stran. Ali da bi smuvao curu koja čita, trebaće ti više od toga. Ne mnogo. Kad bi uzeo da pročitaš 100 knjiga beletristike ovaj članak ti ne bi ni bio potreban. Prvo i osnovno, bio u knjižari ili biblioteci… knjigu ne smeš zvati “knjiga”, već jedino i isključivo “NASLOV”. Da! I ženski pisac je “spisateljica”. To kad kažeš, gotova je.

– Prošarah pogledom kroz sive i komercijalizovane rafove u Eurobuku, i zenica, čigra, poput elegantne balerine, zaustavi se na jednom NASLOVU koji je napisala pakistanska spisateljica, DISIDENT.

Ova netarzanska rečenica je primer vokabulara kojim se koristiš. Metafore, alegorije, reči britke poput oštrice sablje iz Damaska koja seče kroz sivilo gluposti… Uhodavaš se! Što se tiče samog izbora naslova, ruski klasici su kod takvih devojaka demode, izuzev Dostojevskog. Da bi ti poverovala da si ga čitao samo što više koristi reči “sladostrašće” i “neizostavno” koje je ovaj genije, možda, previše koristio. Ovo sladostrašće, to je neki ruski merak, jebem li ga.

– Neiszostavno moraš pročitati Kockara. Sladostrašće koje ga je obuzimalo dok je na kocku stavljao, ne samo svoj imetak već i dušu, graničilo se sa ludilom.

Takođe, disidenti. Da bi se uopšte razmatrao za Nobela, moraš da baciš par Molotovljevih ili kamenica na pse režima, napišeš haiku pesmaricu, ili jadikovku kako su te isti psi izbili i dobijaš, garant. Pakistanci, Kinezi, Avganistanci, Turci…Bitno da je bio protiv vlasti i je bio biven makar dva puta.

Stajling i pristup cavi

Zaboravi thug life autfit, trenerke, stabilke, kožnjake. Sada, kada jesen dolazi u svojim žutim kočijama, sluteći tugu, nespokoj i žal, da bi smuvao ribu koja čita ulaziš u uniformu za ovakvu stvar. Kaput! Crni, na laktovima izlizan, skoro do kolena dug. Naočare opcionalne, po mogućstvu hipsterske, sa debelim okvirima. Pogled pun sete. Primetiš je kako bira knjigu u biblioteci ili knjižari i sada primenjuješ sve ono od malopre.

– Nemoj!
– Izvini?
– Molim te, ne hvataj se za taj naslov. Mene je doveo na granicu preispitavanja sebe i nazad. Nije bilo nimalo prijatno.
– “Zapisi iz podzemlja”, Dostojevski… Šta mu fali?
– Mučna je… U početku lik je donekle zanimljiv, kasnije je ogavan… Sve više misliš da je Fjodor baš na tebe mislio pisajući… Avaj… Ah, kako je sve to duboko i neizostavno zastrašujuće… Džin iz Jasne Poljane…
– Zar nije to Tolstoj?
– Elem… Preporučio bih ti jedan naslov od jednog brazilskog disidenta, borca za pravdu… Samo, nemaju to ovde, rulja čita Anabelu Basalo… bi li došla kod mene na kafu da prodiskutujemo?

Klousing d dil

Ako ovo kojim slučajem uspe, onda… Aj’ da te ne farbamo, čitaš nas svaki dan, nije u redu. Nema šanse da uspe, kako bi se ti osećao da ti neko priđe u klošarsko-egzibicionističkom kaputu između rafova nekih Samizdata i da ti šapuće o sladostrašću u njegovoj gajbi. Usr’o bi se i zvao teta bibliotekarku ili prodavca da te spase. Ali, ajde, hipotetički… Ako kojim slučajem i uspostaviš kontakt, razmeniš brojeve, izađeš – tada prekidaš sa emo sranjima. Znači, zajebi trenutno godišnje doba koje dolazi u kočijama odgovarajuće boje i pravi pičvajz i normalno se izražavaj. Kada krene da priča o knjigama o kojima nemaš ni jednu sinapsu u mozgu, služi se rečenicom: “Ortak mi je to preporučivao, mada imam predrasude prema tom autoru.” Menjaj teme, ne mora baš samo o literaturi da pričate. A kada otkrije da si plitki pavijan koji se oduševljava našim granično šovinističkim statusima, i koji knjige, pardon, naslove koristi da izniveliše astal u kafanici, odrecituj ovo…

Ne, nemoj mi prići! Hoću izdaleka da volim i želim oka tvoja dva. Jer sreća je lepa samo dok se čeka, dok od sebe samo nagovestaj da…. Petar Kočić, kraj citata.