Šovinizam u paralelnoj (nad)realnosti

Tog jutra ustao sam oko 1 popodne, kao i obično. Žena me je dočekala nekim zvocanjem, nešto kao „Dobro jutro, anđele moj! Je l’ može kafica?“. Ne volim kad krenu da me maltretiraju od ranog jutra, te sam joj, uz neizbežnu ćušku preko nosa, odgovorio „šupičkumaterinutijamater“. Dvadesetak minuta kasnije, posle kafe, bio sam već mnogo bolje raspoložen. Čovek bi očekivao da će žena, posle tri godine zajedničkog života, ukapirati da od ranog jutra ne treba da smara, nego da te pre svega ponudi kafom. To što „ona radnim danima ustaje u 6, a onda u 12:30 tokom pauze trči kući da meni skuva jutarnju kafu“, a vikendom se izležava i do 8 i „zato se ponekad zbuni“ nikako nije izgovor. No, zato su tu korektivne mere šamaranja, peglanja i ostali načini da se tvrdoglavoj osobi nešto utuvi u glavu. Bez muke nema nauke, kaže izreka. U pomenutom naletu dobrog raspoloženja, sastavio sam joj spisak za pijacu, prodavnicu i podrum pića i katapultirao je iz stana bez uobičajene noge u dupe.

Subota je počela nekako uobičajeno. Ništa nije nagoveštavalo neverovatan razvoj događaja koji će uslediti. Jednim okom gledao sam neku englesku ligu na tv-u, a drugim nehajno šarao po sobi, kad mi pogled pade na komodu na kojoj nije bilo cigareta. Jebem ti sunce, zaboravio sam da ih dodam na spisak! Dograbio sam mobilni telefon ne bih li obavestio ženu da je propustila da mi ukaže na to da je lista nekompletna. Nije se javljala, krava. Sigurno je imala spreman i neki izgovor, poput „ne mogu da se javim kad u rukama imam po deset kesa. Nisam hobotnica, nego žena“. Uvek tako pokušava da pametuje, ali gvozdena pesnica i najbolji izgovor poništava. Uostalom, ako joj je lakše da dva puta uzastopno ide u prodavnicu umesto da se javi kada je zovem, molim lepo. Ipak sam ja pristalica socijalističkog samoupravljanja, ali pod mojim strogim nadzorom.

Setio sam se da možda imam još neku paklu cigareta u kuhinji, pa sam se prošetao da malo protegnem noge jer je utakmica ionako bila dosadna kao nastupi Željka Joksimovića, doživotnog predstavnika Srbije na Evroviziji. Usput sam proverio da li je doručak bio spreman. Sreća njena, gibanica je bila u plehu u rerni, još topla. Umem da budem nezgodan kad ustanem ovako rano, a doručak nije spreman. Otvorio sam viseći kuhinjski element da pogledam da se neka pakla nije zavukla tamo, ali iz njega je ispala samo jedna nemarno odložena čokolada koja je sletela kako sam otvorio vrata. Sagnuo sam se da je podignem, psujući usput ženi sve živo i mrtvo četiri kolena unazad, ali u tom naletu pravedničkog gneva zaboravio sam da zatvorim vrata kuhinjskog elementa. Zato sam ih, dok sam se uspravljao, udario glavom kao Predrag Spasić loptu koju je svojevremeno nepogrešivo slao pod prečke svojih klubova. I tu mi se sećanje prekida.

Probudila me je šamarčina od koje mi je zazvonilo u ušima. Žena me je šamarala. U prvi mah bio sam zaprepašćen, ne samo zato što se ona usuđuje da digne ruku na mene, nego i zbog jačine udaraca. Bili su dostojni forhenda jednog Đokovića. Čim sam došao sebi, krenuo sam da joj uzvratim, međutim, ona me je drugom rukom ščepala za šaku i stegla mi je tako jako da sam mislio da mi je polomila svih sto-i-koliko-već-ima koščica u šaci. „Pusti me, kurvo! Šta radiš to?“ – uspeo sam da procedim uprkos bolovima, na šta je usledila nova serija šamara. Bio sam potpuno bespomoćan. Nisam mogao da poverujem da se to dešava. Ućutao sam i smirio se, ne bi li prestala. Tukla me je još neko vreme, a onda se valjda umorila i prestala.

„Zaboravio si da kupiš cigare, idiote!“

„Ali, hteo sam da ti jav…“

Prekinula me je nova šljaga koja mi je u bukvalnom smislu reči začepila usta.

„Bez reči! Polazi u prodavnicu dok se nisam stvarno naljutila!“

Nisam mogao da odbijem tako razuman predlog, pogotovo zato što bih dobio još batina. Nadao sam se da će mi se snaga vratiti dok skoknem do prodavnice po cigarete koje sam, ruku na srce, sam zaboravio da upišem na spisak. Nije ona bila kriva. A i valjda će dok se ne vratim proći taj nalet adrenalina koji joj je dao nadljudsku snagu, pa da je malo prevaspitam.

Pored cigareta, kupio sam i jedno unuče vinjaka, da se malo ohrabrim. Eksirao sam ga ispred ulaza, a flašicu zavrljačio niz ulicu. Razbila se kao moja iluzija da ću po povratku kući uspostaviti prekinutu dominaciju nad ženom. Dočekala me je novom serijom udaraca u predelu lica. Ponovo sam pokušao da se odbranim i ponovo doživeo neuspeh na tom polju. Nikako nisam mogao da ukapiram šta se događa. A onda sam se setio onog udarca u kuhinjski element. Pa da, to je to! Od tog trenutka situacija se obrnula. Umesto da suvereno vladam našom malom zajednicom, pretvorio sam se u potčinjenu stranu.

Shvativši da je ključ problema u visećem elementu, rešio sam da udarim u njega još jednom, ne bih li sve vratio u pređašnje stanje. Usput sam, zamenivši ulogu sa njom, uvideo i da joj možda nije sasvim prijatno kada je tučem, pa sam se zarekao da ću ubuduće silu koristiti ograničeno. A vikendom možda uopšte ne. Videću. Ipak su to neradni dani. Otišao sam do kuhinje sa izgovorom da želim čokoladu, otvorio vrata, sagnuo se, tiho zbrzao: „aj’pomozibože!“ i iz sve snage uspravio. Pao sam kao pokošen.

Probudio me je šamar, nikad nežniji, i umilni glas moje žene: „Dušo, probudi se, molim te! Šta ti je?“ Oprezno sam otvorio oči i tiho upitao: „Šta se desilo?“ Nisam želeo da je uzrujam i rizikujem još neku ćušku. Ona je, uz uzdah olakšanja, počela da me ljubi i da mi objašnjava:

„Ne znam, bila sam u prodavnici i na pijaci. Kad sam se vratila, ležao si tu kao mrtav. Umrla sam od straha! Je l’ se ti ne sećaš šta ti se desilo? Otkud ti ta krv na glavi?“

„Sad se sećam. Hteo sam da proverim da li imamo cigare pa je iz kredenca ispala neka čokolada. Hteo sam da je podignem, a onda sam se uspravio i pukao glavom pravo u otvorena vrata. Ali čekaj, zar nisam i ja posle išao u prodavnicu?“

„Nisi, šta pričaš? Ja sam bila, nema pola sata kako sam otišla.“

„Čekaj, a oni šamari, a ono što si mi stisla ruku kao da ćeš da mi je slomiš?“

„Ma šta ti je? Tebi još nije dobro. Evo, popij čašu vode!“

„Stisni mi ruku najjače što možeš! ’Ajde!“

„Ti si sigurno u šoku. Što da ti stisnem ruku? Neću!“

„Ama stisni, kad kažem!“

Osetio sam slabašan, tipično ženski stisak.

„Jače! ’Ajde, znam da možeš!“

„Ne mogu bre, šta ti je? To je najjače što mogu!“

„Sigurno?“

„Sigurno. O ljudi mo…“

Prekinula je šljaga posred usta.

„Je l’ nisi kupila cigare? Nisi, pa da! Zato što si zaboravila da mi kažeš da ih nisam stavio na spisak! More, jebem li ti…“

Tekst je poslao gospodin Ognjen Šestić i mi smo mu beskrajno zahvalni na tome. Pošalji i ti svoj tekst na naš fan pejdž, pa ćemo biti zahvalni i tebi i sigurno ti platiti pivo ili pet, ako se nekad sretnemo.