SP Brazil 2014 – grupa D

Reč redakcije:

U sledeće dve nedelje, to jest dok ne počne najvažniji događaj godine (ne, ne mislimo na Evroviziju a ni na udaju Jellene sa dva L) pozabavićemo se svim ekipama učesnicama kroz 8 tekstova o 8 grupa, i to na nama svojstven način, uz manjak relevantnih činjenica i obilje kafanskih argumenata i neprikladnih fora. Grupe nećemo obrađivati redom pošto je to nemoguće jer mi nismo magazin nego neorganizovana horda pijandura i narkomana koji se jedva nateraju da popune uplatnicu a kamoli da napišu regularan tekst. I tako eto, počinjemo od grupe D jer, jebiga, što da ne. Aj pa tako, nemojte što zamjerit.

ENGLESKA

Englezi važe za verovatno najjajarskiju ekipu na svetu – ekipa koja je u gotovo 50 godina samo jednom igrala polufinale Svetskog prvenstva (uz jedno polufinale Evropskog, i to na domaćem terenu) apsolutno zaslužuje taj epitet. Istina je svakako da većinu vremena Englezi nikako nisu imali ni izbliza dovoljno dobar tim za to, ali oni se toliko teško nose sa ogromnim pritiskom domaćih medija i navijača da, čak i kada imaju nekakve šanse da prismrde borbi za vrh, ne možete očekivati od njih da to i urade jer od same pomisli na uspeh Skot Karson postaje paraplegičar a Riju Ferdinandu otkazuje centar za ravnotežu. Uvek su u krugu favorita, nekad opravdano a nekad baš i ne, ali su uvek u tom krugu favorita mentalno najslabija ekipa, o čemu najbolje svedoči Bufonov nonšalantni osmeh kada je pre dve godine shvatio da četvrtfinale između Italije i Engleske ide u penale. Verovatno znaš da su Englezi izgubili šest od sedam poslednjih penal serija i to je dobar argument u prilog tezi da su oni tim koji u svakom momentu može da se pretvori u 11 Krneta i izgubi mečeve na najskandaloznije moguće načine.

Ali jebiga, reći ćeš, svakoj tradiciji lako može da dođe kraj, u krajnjoj liniji najveći rival Engleskoj za šampiona jajarenja kroz istoriju bili su Španci koji poslednjih 7-8 godina ozbiljno prete da pređu igricu. Ipak, golema razlika između Engleza i Španaca je ta što su Španci imali, i imaju još uvek ekipu koja skida kamenac sa sanitarija, a Englezi imaju Velbeka. I tu dolazimo do pitanja kvaliteta ove ekipe Engleske. Ako su na ranijim prvenstvima postojale iluzije da su Englezi neka moćna ekipa i da su Lenon i Krauč tipični osvajači zlatne boginje, čini se da sada iluzija više nema – govoreći o čistom kvalitetu, Englezi su tek nešto malo iznad prosečne ekipe, verovatno ni u prvih 10 na ovom prvenstvu.

Ipak, ono što Englezi nisu imali ranijih godina je sveža krv, par mladih igrača koji su izdominirali ovu sezonu u još uvek najjačoj ligi na svetu. Igrači kao što su Sterling, Lalana ili Barkli su igrači koji možda ne zvuče kao okosnica svetskog prvaka, zato što oni to i nisu, ali u teoriji oni bi mogli biti igrači koji će razdrmati po pravilu sporu, letargičnu i nemaštovitu igru Engleske. Ja lično iskreno sumnjam u to jer su engleski klinci po pravilu još sjebaniji u glavu od engleskih veterana i ne očekujem da će se na njihovim kurčevitim krilima Englezi konačno osloboditi svoje jajarske tradicije. Takođe, mogu da stavim pare da nijedan od pomenuta tri igrača (sa eventualnim izuzetkom Sterlinga) neće početi nijednu utakmicu. Ako je suditi po ekipi koja je igrala u kvalifikacijama, Hodžsonara će mladu krv držati na klupi a matori kurvari će se i dalje svi do jednog vući po terenu Milijaš stajl, mada je posle 10 godina već i mentalno posrnulom morskom prasetu Peđe Strajnića valjda jasno da Džerard i Lampard ne treba zajedno da idu ni do radnje po smoki, a kamoli da provedu 90 minuta na terenu u istoj ekipi.

I to je poslednji i krunski razlog zbog kog je moja prognoza da Englezi ove godine ne prolaze ni grupu – skandal od trenera. Hodžson je trener Vermezović klase koji u svom CV-ju, za skoro 40 godina karijere, ima titule u takvim prestižnim ligama kakve su švedska i danska i jedno finale kupa UEFA sa Fulamom. U krajnjoj liniji, činjenica da je engleski savez dao posao selektora njemu pokazuje koliko su više i jebeni Englezi digli ruke od cele priče o reprezentaciji. Očekujem da se posle projektovanog fijaska na prvenstvu za poziciju sledećeg selektora Engleske bore Pižon, Milojko Pantić i Ajs Nigrutin.

ITALIJA

Italija je, naravno, skroz obrnuta priča u odnosu na Engleze – i kad im je tim kurac uvek ih očekuj u vrhu, što je u evropskim okvirima isključivo odlika njih i Nemaca .Takođe, imaju potpuno obrnutu situaciju sa trenerom, Prandeli je lepo kliknuo s ekipom i uspeva da izvuče maksimum iz klasične žabarštine koja je upisana u genetskom kodu njegovih igrača. Italija je oba ciklusa kvalifikacija otkad je on tu odigrala onako kako se od njih i očekuje – ne nešto preterano ubedljivo, al taman kolko treba da ne bude nikakve neizvesnosti oko toga ko je gazda u grupi. Na sličan način su stigli i do finala Evropskog, u isto vreme kilavo i uverljivo, što valjda samo u slučaju Italijana nije paradoksalno. Taj trip kilave uverljivosti je nešto što se u Italiji decenijama dovodi do savršenstva, to je nešto što radi posao i što sam ja naučio da iskreno poštujem. I oni će, naravno, povremeno sjebati i preterati u kilavosti i dozvoliti da ih fudbalski magovi Vitek i Kopunek vrate kući u prvoj rundi, ali to je pre izuzetak nego nešto što se regularno dešava.

Što se tiče samog kvaliteta, sa ovog šireg spiska koji sad imam pred sobom (mada će u vreme objavljivanja teksta možda već biti poznati i konačni sastavi), samo 3 igrača igraju van Kalča koji u poslednjih 20 godina verovatno nije bio slabiji, i koji i kod nas verovatno gledaju još samo ljudi koji govore o Juventusu u prvom licu i zadrigle masne kockarčine koje imaju dojavu na Kaljari. Ima tu par svetskih igrača, par potencijalnih zvezdi, par ispuvanih vreća, par velikih radilica koje su zapravo zaštitni znak italijanskog fudbalskog tripa ali i par igrača koji su jednostavno neozbiljni.

Ali to je valjda i lepota italijanske reprezentacije – pogledaš spisak i iznervirano pomisliš A GARANT JEBENI ALESIO ĆERĆI, imajući u isto vreme u vidu da ne bi bilo preterano čudno da isti taj Ćerći, ako nekako dogura do konačnog spiska, nekom bombom s ivice kaznenog reši Engleze u nadoknadi vremena. Moja neka normalna prognoza je da neće imati problema u grupi ali da je četvrtfinale njihov krajnji domet, međutim Italija je ekipa o kojoj jednostavno ne treba suditi po kvalitetu njihovih igrača, već po količini žabarštine koju mogu da prikažu. Grupu prolaze, a za dalje pitaj kurac.

URUGVAJ

Aktuelni osvajač Kupa Amerike je u vreme kada je poslednji Kup Amerike igran, a to je jul 2011, bio ekipa koja je igrala fudbal koji bukvalno nisi mogao da ne voliš. Isto važi i za način na koji su igrali Svetsko 2010, na kojem su stigli do polufinala malo zahvaljujući povoljnom žrebu, malo zahvaljujući srčanoj igri i beskompromisnom pristupu, a malo zahvaljujući Suarezovoj ruci, potezu prvenstva koji vrlo slikovito priča priču o tome kakva ekipa je Urugvaj. Ekipa je, da se tako prozaično izrazim, živa vatra, sa čvrstom odbranom, krilima radilicama i zadnjim veznima Garganom i Arevalom koji više podsećaju na nekog ko je karijeru izgradio šetajući se sa automatskim oružjem po brodovima koji prevoze kokain preko Atlantika a u slobodno vreme stekao titulu vicešampiona sveta u MMA-u nego na fudbalere. Na kraju, najlepši deo ekipe, vrhunac, doboš torta posle ručka kod babe, ladno pivo posle izlivanja ploče, svakako je napadački trio Kavani – Suarez – Forlan, tri genijalna igrača, i to genijalna na potpuno različite načine, koji bi, da je Forlan jedno 5 godina mlađi činili daleko najjači napad na ovom prvenstvu.

Jedan od problema je taj što je Forlan jednostavno ostario. Vrhunac njegove karijere je bio 2010, kada je bio ubedljivo najlepši igrač za gledati u tom momentu i kada je potpuno zasluženo uzeo titulu najboljeg igrača prvenstva mada je njegova ekipa završila četvrta, što valjda dovoljno govori o kakvoj se dominaciji tu radilo. Ipak, već na Kupu Amerike se videlo da on bukvalno nije više 50 posto tog fudbalera i da je preko noći postao baba od igrača. Bio je spor, neubedljiv, neprimetan, neobično mekan u duelu i iako je smestio dva komada u finalu bilo je jasno da je njegovo vreme prošlo i da je u opasnosti da postane igrač kalibra Kaluđerović. Njegove igre u Interu takođe govore u prilog tome. Ipak, kao igrač koji je nesumnjivo bio svetska klasa, i dalje zna da bljesne, što je pokazao par puta na Kupu konfederacija, i jedan ili dva takva bljeska na prvenstvu bi sigurno mogli da naprave razliku za Urugvaj. Takođe, za razliku od prošlog Svetskog, Kavani i Suarez su sada puno bolji i zreliji igrači – Suarez je ove sezone eksplodirao i predstavio se kao možda i najbolji igrač Evrope, a Kavani je i u PSŽ-u, uz doduše povremene probleme sa kontinuitetom, ipak potvrdio klasu. Obojica su praktično na vrhuncu karijere i, ako odigraju kako znaju, ovaj tandem bi mogao da bude jedna od stvari po kojima će se prvenstvo pamtiti.

Ono što mene brine, kao nekog ko će neskriveno navijati za Urugvaj na ovom prvenstvu, jeste to što način na koji su Urugvajci odigrali kvalifikacije, u kojima su se pošteno namučili da uđu u baraž, nema nikakve veze sa onim kako su odigrali Kup Amerike i Svetsko 2010. a takođe nema veze ni sa očiglednim kvalitetom koji ima ekipa, i po kome bi oni trebalo da budu čitavu klasu iznad Ekvadora ili Čilea. Ipak, završili su iza ovih ekipa i mada se nisam posebno nagledao južnoameričkih kvalifikacija imam trip da se ekipa doslovno guši u sopstvenoj energiji i da ima neku idiotsku blokadu koju će morati da probije ako misli nešto da uradi u Brazilu.

Poslednja, ali možda i najvažnija stvar o kojoj treba pričati je povreda Suareza od koje bi moglo jako mnogo da zavisi. Kako sada stvari stoje, propustiće samo Kostariku, što je skroz kul, jer Urugvaj može da reši Kostariku i s tri igrača manje, sa Bajkovićem na golu i Lazevskim na beku. Druga i verovatno odlučujuća utakmica su im Englezi i Suarez tu može da bude ključan faktor ako bude spreman. Kad se sve sabere, mislim da pre treba očekivati njih da prođu dalje nego Engleze, jer ih u direktnom duelu dobijaju na čisto srce i muda. U slučaju nerešenog rezultata, i dalje pre vidim Urugvaj u drugom krugu, što zbog toga što Englezi imaju veći potencijal da kiksnu protiv Kostarike kad bude najvažnije, što zbog toga što Urugvajci imaju veći potencijal da otkinu nešto Italiji, naročito ako Italijani već budu obezbedili prolaz dalje i izveli ekipu bez ambicija da pobedi sa sve nekakvim Bonućijem na golu i fazon Maurom Espozitom na desnom krilu.

Ipak, Urugvaj verovatno ne može dalje od četvrtfinala. Energija, muda i srce su jedno, ali Španci i Brazilci su ih tako zaključali na Kupu konfederacija da zaista ne vidim kako bi Urugvajci mogli da prevladaju razliku u klasi kada nalete na značajno jačeg od sebe. U projektovanom četvrtfinalu oni bi lako mogli na Brazil što bi mogla da bude epska utakmica, ali i pored sve navijačke pristrasnosti jednostavno ne mogu da vidim kako bi mogao da se ponovi šok iz 1950.

KOSTARIKA

Kostarika je ove godine jedna od one dve ekipe koje su se prošvercovale uz SAD i Meksiko. Bar su tako severnoameričke kvalifikacije ranije bile tumačene – ali ovog puta je stvar bila malo drukčija, Meksikanci su se na klasičnu prcokevu domogli baraža, za šta imaju da zahvale pobedi SAD-a nad Panamom u nadoknadi u poslednjem kolu. U istom tom poslednjem kolu koje je bilo biti ili ne biti za Meksiko a za Kostariku nije značilo ništa, Kostarika je dobila 2:1 i tako zamalo ozbiljno poremetila davno uspostavljenu hijerarhiju severnoameričkog fudbala.

Koliko su severnoameričke kvalifikacije neozbiljne jasno je kada se pogleda spisak Kostarike, ekipe koja je poslednju fazu takmičenja završila sa solidnih 5-3-2 i na bezbednom drugom mestu. Pre toga treba reći da ako si ikada gledao Gold kup, a ja u svojim najgorim životnim danima itekako jesam, mogao si da zaključiš da je to jedno vrlo simpatično takmičenje koje donosi zabavu i razonodu kada se iskombinuje sa konzumiranjem lakih opijata, ali i da većina utakmica izgleda kao derbi začelja Srpske lige Istok, sa sve igračima preplanulim po povratku sa letovanja u Sutomoru.

Na par mesta sam pročitao pompezne naslove kako Kostarika dolazi sa 10 igrača iz Evrope, i to je tačno, ali ti igrači igraju u, pazi sad, Levanteu, Alkmaru, Majncu, Rozenborgu, Brižu, Alesundu, AIK-u, Kopenhagenu, Valerengi, Krasnodaru, Olimpijakosu i PSV-u, što sa izuzetkom poslednja dva kluba zvuči kao životni put Sanibala Orahovca. I pored svog truda da prepoznam što više igrača ove ekipe, stao sam na brojci 3. Tu je Brajan Ruiz, simpatični i poprilično zabavni igrač PSV-a, koji se čak i u Premijer ligi fino snašao i igrao odličnu sezonu-dve i sigurno je najbolji igrač ove ekipe. Zatim Džoel Kembel iz Olimpijakosa, bivša nada Arsenala, većini ljudi poznat kao “onaj lik što dao gol Mančesteru”. Tu je na kraju i Alvarado, golman Alkmara, o kome znam samo da je golman Alkmara. I to je otprilike to što ja mogu da kažem o Kostariki.

Svaki osvojeni bod bi za Kostariku bio ludilo od uspeha. Nekako najviše miriše da, ako ga ikom otkinu, to će biti Englezi, iako će čak i Englezi takvi kakvi su verovatno rutinski da ih reše. Konačna prognoza Tarzanije je da Kostarika uzima 0-1 bodova, kao i da će makar dvojica Kostarikanaca na jesen zaraditi transfere u Haugesund i Đurgarden.