SP Brazil 2014 – grupa E

HONDURAS

Manje-više sve već rečeno za Kostariku važi i za Honduras. Honduras, kao i Kostarika, ima maksimum 2 ili 3 igrača koja ćeš prepoznati a koji su u najboljem slučaju prosečni igrači prosečnih timova jačih liga – ovde su to Figeroa, Palasios i Izagire, a tu je i Stojadinovićeva prevara Luis Garido. Kada govorimo o njihovom igračkom kadru, vredno je dotaći se i Karla Kostlija, najubojitijeg igrača ove ekipe, prekaljenog centarfora čiji je vrhunac karijere 14 golova tokom trogodišnjeg boravka u poljskom Belhatovu. Pošto ne baratam više niti jednom informacijom o ekipi Hondurasa, iskoristiću priliku da spomenem i bivšu zvezdu Visle iz Krakova, Osmana Čaveza, jer mi se sviđa njegovo ime.

Dakle, kako smo već rekli, Honduras je isti kurac ko Kostarika, gomila nepoznatih likova koji igraju uglavnom u domaćoj ligi ili u MLS-u, i isto tako i ovo je ekipa koja ne može da se nada epskom rezultatu, ali uvek može nekom da se usere u život tako što će mu otkinuti ključne bodove. Upravo to se desilo 2010, i to baš protiv rivala iz grupe, Švajcarske, i taj fijasko Hicfildova ekipa je platila ispadanjem u prvom krugu, a Čile je poslat Brazilcima na jedan rutinski tamburelo. Činjenica je da Honduras, uz malo sreće, discipline i sa nožem u zubima može da zagorča život i Švajcarcima i Ekvadoru. U tom smislu, u boljoj su poziciji nego gorepomenute severnoameričke kolege jer imaju značajno lakšu grupu i oni bi na ovom prvenstvu mogli i do 2 ili čak raskošna 3 boda, iako ne bih rado stavljao novce na to.

FRANCUSKA

Pre nego što sam započeo ovaj tekst probao sam malo da promislim o tome šta bi valjalo reći o Francuzima i prva asocijacija mi je bila, bukvalno, “šta reći a ne zaplakati”. I to je to, to je cela priča oko Francuske, opušteno bih ovde mogao da završim pasus o Francuskoj i pređem na Švajcarce i svako ko zna imalo o fudbalu bi bio u fazonu “pa jest u pravu je čovek, iako je Vojvođanin”. Ipak, to bi bilo tumačeno kao površnost i diletantizam, a ja iako jesam površni diletant volim da ljudi misle da nisam, barem dok me ne upoznaju ili ne čuju šta imam da kažem o ratu u Južnoj Osetiji posle flaše vinjaka.

Dakle, zašto treba plakati zbog Francuza? Pa, jednostavno, Francuska već 10-15 godina ima ekipu koja je u top 5 na svetu, i prilično sam siguran da nimalo ne preterujem kada to kažem. Ako samo pogledaš listu igrača koji su izostavljani sa spiskova bivših selektora sve će ti biti jasno. Količina igrača koju francuska liga proizvede je nerealna, jer osim što svake godine saznamo za 3 ili 4 nova supetalentovana Francuza, saznamo i za još dvaput toliko zvezda u usponu iz frankofone Afrike, plus pokoji Belgijanac  – na koju foru i pored toga francuski klubovi ispadaju u Evropi od raznih Esbjerga i Apolona, pitanje je za nekog stručnijeg. Elem, poenta je jasna, Francuska je, kao i tolika puta pre, bezobrazno jaka. To, primetićeš, i dalje nije razlog za plakanje, bravo, desetka za držanje pažnje, javi se portiru da ti upiše ocenu.

Problem je taj što su Francuzi bolesno nepredvidivi. U smislu – oni uvek mogu stići do finala a uvek mogu biti i poslednji u grupi sa Trinidadom, Jermenijom i Čukaričkim. Takođe mogu i skandalozno da odigraju u grupi pa ipak da stignu do finala. Uostalom, Francuzi su i sada odlično igrali u kvalifikacionoj grupi, Španci su tek posle velike borbe završili ispred njih, ali to Francuskoj ipak nije smetalo da zamalo ispadne od Ukrajine u baražu. To šta će oni da urade u Brazilu zavisi od dosta faktora, mahom nefudbalskih, od toga da li su Riberi i Benzema spavali u pritvoru zbog orgijanja sa maloletnim prostitutkama u Belo Horizonteu, preko toga da li je u svlačionici podignuta POBUNA protiv trenera, pa sve do uvek postojeće mogućnosti da isti taj trener ostavi ključnog igrača na klupi jer mu je Merkur ušao u četvrtu kuću.

Godinama je smatrano da neuspeh Francuza treba pripisati upravo Domeneku pod kojim je Francuska 2008 i 2010 delovala kao Stiven Hoking – slabašno, nepokretno i zbunjujuće, mada se lako zaboravljalo da je Domenek, iako diletant, ipak vodio Francusku do finala 2006. Zaboravljalo se i da su se igrači uglavnom ponašali kao horda petnaestogodišnjaka iz Banatskog Brestovca na ekskurziji u Kumboru, što valjda i ne bi trebalo toliko da čudi – okosnicu francuske reprezentacije već godinama čine deca čiji su roditelji imigranti poreklom iz zapadne Afrike i zemalja Magreba. To su deca koja su odrastala u ozloglašenim francuskim predgrađima i koja će svoj narasli nagon da konzumiraju sva ovosvetska zadovoljstva koja su im bila uskraćena u ranoj mladosti najčešće staviti ispred osećanja nekakve lažne obaveze da zadovolje gomilu licemernih naparfimisanih srednjoklasnih belaca koji jedu ubuđali sir pred televizorom, glasaju za Le Pena i kukaju kako Francuska gubi svoj identitet ali im u isto vreme nimalo nije problem da prisvoje titulu svetskog prvaka koju su im Tiram i Zidan doneli u sred Sent Denija, mesta u kojem su tokom 1300 godina sahranjivani francuski kraljevi. I ko sad može da kaže takvoj grupi igrača “ej ekipa, aj iskulirajte malo, moramo da se pripremimo za utakmicu sa Togom.” To nije baš jednostavno.

Istina je da će rad sa takvom grupom igrača, koji usput svi odreda imaju enormne egoe, verovatno biti lakši mnogo dobrom treneru nego totalnoj nubari. Da li je Dešamp mnogo dobar trener? Ne znam, verovatno ne. Ali stvarno mi se čini da u krajnjoj liniji nije stvar u treneru, stvar sa Francuskom je daleko nasumičnija i iracionalnija da bi se tu radilo samo o treneru, uostalom već smo rekli da su oni sa jednim istim trenerom igrali finale Svetskog pa četiri godine kasnije ispali u prvom krugu. Mislim da ne postoji nijedna ekipa na prvenstvu u kojoj faktor slučajnosti i sreće igra toliku ulogu kao kod njih, ali ne sreće u smislu daš gol dupetom, nego u smislu da nikad ne znaš i ne možeš da predvidiš da li će grupa igrača koju si pozvao da klikne ili ne, da li će među njima da se stvori potrebna hemija ili će na terenu da se ponašaju kao razbijena banda devetogodišnjaka koji su pojeli previše lizalica. Sve što možeš da uradiš je da pokušaš da ne pozoveš one koji su najveći faktor nestabilnosti, i nepozivanje Nasrija je verovatno upravo to, očajnički pokušaj da se isključi što više faktora koji bi mogli na bilo koji način da remete ekipu. Ipak, znajući Francuze, takav pokušaj Dešampa da ne poremeti ekipu će verovatno poremetiti ekipu. Jer jebiga.

Sve u svemu, prognoza je nemoguća. Ako ekipa ne klikne, katastrofa. Ako klikne, ove godine su toliko jaki da mogu da budu svetski prvaci. Igrački gledano, nemaju slabu tačku, sve pozicije su popunjene i ako budu na svom nivou biće predobro gledati ih.

ŠVAJCARSKA

Kad pogledaš sastav Švajcarske shvatiš da Švajcarska ne bi ni imala reprezentaciju da nije bilo ratova na Balkanu. Čak 8 igrača dolazi sa ovih prostora, plus su tu i poneki Turci, crnci, Španci, Čileanci, ima čega oćeš, skroz gotivan trip. Uostalom, sama Švajcarska je nacija sastavljena od više nacija, tako da ako dodaš još koju u jednačinu nije neka frka. Ovo etničko šarenilo čini švajcarsku reprezentaciju puno zanimljivijom, dopadljivijom i egzotičnijom od same Švajcarske, ali moguće je da misliš da je 8 Balkanaca možda ipak malo previše za bilo koju ekipu, što ima smisla. Ipak, ovo nisu bilo kakvi Balkanci, već Balkanci koje organizuje i vodi Njemac, što može da ispadne do jaja, a što smo i videli tamo negde između četrdes prve i četrdes… khhhhhm, nebitno.

Ako napustimo etničku priču i okrenemo se fudbalskoj, mnogi će reći da je glavni razlog što je Švajcarska dospela na SP najskandaloznija grupa otkako postoje grupe bilo koje vrste, a u kojoj su im za vrat disale takve veličine kao što su Slovenija, Island i Albanija. Ipak, nije samo to, malo kad pogledaš njihov sastav vidiš da to dosta lepo izgleda, imaju par baš važnih igrača u jakim evropskim klubovima plus gomilu likova u nekim bundesligaškim solidnjačama od ekipa. Možda i najjači adut ekipe je Hicfild, koji je tokom 6 godina koliko je tamo napravio stabilnu priču i jasno definisao stil igre. Ekipa se u igračkom smislu promenila od 2010, ali Hicfildara sigurno neće ništa menjati u svom sistemu i zato sam prilično ubeđen da od Švajcaraca može da se očekuje manje-više isto ono što smo videli i pre 4 godine.

A tada smo videli da je Švajcarska čvrsta, artikulisana i ultranemački disciplinovana ekipa sa golmanom Benaljom koji je, kada ga krene, u stanju da odbrani Kadinjaču, ali je to isto tako i ekipa koja užasno teško daje golove, prosto jer je to ni ne zanima previše. Bili su jedini koji su uspeli da pobede Špance 2010, ali u druge dve utakmice, protiv Čilea i Hondurasa, a to su ekipe koje tradicionalno baš i ne odlikuje granitna odbrana, nisu uspeli da postignu gol. Čak i u ovim kvalifikacijama nisu baš briljirali pred golovima Albanije, Kipra i sličnih velesila. Oni imaju realan problem sa napadačima otkako se Aleks Fraj penzionisao, njima nijedan špic nije dao više od 3 gola u kvalifikacijama i oni bi ubili za fazon jednog Filipa Đorđevića. Indikativno je takođe da im je napad u potpunosti balkanski, tu su Drmić, treći strelac Bundeslige, zatim Seferović, Gavranović i Mehmedi koji su svi redom vrlo mladi igrači sa malo reprezentativnih tekmi u nogama i svi zajedno su dali čitavih 8 golova za reprezentaciju, što je na primer 5 puta manje nego što je Aleks Fraj dao sam u karijeri, i što svakako nije dobra predispozicija ako treba da izmisle nešto pred Ugom Lorisom dok pola milijarde gledalaca gleda i osuđuje.

Ali, kao što smo rekli, oni neće mnogo ni misliti o tome, njihova priča je čvrsta odbrana, hicfildarska disciplina i golman koji brani u serijama, ciljaće 0:0 protiv Francuske a protiv Ekvadora i Hondurasa će da se nadaju da mogu nešto i da uteraju i tako prođu dalje. Švajcarci su daleko od svetske klase, ali su interesantna ekipa i verovatno će se uz Francuze ušlepati u osminu finala gde će Argentinci da im uvale 4 komada. Oni su mi ipak favoriti za drugo mesto, jer jebiga, vidi sad Ekvador kakav je.

EKVADOR

Ono što je potpuno jasno poslednjih desetak godina je da evropske reprezentacije potpuno preuzimaju primat u odnosu na južnoameričke. Na prošlom Svetskom samo je Urugvaj uspeo da prođe u polufinale, Brazil i Argentinu su isprašile Nemačka i Holandija i tu se konačno pokazalo ko je ćale, ako je uopšte bilo ikakvih dilema oko toga. Ekvador je odigrao korektne kvalifikacije, ali treba imati na umu da od južnoameričkih ekipa samo Bolivija, Venecuela, Peru i Paragvaj nisu izborili Svetsko prvenstvo, tj. da drugim rečima moraš da budeš kompletni idiot da ne prođeš kvalifikacije tamo.

Takođe, činjenica je da u rosteru Ekvadora nećeš prepoznati puno više igrača nego u rosteru Hondurasa. Naravno, to je posledica toga što većina ovih igrača igra u Južnoj Americi ili Meksiku, što svakako ne znači automatski da su loši igrači ali u 90 posto slučajeva znači da za njih u Evopi jednostavno nema mesta. Od igračkog kadra znaš na primer Kastilja (za koga su evo ovog momenta javili da neće igrati zbog povrede, al nema veze, bio je na spisku), koji je svakako najbolji stranac koji je ikad igrao u Zvezdi, ali koji je je i dalje igrač koji nikada nije bio ni blizu dovoljno dobar za prosečne premijerligaške klubove, a u Ekvadoru je ključni igrač sa preko 80 skupljenih tekmi za reprezentaciju. Ima tu još par igrača koje ćeš verovatno prepoznati, ali koji nikada nigde nisu ostavili neki veliki trag, tipa Edison Mendez ili Kaisedo. Ovaj potonji im je glavni strelac i iako je indikativno to što je spakovao 7 komada u kvalifikacijama, ipak ne mogu da se ne zapitam koliko su ga utakmice u velikanu fudbala Al Džaziri protiv moćnih emiratskih klubova pripremile za krljanje sa Sakoovih 90 kila crnih mišića ili razbijanje Hicfildove betonske konstrukcije. Glavni igrač ove ekipe je naravno Antonio Valensija, koji i pored toga što ima atletske predispozicije Lebrona Džejmsa i solidan fudbalski mozak, ipak ne može u kontinuitetu verovatno ni da piša kad je pijan a kamoli da veže par dobrih tekmi, tako da ga definitivno ne vidim kao igrača koji predvodi ekipu do nekog ozbiljnijeg rezultata.

Ekvadoru treba baš dosta stvari da se poklopi pa da prođu dalje. Razumem da moje potcenjivanje Južnoamerikanaca u ovom kontekstu malo gubi na snazi kad skontaš da je Čile pre 4 godine pobedio upravo Švajcarce i tako obezbedio osminu finala, ali Čile je tada imao značajno jaču ekipu nego danas Ekvador. Ekvador sada može da igra eventualno na nekakav inicijalni impuls, da na neku ludost dobije Švajcarce na startu i tako ozbiljno sebi podigne šanse. Ali ne verujem u to – razumem da fudbal nije PES i da je ekipa malo više od skupa pojedinaca koji znaju dobro da šutaju loptu, no isto tako ne verujem ni u romantične bajke o autsajderima koji osvoje prvenstvo, ožene najbolju pičku iz srednje škole i odu da žive idiličan život na prostranom ranču u Nebraski. Prošlo je vreme kad si u fudbalu mogao da doguraš daleko čisto na račun emocija i strasti. U ekipi mora da ima mesa da bi imao čemu da se nadaš, a onda na to dodaješ volju, srce i pristup na nož, koji tek tada mogu nešto da promene. U ekipi Ekvadora jednostavno nema mesa, i zato moje pare za drugo mesto u grupi ipak idu na braću Švajcarce.