Sportovi koje hoćemo na TV-u!

Huan Antonio Samaran nas je učio da je sport jeftina zamena za oružane sukobe niskog intenziteta. Zato je najgotivniji kada je nasilan i kada daje priliku za spektakularne poteze koji vode do pobede. I zato će pravi mužjački sportovi uvek biti oni u kojima protivnika gledaš u oči. Ili u muda sa patosa. Trke svih oblika? ZEV. Gimnastika, skokovi, klizanje? Tu negde s prenosom dodele Oskara popularnosti. Kojekakva plivanja i atletika? To jedino ako bi prihvatili naše nadahnute predloge za uvođenje pirana u 400m prsno i sečiva na prečku kod skoka s motkom. I šta sad da radi fizikalac koji traži nešto novo, nešto divlje, navijač koji je video golove s pola terena, otvorene prelome, Vitalija Klička? Pa jedino da se zainteresuje za neki sport kao što je…

Kokboru

Jedno od pitanja koje progoni čovečanstvo još od njegovih ranih dana jeste: “Šta sve može da se uradi sa delovima lešine koji se ne jedu?” Pored raznih kreativnih odgovora kao što su kožne jakne, glave na zidovima lovačkih soba i prostirke na podovima kneževskih jebodroma, jedan od najstarijih je da lešina može da posluži kao lopta. I to bez da se mnogo potrudiš. Samo uzmeš recimo tele, odsečeš mu noge i glavu, izvadiš iznutricu i napraviš gulaš dasusereš, a oslobođeni prostor napuniš peskom. Tako to rade u Centralnoj Aziji kada im zatreba “lopta” za Kokboru, sport čije je samo ime signal da se radi o ozbiljnim stvarima. “Kok-boru” znači “sinji vuk”, što je inače nacionalni simbol raznih naroda iz “stanova”, a simbolika igre je očigledna. Treba da na konju, poput vuka, zgrabiš plen i odneseš ga dalje od čopora, tj. ostalih igrača koji te ko besni jure i biju, da ti ga otmu ili te obore s konja. Prosto. Kao kada bismo ovde imali igru “Beli orao” u kojoj učesnici skaču s litica na svinje, s nožem u zubima. Kokboru ili Buzkaši je već vekovima nacionalni sport Avganistana, a danas se pika više nego ikada, iako su ga Talibani svrstali na šitlistu zajedno sa budizmom, skejtom i i muzikom. Čak ima i svoj olimpijski kometitet koji je uveo i pravila, tipa “Ne udaraj protivničke igrače bičem, namerno” ili “Igra više ne traje dok se tele ne raspadne, što može da bude i nedelju dana mater vam nenormalnu, nego lepo dvaput po četrespet minuta” i “Ne, Akbare, ne može da igra celo pleme jer vaših ima osamdeset a Farzadovih dvaes, od kojih su četvorica neobrezani. Od sad deset na deset i aupičkumaterinu!”

Hurling

Hurling je nasilni ćale hokeja i ragbija, iskusni jebač iza koga ostaju samo puna piksla i bušan kurton. O ovom nacionalnom sportu izvornih Iraca dovoljno govori to što se najstariji zapis u kome se pominje nalazi u jednom zakoniku iz 7. veka i što se u njemu samo propisuju naknade za povrede izazvane tokom igranja. U Evropu su ga doneli Kelti, kao deo svoje tradicije, koja se uglavnom sastojala iz puno gologuzog trčanja unaokolo i razbijanja glava motkama. Tokom vremena su igrači imali sve više odeće i sve manje fraktura lobanje, ali je osnovni princip ostao isti: loptu koja po sredini ima tanak obrub treba da pokupiš štapom sa specijalnim vrhom i da je ubaciš u protivnički gol za tri poena, ili preko njega, što donosi poen. Hurling objašnjava neke stvari fudbalskim manekenima i ragbistima, koji se ipak biju koristeći samo svoje kosti, bez pomoći tupog oružja, mada je danas primetno manje nasilan. Za to su pre svega kriva pičkasta “pravila” kao ono da tim ima 15 igrača ili ono da postoje faulovi – dok je nekada učestvovalo celo selo, a pauze su se pravile samo kada treba da sklone leš sa terena ili kada žene pozovu na govedinu.

Nudling

Titula najglupljeg imena svih vremena odlazi sportu kome se mora priznati prilična kurčevitost. Nudling je ribolov na steroidima i kristal metu: pravila su da se love isključivo somovi, isključivo golim rukama – jer samo som može da bude dovoljno glup da nasedne na tako monumentalno glupu ideju da ribu od dvaes do sto i kusur kila hvataš rukom. Nudler mora da nađe mesto gde somče voli da se zavuče, obično u mulj ili među neko korenje, da gurne ruku unutra i da se nada da će ga som ujesti. Ovo je retardirano i zajebano baš koliko i zvuči, što nije čudo jer su sve “izmislili” američki redneci. Zato je nudling legalan samo u Teksasu, iako se praktikuje od Alabame do Viskonsina, u svim državama u kojima su najjače tradicionalne vrednosti Isus i incest. Naravno, nikom ko ga upražnjava nije palo na pamet da od toga može da bude organizovan sport, dok nisu došli neki likovi da snime film, pa su se Misisipi Vlasi dosetili da tu može da se uzme i neka kinta povrh onih osam dolara za kilo somovine na pijaci. Pošto i ovde dobro uspeva somovina, ovom prilikom proglašavamo da smo se mi prvi setili da osnujemo Dunavsku nudling ligu i prateći rijeliti šou sa estradnim zvezdama trećepozivcima. Šta, kao ne bi platio da gledaš Čipija iz Osvajača i Maju Nikolić kako gacaju po mulju kod Novih Banovaca sa sve podvodnim kamerama iz ugla soma i muzikom iz “Ajkule”?

Hokej na sankama

Štagod probali da se zajebavamo na temu paraolimpijskih sportova, ne ide – i zato ćemo sad samo da ti pričamo o tome koliko je hokej na sankama najčistije mačo pljuvanje sudbini u oko pre nego što joj napuniš usta kurčevinom. Iako nikome ne možemo da poželimo da može da učestvuje u ovom sportu, jebeno je inspirativno gledati i navijati za ljude koji su izgubili noge, a imaju volje i duha da se po ledu makljaju sa štapovima! Ovi šmekeri igraju u suštini isto što i klasičan hokej, dakle jedan od najnasilnijih savremenih sportova sa procentom ozbiljnih povreda od vrtoglavih 9,4 na 1000 odigranih sati (to ti je jedna garantovana ozbiljna povreda na svakih 100 utakmica koje odigraš). A već su u kolicima. To jest, na sankama. Posebna pravila za ovaj hokej se svode na to da sanke nemaju tapacirana sedišta, jer se pretpostavlja da svi igrači sede na svojim ogromnim nabreklim mudima.

Sauna

Kao što rekosmo, pravo mužjačko sportsko nadmetanje zahteva da gledaš protivnika u oči, a još bolje ako oko vas divlja sam sotonin pakao. Takav sport možeš da očekuješ od naroda koji je uspeo da se najebe milosne majke Staljinovoj Crvenoj Armiji i koji je poslao Lordi na pesmu Evrovizije – i pobedio.

Ako si saunu do sada kapirao samo kao sumanut mazohizam, nisi pogrešio. Ali, ko kaže da mazohizam ne može da bude kompetativan? Zato se u Finskoj organizuje “svetsko” prvenstvo u… sauni. U kome naravno učestvuju samo Finci, ali nađe se tu poneki zalutali Rus. Koji završi kao i svi Rusi koji su probali da nešto osvoje u Finskoj. Nažalost svih koji se drže uske definicije sporta kao dovođenje tela do granica izdržljivosti, poslednje svetsko prvenstvo u sauni je održano 2010, kada je Vladimir Ladiženski izgubio u finalu od lokalnog favorita Tima Kaukonena. Tako što je umro pre njega, posle šest minuta kuvanja na temperaturi od 110 stepeni, dok je Haukonen prošao samo sa dva meseca u komi, sprženim respiratornim sistemom i usahlim bubrezima. Zahvaljujući ovom herojskom podvigu darvinizma, neko vlastan se ipak dozvao pameti i rasterao sve kućama, zabranivši dotično “takmičenje” do daljnjeg. Ali, sigurni smo da suomi-duh mužjaštva nije time zauvek ugašen i da će se Finci uskoro pojaviti s nekim novim ekstremno samouništavajućim sportom!