Srbija nije sportska nacija. Tačka.

Neko će reći kako nije primereno nakon najuspešnijih olimpijskih igara u istoriji Srbije (i celog ex ju prostora integralno) bacati uobičajeni tarzanija hejt ali niti su oni u prvu, niti je ovo hejt. Naprotiv, posle četiri godine sam konačno našao svrhu postojanja televizora i sa zadovoljstvom sedamnaest dana uživao prateći sport vrhunskog kvaliteta i ljude koji svoj posao obavljaju posvećeno i maksimalno profesionalno. Podsetio sam se koliko su estetski fenomenalni gimnastika i skokovi u vodu, koliko možeš da rikneš dok igraš badminton kao i da postoje ljudi koji se bukvalno useru u gaće dok hodaju 50 kilometara, pa se onesveste ali ipak završe trku kao OSMI. Svaka čast, jebote.

Da zaboravim na trenutak sve one negativne stvari modernog olimpizma i fokusiram se na ono što je za mene suština sporta a to je njegov obrazovno-umetnički dojam i vaspitanje kako tela tako i uma, socijalizacija pojedinca i stvaranje veštine da daš sve od sebe da do uspeha dođeš ali i da pružiš ruku boljem od sebe.  I da opet ponovim, Srbija nije sportska nacija. Zašto nije?

Preskočiću onaj banalan ali tvrd kao stena argument – nacije su fiktivne tvorevine. Tačka. Tvrdnju kako Srbi imaju ekskluzivno pravo da sport kao ljudsku delatnost prisvoje za sopstvenu inherentnu osobenost iznose dve izuzetno opasne grupe ljudi, čije sinergijsko dejstvo zapravo kreira celokupno rasulo u državi – neprosvećena masa i politički vrh. Dok se prvima to može oprostiti na uštrb činjenica da tuđe uspehe projektuju na svoje usrane živote, ovi drugi to rade, logično, iz čisto propagandnih razloga i sigurnosti sopstvenih bulja.

Ok, o tome manje-više svi već znamo sve, ali argumenata sigurno ne manjka. Početak OI je za nas bio jako slab, poslovično jaki strelci su debelo podbacili a sigurno zlatu u tenisu je propalo. O Đokoviću se može svašta reći (naravno i to da je najbolji srpski sportista svih vremena i potencijalno najbolji teniser u istoriji) ali mu se ne može prebaciti da nije imao želju da osvoji maltene jedinu preostalu bitnu stvar koju nije osvojio i koju će u Tokiju već malo teže osvojiti sa pune 33 godine. Celokupna domaća javnost je poslala odron uvreda na račun ljudi koji su poraženi od nekih drugih ljudi koji su u tom trenutku bili bolji. Je l’ to neki problem možda? Da li jedna sportska nacija sebi može da dozvoli da ima takav odnos prema ljudima koje je pre samo četiri godine ili još koliko na poslednjem grend slemu dizala do Betelgeza? Ne bi trebalo.

U njihovu odbranu je prvi uleteo bivši vrhunski vaterpolista i trenutni tragikomični političar Šapić te na sebi svojstven način štit postavio naopako tvitnuvši nešto u fazonu „sram vas bilo, sportisti su najbolje što ova zemlja ima“. Svaki put kad neko kaže da su sportisti najbolje što ova zemlja ima i kako su oni njeni najbolji ambasadori, Laguna izbaci sto novih knjiga klimakteričnih spisateljica i Dejvid Geta dobije bonus dan života. Jebiga, to je u najmanju ruku bezobrazno visokooktansko pišanje po svim drugim ljudima koji svoje poslove obavljaju tiho i u zapećku i zaista ne vidim razlog zašto bi jedni bili bolji od drugih jer te stvari nisu za komparaciju.

Na sreću, stvari su se okrenule i igre smo završili sa osam medalja – duplo više od najboljeg rezultata od raspada Jugoslavije, što nas svrstava u prvu sedminu rang liste zemalja, tačnije na 32 mesto. Ukoliko tome pridodamo to da je Srbija mala zemlja rezultat izgleda još i bolje. Ali šta onda reći za skoro duplo manju Hrvatsku koja je osvojila 10 (pet zlatnih!) medalja? Ili triput manju Jamajku koja je uzela 11, petomilionsku Dansku sa 15 ili duplo manji Novi Zeland sa čak 18 medalja? Da li u njihovoj javnosti bivstvuje euforija kako su sportske nacije? Poprilično sam siguran da ne, uz izuzetak Hrvatske iz dobro poznatih razloga – ista govna i ovde i tamo.

Ako olimpijske igre apostrofiramo kao najbitniji i najvredniji sportski događaj, istorijski pregled osvojenih medalja će nam svakako pokazati gde stojimo kao sportska nacija. I zaista, poprilično dobro. Bivša Jugoslavija i sve zemlje nastale njenim raspadom osvojile su 162 medalje. Ukoliko bi se u Srbiji sprovela anketa sa pitanjem „koju zemlju osim sopstvene u svetu vidite kao sportsku naciju?“, Bugarska bi dobila možda tri glasa iz Dimitrovgrada. E pa Bugarska (više nego duplo manja od integralne Jugoslavije) je osvojila čak 217 medalja, Rumunija (slične veličine kao Jugoslavija) 306, Finska (četiri puta manja) 303, Švedska (više nego duplo manja) 505, Mađarska (više nego duplo manja) 506. Pritom se ovde ne uzimaju u obzir zimske olimpijske igre na kojim je bivša Jugoslavija osvojila četiri medalje dok su Šveđani osvojili 144, Finci 161 a Norvežani čak 329. Da li su to možda hipermegaekstraultra sportske nacije? Njah, naravno da nisu. To su samo zemlje koje kao i svemu drugom tako i sportu pristupaju studiozno i ozbiljno, tj onako kako mi ne.

Time dolazimo do krešenda teme – Srbija je zapravo antisportska nacija. To na prvi pogled zvuči sumanuto i bezobrazno rečeno ali nažalost je i sasvim tačno. Argumentaciju ću započeti citiranjem kolege sa njuz.neta: „Da bi ti država pomagala treba da postaneš vrhunski sportista, a ne možeš da postaneš vrhunski sportista jer ti država ne pomaže.“ Ta kvaka 22 predstavlja esenciju problema shvatanja sporta (haha da je samo sporta pa i pomozbože, al’ to nije tema sad) u nas. Paradoks kojim se svakim poklonjenim stanom ili nacionalnom penzijom popišaš u lice jedno 80 posto klinaca koji u svojim školama nemaju minimalne uslove za dostojanstven čas fizičkog vaspitanja. Da, sport je za početak vaspitanje i obrazovanje a država u kojoj se na taj čas gleda kao priliku za pisanje domaćih zadataka iz drugih predmeta ili jednostavno sviranju kurcu nikako ne može biti u osnovi sportska.

Ko je čuo izjavu olimpijskog šampiona Andrije Prlainovića datu novinaru RTS-a a koju je ovaj bezobrazno i podanički isekao a RTS preneo samo deo koji njima odgovara, svedok je gorke istine – svaki veliki sportski uspeh je rezultat isključivo ličnog ili mikrosistemskog entuzijazma, volje, rada i talenta i ništa više od toga. Šireg plana a nekmoli strategije apsolutno nema. I ne Španović, to što ti, devojko, misliš da dobijaš „sistemsku pomoć“, nema veze sa istinom. Ti si samo jedna u nizu Vučićevih marketinških marioneta jer si istovremeno dovoljno kvalitetna da u sportu postižeš vrhunske rezultate i dovoljno bezobrazna da zaboraviš da si do pre par godina (a i tad si bila kvalitet) trenirala vredno i žestoko a pominjana si isključivo u kontekstu šarenih noktiju i tetovaže na guzici. Kad si uzela prvu medalju, tad si pomoć i dobila. Za tu i sve ostale medalje svaka ti čast, za sve ostalo jedi bre govna, glupačetino.

U međuvremenu je stigao njen odgovor:

Kao šlag na torti, tokom pisanja teksta, najavljena je Psihopatina konferencija za medije danas u šest popodne. Na njoj će, pretpostavljam, raskrinkati mučnog Prlainovića, poslaće ga u jednom pravcu zauvek u rodni Dubrovnik; Štefaneku i Španović pokloniti intergalaktičku penziju i duplekse u Knez Mihailovoj, a naciju ubediti da u sportu kao u ostalom i u svemu drugom sve šljaka kao švajcarski sat, nema sad veze što se planira bacanje dvesta prokletih miliona evra za nacionalni stadion za fuzbal i što Žlezda i Patlidžan duguju zilione državi a proizvode jedino loš nogomet i armiju džibera koji bi za klupski grb dali svoj život a za prevlast na tržištu afmetamina i mnogo više od njega. S obzirom da se takva politika ovde gaji i pospešuje, zaključak je više nego jasan – Srbija je sportska nacija. Ko ne veruje, nek pita novinare RTS-a i rendom babu na Kalenić pijaci.