Srpska gostoprimljivost i ostale bajke za decu

Ako hoćeš da znaš kakve su ti ribe zaista, pitaj susednu zemlju s morem. Naše ribe su sklone da se udaju za neku englesku mlohavu šargarepu, bilo kakvog crnju, francuskog nosatog picopevca, običnog Cigana (ali ne ako je iz Inđije, nego samo iz Indije… jebiga, jedno slovo čini pedigre, a Ciga ko averidž Ciga, razlike bez). Ma dovoljno je biti i Crnogorac, pali. Te na prvu loptu deluje kao da mi treba da se zapitamo zašto je to tako.  Krivi jesmo za mnogo toga, ali ovo nije do nas. Vlada beda i sirotinja, a perspektivniji mužjaci pobeđuju i to je prosto to. Provajder boljih uslova za potomstvo je na semaforu u toj trci oko pičke dobio uslovno zeleno svetlo – još negde pre par miliona godina. I to je jebeno tako. Šematika razmnožavanja. Hardwired by nature. Dakle, ne jebe ni pametan, ni uporan, ni onaj koji laže da je jebo, a ni lep, nego Englez koji je došao da piša po sirotnjinji za praznike.

I sad, logično, u nastavku bi trebalo da pljujem naše ribe i govorim o tome kako su kurvetine i samo obične ženke u večitom estrusu? No way Pedro! Znamo i u Banović Strahinji kako se riba/vjerna ljuba (beše Anđelija) očas posla odlučila za crnog Arapina, jer je stranac našem čeljadu uvek slađeg kurca bio – ali ne. Nemam prava da pljujem to. Zašto, kad istinu zborim? Pa – jer se i naši muškarci emotivno kurvaju i daju pičku, pičketinu svoje srži. Da!

Elem, za nas važi (a i ponosimo se time) – da smo dobri domaćini. O kako smo dobri domaćini, o kako se pevaju hvalospevi o našem gostoprimstvu! Toplo nam je oko srca, kao pederu oko bulje, kad god ugodimo turističkom svršavanju stranaca. Kad im pokažemo dobar provod. Kad na sakatom engleskom uspemo da im objasnimo kako da nađu javni wc. Kad ih najedemo ćevapima i sarmom. Kad ih napijemo domaćom rakijom. Kad se oduševe ajvarom. Kao i kad ih oduševimo našim prepičkama. Brojnošću istih, kojih na njihovu sreću imamo u izobilju – jer smo spolja gledano, i u proseku – lep narod.

Kurvamo se, čepimo se, ili smo dobri domaćini? Šta će biti? Da, divni smo domaćini, sem onima kojima to treba. Azilante tretiramo ko Cigane, a Cigane ko govna. Dok deca nekih Sirijaca, azilanata, idu po minusu u papučama, a nas bole kurac, nikako ne možemo reći da smo dobri domaćini. Ukoliko bi neko da ih preseli u neko naselje (i azilante i Cigane) slede nemiri. Haos. Grčevita borba na braniku sela. Ne mož’ seoska ekonomija to “dizdrži”. Umesto soli i ‘leba, dajemo im so na ranu. Al’ zato Nemac kad kupi u selu neku kuću, svi mu ližu čmar. Od popa do brice. Samo palacaju jezici i srču tarzančiće.

Strani EU ili USA zet komotno može da jebe svoju svastiku na sred slave ako hoće. Odobreno!  Ma i tastu može nad slavskim kolačem da učini bulju dvosmernom, nije problem Džone/Svene/Pablo, al’ da Sirijac dođe u komšiluk – ne može. Možda smo samo dobri domaćini, onima, zbog kojih nas jebu nekakvi kompleksi?

Ne dao Bog da neki rođak iz Svilajnca pita da ostane nedelju dana kod nas, dok mu ne utvrde lekari koliko mu je meseci života ostalo.

Što se taj nije javljao do sad, sve ove godine? A? Što me nikad nije zvao, da pita kako sam, treba li mi nešto? Da l’ mogu da vratim kredit? A? Aaaaaaa, kaže – donosi sepra pečeno, 30 jaja i tapiju na hektar zemlje… Ako onda, neka dođe, samo nek umre u doglednom roku. Remeti nam mir i smara sa svojim preteranim izvinjavanjem i zapitkivanjem da ga odvedemo na jebenu Marakanu, još ove godine dok Zvezda ima titulu (pa ko zna opet kad), kao i u zoo-vrt da vidi majmuna.

Ili još gore! Ne daj Bože, da recimo ti odeš u neko selo na nedelju dana, pa da se one krljave seoske (tri) ribe nalože na tebe. Dočekali bi te seljaci, ali ne domaćinski, nego na vile.

Ma, šta selo? I gore! Iz Beograda, recimo u… Niš (ili bilo koji drugi grad). Odma si optužen da si došao da im uzimaš ribe (sem što ih ekonomski potkradaš baš ti lično, pa zato nemaju metro na Durlanu i aerodrom na Paliluli). I umesto domaćinskih odnosa, kakvi bi sačekali nekog ko je iz inostranstva zaista došao da piša po sirotinji i jebe Srpkinje, čeka te vijanje i odnos – kao da si u sred Prištine kenjao direkt na spomenik nezavisnosti Kosova. Ko da si ti kriv što te neko oće, ko te u tvom rodnom gradu ne bi hteo.

Toliko o gostoprimstvu. Toliko o domaćinskim odnosima. To je naše pravo lice. Ne kažem, ima zaista gotivnih likova i krajnje pozitivnih iskustava, ali su u odnosu 1:100000.

Veće su šanse da te odere majstor u unutrašnjosti, kad vidi BG table, nego kad vidi neke strane. Nema veze što su te tablice na Jugu iz ’82, šupljem od rđe ko tvoja kvarna šestica, donja leva. Nema veze, ni što su to samo BG tablice, a ti nisi odatle, jebaće te u ravno u oko. Ti si kriv što on živi u sranje državi. Ti si kriv što 100 ljudi ima milione i milijarde, pokradene od obojice. Ne onaj što je ukro, nego ti – Beograđanin.

Šta ćemo sad domaćini? Nećemo biti bolji prema azilantima, to je jasno. Nisu iz onog sveta kojem bi da se uvučemo u masnu, zadriglu buljezgaru. To su neki teroristoliki. Smrde na loj. Da? Nećemo biti bolji prema sunarodnicima koji loše utiču na naše lične komplekse. Što bismo, imamo dovoljno konkurencije i bez nekog novog kurca koji će lokalnim ribama biti privlačan.

Ali ćemo nastaviti, kao i sada, ovog trenutka, u glavnom i drugim gradovima – da se uvlačimo u bulje strejndžerima koji su došli ovde da vide to čudo jeftinoće i lakih prelepih devojaka. Ako smo domaćini – budimo domaćini za sve, inače smo samo trule kurave koji prodaju bulju za lepo mišljenje onih koje smatraju boljim od sebe. A sad, perite kurac pod česmom, pa na mlade Poljakinje i pijane Engleskinje. Žale se strankinje da ih ne jebemo, jer su ružne za naš ukus, ali je zato tu vinjak da prolepšava uvozno meso. I mojne nas obrukate! Pet puta – bez vađenja!