Srpski sportski semafor 2012

Sećate li se zlatnog doba SOS kanala? Sportske vesti, fudbalske i košarkaške emisije u koje su dovlačili prilično eminentne goste, Mile Kos i čuvena špica za emisiju “Sećanja”, sa kolažom epskih momenata domaćeg sporta dok u pozadini gruva Das U Boot, jedan od najtežih kvizova ikad u zemlji, fudbalski, sa Topalovićem kao voditeljem, kulminacija sa direktnim prenosima Holanđana i Francuza.

U  to vreme bila je jedna mnogo gotivna kratka emisijica, semafor, gde bi ukratko dali prikaz ko je u određenom proteklom periodu bio užasan (crveno svetlo), ko đene đene (žuto) a ko do jaja (zeleno). Ne znam da li kolege sa SOS-a mogu da me tuže za povredu autorskih prava, jer planiram da vam sada predstavim svoju verziju sportskog semafora za domaći sport, na nivou cele ove godine na izmaku. Nadam se da se neće naljutiti, jer ću evo još jednom da ih izreklamiram, NAPRED SOS KANAL, U RESTORANU BUCA DOBRO SE RUCA.

CRVENO

Fudbalska reprezentacija Srbije

Subjektivno, za mene Ramadanija nije u crvenom svetlu. Ona je za mene, u “boli me kurac” svetlu. Ne interesuje me. Nijedan jedini procenat je ne doživljavam kao fudbalski tim koji predstavlja moju zemlju, i to je to. Ne likujem nad njenim lošim rezultatima, ne radujem se njenim (nepostojećim) odličnim rezultatima, fudbalska reprezentacija Srbije ima isti značaj za mene kao i Mjalbi.

Međutim, kapiram da postoji gomila ljudi koja i dalje doživljava ovaj menadžerski poligon za efektnije zavaljivanje poluproizvoda u Koblenc ili Kašimpašu, kao entitet oko kojeg se treba nervirati, radovati, koji treba pratiti. Da ispoštujem vas, fudbal kao sport, sve fudbalske radnike u zemlji i klince što treniraju a da valjaju, stavljam ih u tekst. Da elaboriram što su najcrveniji, samo bi bilo trošenje mog i vašeg vremena, svi sve znamo.

Košarkaška reprezentacija Srbije

Zašto je i košarkaška reprezentacija postala putnik za đubre? Mnogo razloga, teorija, iznelo je javno mnenje tokom kriminalne kampanje u okviru kvalifikacija za evropsko prvenstvo u kojem su nam meru uzeli, Crnogorci dva puta (bez Pekovića, top 5 centra u svetu), Izraelci, Estonci…

Razlog zašto su nas ti timovi dobijali je jedan, i vrlo prost. Srbija ima loše igrače. Odnosno, Srbija ima loše igrače za kriterijume domaće javnosti. To su svakako solidni igrači košarke, ali samo to, solidni.

Srbija ne pamti kada je izbacila poslednjeg dominantnog igrača. Zatiče nas sudbina opadajućih sportskih nacija, u nedostatku kvaliteta koji suštinski svi osećamo ali nećemo da priznamo, počinjemo dobre igrače da promovišemo u vanserijske u našim glavama, ok igrače u dobre, a krš igrače u ok. Tako dobijamo jednog dobrog igrača Teodosića kao čoveka u koga nacija gleda i čeka 32 poena, 9 asistencija i 3 ukradene lopte u polufinalu bitnog takmičenja. Teodosić je dobar ali nije toliko dobar. Dobijamo Savanovića, ok igrača, od koga ljudi očekuju 18 poena u proseku, uz 10-12 skokova. I dobijamo Anđušića u reprezentaciji uopšte. Duda nije kriv. Duda je sigurno trenerčina, dokazao se milion puta. Duda ima osrednje igrače.

Mnogi će onda reći, da, ali i Crna Gora bez Pekmena nije ništa drugo do osrednja ekipa pa nas dobiše dva puta. Tačno, Crna Gora bez Pekovića je i dalje lošija i od ove Srbije a i sa njim je sigurno barabar. Ali poenta je u trendu. Crna Gora se izdiže iz nepostojeće, krš ekipe u osrednju. Srbija pada iz velike ekipe u osrednju. U stanju duha je tu razlika.

A zašto Srbija već toliko vremena ne pravi dominantnog igrača. To je pravo pitanje, složena tema koja mora dobiti svoj tekst, da bi se valjano prodiskutovala. Ono što znam, da dominatora neće biti ni u bližoj budućnosti. Ako je Vladimir Lučić naš najbolji prospekt, to više govori o našem stanju nego o njemu. (Vladimir je naravno, da se razumemo, solidan igrač, koji će napraviti solidnu karijeru).

FK Partizan

Epitet koji najbolje opisuje FK Partizan je: gadnjikav. Tako je malo vremena prošlo od drugog prolaska u Ligu Šampiona i igranja sasvim ok fudbala u grupi. Svakako 10 puta bolja predstava od sramnog Dinamo Zagreba. I kako ti onda treba tako malo vremena da postaneš krš kao ovogodišnji Partizan. Partizanova predstava u Ligi Evrope je po sramoti i fudbalskom užasu iza samo Dinamo Zagreb predstave u LŠ. Naravno, najbolje je pokazano protiv najvećeg protivnika, na njegovom terenu, protiv Intera u Milanu. Partizan je u 6 utakmica koliko hoćete ” opipavao snagu protivnika”, “nadmudrivao se na sredini terena” i “izvršavao taktičke zadatke poverene od Čika Crnog.”

Najmanje su pokušavali da ubace gol između dve stative i prečke što je i dalje, i pored silnih taktika i kuraca, cilj ove jednostavne igre. A što je najgore, i zato su crveni, je što imaju momke koji itekako mogu to da izvedu. Mali Marković, prvo silno precenjivan, pa u kontrareakciji silno potcenjivan, mali Ninković, potencijalno igračina i solidni Mitrović. Uz Bugarina Ivanova, Čašu Ilića nikad prematorog da odigra ok, ovaj tim je sigurno mogao više od dva vašljiva gola u 6 utakmica.

U domaćem prvenstu više i ne demantuju da imaju pola zatvorenih utakmica godišnje a na tribinama stadiona se događa novo šenlučenje i krimi rat između frakcija “vatrenih navijača” koji odbija ljude da dođu da gledaju Partizan, što u kombinaciji sa ipak manjom popularnošću od Zvezde i zgađenošću prosečnog gledaoca lopovskim apetitima uprave, čini da JNA na velikoj većini utakmica izgleda sablasno.

ŽUTO

FK Crvena Zvezda

Da je 2012. potrajala još koji mesec, Zvezda bi se našla u košu sa svojim komunističkim blizancem Partizanom, u crvenom distriktu.

Ovako, Robijevo zaveštanje drži Zvezdu u žutom. Osvojen Kup, Lav kup, ali ipak trofej i dvomeč sa Bordoom, koji je podsetio na ne tako davne dane kada se osrednji evropski timovi nisu sprdali sa našima. Da, znam, Janković bio trener u tom dvomeču ali on sa tom pričom ima veze koliko i glasači na izborima sa komponovanjem vlasti posle izbora.

Zvezda je konačno dovela grupu igrača koji iole znaju nešto, počela da pobeđuje Partizan u derbijima ali kriminalna jesen pokazuje da je sve to možda samo polu-trzaj a ne povratak na veliku scenu.

Olimpijada

Solidan nastup Srbije. Definicija žutog svetla. Četiri medalje nismo uzeli od Atlante a zlato nismo uzeli od Sidneja. I zaista, nekoliko zamalo propuštenih šansi za još koju medalju. Dakle, sasvim ok nastup za one koji shvataju da smo mala, siromašna i relativno nacionalno depresivna zemlja.

Rukomet

Na prvi pogled, neverovatna godina za srpski rukomet. Organizovali smo i muško i žensko evropsko prvensto, muškarci uzeli srebro, žene drvenu medalju. U poređenju sa proteklim godinama, fantastično.

Ipak, ključna stavka u ta dva uspeha su upravo domaćinstva. Rukomet je prljav, težak sport u kojem sudija može da navuče utakmicu kako hoće. Domaćini tradicionalno bivaju dobri na svim prvenstvima, i to primetno više nego u drugim sportovima (iako je to, naravno, svuda slučaj). Olimpijada je ubrzo pokazala da je naša muška ekipa realno dosta daleko od tog beogradskog srebra, a i za devojke će to pokazati prvo sledeće veliko takmičenje.

KK Partizan

Svemu dođe kraj. Partizan je dugi, dugi niz godina bio potpuno dominatan u domaćoj i regionalnoj košarci a i u Evropi su beleženi jako lepi rezultati, sa kulminacijom na pariskom F4 gde su dve utakmice igrane na jednu loptu. Konačno, došla je godina kada Partizan nema jak sastav.

Navijači Partizana mogu da nalaze milion i jedan razlog o lošoj prvoj polovini ove sezone ali priča je ista kao i kod košarkaške reprezentacije. Partizan nema dobre igrače. Zašto je Partizan u Parizu igrao fajnal for. Zato što je plej bio Mekejleb. Sada je Vesterman. Zato što je centar bio Marić, sada je Musli. Zato što je četvorka bio Roberts, sada je Dru Gordon. Zato što su igrači role bili Kecman, Rašić, Vraneš, Veseli a sada su Gordić, Gagić, Bogdanović i Bertans a proklamovani vođa ekipe je Lučić, suštinski samo solidan mladi igrač.

Naravno, kada pričamo o 2012, ne gledamo samo drugu polovinu godine. U prvoj polovini, Partizan je opet požnjeo hrpu trofeja. A i ovaj tim Partizana, iako jasno slabiji od od gomile prethodnih, može do trofeja. Teže, mnogo teže nego prethodnih godina ali i dalje može.

ZELENO

KK Crvena Zvezda

Da odmah predupredimo potencijalnu diskusiju. Zeleno za Zvezdu ne znači da je ona trenutno jači košarkaški tim od žutog Partizana. To znači da je Partizan u opadanju a Zvezda u rastu. Još tokom druge polovine 11/12 sezone, videli su se neki znaci pomaka u Zvezdi. Fuzija je došla i prošla, podjebavanje Partizanovih navijača će ostati, i treba, sve je to deo navijačkog folklora, ali je nebitno za činjenicu da je Zvezda u drugoj polovini godine konačno napravila taj veliki korak.

Nisu više đubre tim. Tim za koji znate da neće ništa uraditi. Savršeno znate. Zvezda je posle dugo godina tim koga navijači Partizana vide kao istinskog konkurenta, opravdano. Rakočević dokazuje da su godine relativna stvar. U pitanju je jedan od najpotcenjenijih naših igrača protekle decenije. Ima dozu sebičluka, da, ali kod nekih igrača to se jednostavno prepumpa rano u karijeri i onda taj balon ostane nad visi tokom cele karijere. Jednostavno, Rakočević uopšte nije toliko antitimski igrač koliko se govori. Uz njega su upareni kvalitetni Savović, Katić igrač koga voli samo majka ali koji radi jako koristan posao, i konačno dobar paket crnaca. Dovođenje poslednjeg, Skota, je možda ključna puzla za Zvezdu ove godine, jer je najbolji od svih crnaca i ekstremno bitno, već neko vreme je u Srbiji.

Nikola Peković

Ne znam kako se izjašnjava Nikola Peković. Tragovi upućuju na “Srbin” ali sam svestan da je malo problematično staviti ga na ovu listu, jer igra za reprezentaciju Crne Gore, ali daću sebi slobodu da ga spomenem, jer sam sam poreklom iz Crne Gore a smatram se Srbinom i jer smo isti jebeni kurac a greota je da se fenomenalna godina ovog čoveka ne spomene. Ako kojim čudom, tekst dođe do njega i zasmeta mu, rado ćemo ispraviti grešku.

Pošto sam bacio politički disklejmer, da se pozabavim košarkom. Peković drži Balkan na američkoj mapi košarke. On pokazuje da odavde još može da dođe zverina koja sabija basket. Kao što sam ranije rekao, u top pet je svetskih centara a najverovatnije najbolji beli centar na svetu. Statistika ne laže, Peković tovari 16 poena u proseku i preko 8 skokova. Kada iz te statistike izbacite par noći praznog hoda, koje moraju da pogode svakog igrača koji igra u NBA ritmu, dolazite do cifre od 20 poena i 10 skokova koja je potpuno uobičajena za Nikolu. Sada se već ukotvio na poziciji zvezde broj 2 u Minesoti, a u pojedinim utakmicama ukrade šou čak i Kevinu Ljubavi. Sve su glasniji oni koji hoće da vide Pekovića u Sve NBA timu na kraju godine a to je realnost, ako nastavi ovako.

Novak Đoković

Đovak ostaje najsjajnija zvezda na srpskom sportskom nebu, da se tako poetski izrazim. Verujem da bi ga mnogi bre stavili u žuto nego u zeleno. Ali mišljena sam da je Đoković ove godine zelen kao bivša libijska zastava.

Evo i zašto. U sportu, životu uopšte verovatno, prava stvar je odbraniti i potvrditi stečeno. Da, 2011. Đoković je bio ultranajbolji  teniser planete. Meni je on ove godine još bolji. Nije mogao da osvoji tri grend slema opet. Nema teorije. Ne kada se okolo šetaju i dalje do jaja Federer, Nadal, konačno procvali Marej. Šta je mogao Đoković? Mogao je da bude Srbin. Da mu na 4 grend slema najbolji rezultat bude polufinale. Da osvoji jedan turnir 250 kategorije i jedan masters recimo, i da padne na deveto mesto liste.

Ali nije, on je rekao, ono što sam uradio 2011. je ludnica a 2012. ću svima da pokažem da sam stvarno tu, stvarno prisutan za dugi niz godina tako što ću posle onakve ludnice od godine, uzeti grend slem, strašno tesno izgubiti finale još dva, tako što ću uzeti par bitnih turnira i konačno, završni Masters. Đovak je u punoj snazi, a 2012. ovakva kakva je bila za njega je jasan pokazatelj da će u narednih 5,6 godina barem, biti najbolji teniser na svetu.