Šta je sve droga učinila za čovečanstvo: MDMA i Šulgin

Tuc tuc tsk tsk, 60 BPM, 80 BPM, 100 BPM, vnjanjanjanjanjNJAAAAUUUUU uzdižuća kadenca, svi dižu ruke, skoro svaka je obavijena fluorescentnim narukvicama, pištaljke, šištaljke, tela u transu đuskaju ko jedan, jebote koliko je sati, vidi kolke su ti oči ko tacne, kad si jeo nešto zadnji put, ma koga boli kurac, samo recim golum, moj prekrasni.

Ekstazi se, nažalost, uglavnom vezuje za raspale golume tojest rejvere sa početka devedesetih, čime mu je reputacija ukaljana gore nego bajkeru koga zateknu kako prima felacio od drugog bajkera. Jer ekstazi je jedna od retkih droga koja se može pohvaliti kristalno čistim „što i na firmi, to i u radnji“ pristupom svom radu. Kratko (ili dugo, u zavisnosti od doze) i jasno (ili ne baš tako jasno, u zavisnosti od doze), kada skucaš ekser ili par, stvarno te očekuje blaženo stanje. Neke su bogami i zatrudnele od eksera, ili bar pod uticajem eksera… Što je razumljivo kada znaš da MDMA, glavna komponenta eksera, ljudskom umu pruža nešto najbliže osećanju čiste, nediskriminišuće ljubavi što može da se doživi.

Ekseri, sićušne pilule-lilule sa raznoraznim znakovima od plejboj zeke do volksvagena, su oblik u kome se u divljini najčešće susreće MDMA, mada ga možeš naći i u prahu nalik dsu, što je uvek bolja opcija ako ceniš svoje zdravlje. Jer pilule su često razveseljene kojekakvim dodacima – uglavnom kofeinom, ali ume da bude tu i gadnijih stvari – i odatle uglavnom potiču priče o lošim tripovima i neželjenim propratnim efektima. Mada, ni sam MDMA nije bezazlen, jer osnovna hemijska struktura mu je metamfetaminska, što znači da pri jačim dozama sleduje grajndovanje zuba, povišen pritisak i osećaj toplote i generalno ubacivanje krvotoka i jetre u treću brzinu – a oće i da suši usta, pa su se neki tako zajebali i nalivali se vodom toliko da su sebi razblažili soli u krvi do te mere da se samo sobale.

Fora je u onome što je na tu osnovnu strukturu nadograđeno i što daje efekat sličan ketaminu – ukratko, osećaj sveopšte gotive. Tih nekoliko molekula zbog kojih će jednog dana Aleksandar Saša Šulgin biti proglašen za sveca, makar od strane nekog kulta koji planira da izvrši masovno samoubistvo grupnim seksom kako bi kontaktirao Anđeoska bića sa Betelgeza.

Deda Saša je prvi apostol MDMA, mada ga nije on prvi smućkao – jedno šeset godina pre njega, 1912, švapski Merck je podneo zahtev za patent za 3,4-metilendioksi-N-metilamfetamin, ali samo kao međukorak sinteze leka za zaustavljanje krvarenja. Šulgin je, radeći za Dow Chemicals, deo grupacije Mordor Ltd, te 1965. i sam sintetizovao MDMA, ali mu ni on nije pridavao neki značaj, sve dok nije od nekih svojih studenata sa Berklija čuo da se supstanca koristi, što bi se reklo, rekreativno.

Zaintrigiran pričama o doživljaju čiste hipijevštine koji su iskusili rani MDMA pioniri, Šulgin je rešio da primeni drevni princip istinski mamojebnih naučnika – “istraži tako što ćeš zgutati.” I nije se pokajao, sve do dan danas, pošto mu je MDMA indirektno omogućio da zajebava sistem sledećih dvadeset godina kao car i da sve vreme bude haj kao zmaj. Jer Šulgin je skapirao da je istraživanje “dizajniranih” tojest laboratorijski kreiranih psihoaktivnih supstanci njegov životni poziv – i uspeo je da nekako ubedi američki DEA da mu izdaju ćitap “Klase 1”, da u svojoj laboratoriji može da istražuje sve droge.

Tokom godina, deda Saša je postao jedan od najpouzdanijih stručnih saradnika DEA, pisao im priručnike na temu “prepoznaj efekte droge”, svedočio na suđenjima, analizirao uzorke – sve vreme urađen van mozga od svih stvari oko kojih je tako ekspertski pomagao pandurima i sve vreme šireći objektivne informacije o drogama koje je probao. Drotovima je došlo iz dupeta u glavu tek tamo sredinom devedesetih, kad su u šurnaestoj met-laboratoriji koju su rejdovali našli primerak nekog od Šulginovih priručnika, pa su matorom oduzeli “licencu”. Što ga nije sprečilo da nastavi da radi i da se radi više od Timotija Lirija i Ace Lukasa na žurci Zemunskog klana. Ali, osnovna ljubav, njegov “niskokalorijski martini” posle doručka, ručka, večere i pred spavanje, i tako svaki dan sve do duboke starosti, ostao je MDMA.

Šulgin je “nulti bolesnik”, praktično zaslužan za eksploziju popularnosti eksera od osamdesetih naovamo, jer je gurao MDMA pod jezik svakome ko je u njegovoj blizini proveo više od pet minuta. Dobro, za taj uspeh je donekle zaslužan i sam MDMA – jer da te radi tako što dobiješ želju za jedenjem ljudskih lica ili halucinacije u kojima se manifestuju tvoje najgrđe more (u mom slučaju hiljade Ruški Jakić koje me svlače pogledom, bukvalno), mogao bi Šulgin da priča šta hoće. Ali, osećaj rastakanja odbrambenih mehanizama ega i “povratka u stanje nevinosti deteta” koji se događa kada MDMA zađe međ neurone je toliko jak, da je prvi psihijatar kome je Šulgin uvalio MDMA, Lio Zef, pod njegovim uticajem rešio da batali penziju i provede sledećih deset godina ubeđujući kolege da je ova nova droga savršen lek za post-traumatski stres i slabu empatiju koja karakteriše bivše vojnike, psihopate i sve one slomljenog srca. Dakle, sasvim suprotno od izazivanja psihoze kojom te plaše profani, roditelji i ostali botovi što su čuli nešto jednom na teveu o tome kaku su uapcili nekog Zarubicu što je valjao neke droge od kojih deci poludi glava.

Lio Zef i njegova škola su tvrdili da je jedna doza MDMA ravna klasičnoj terapiji pomenutih oboljenja u trajanju od šest meseci, i postavili su zato čitavu novu kategoriju psihijatrijskih lekova – entaktogene (“za dodir sa unutrašnjim sobom”), kojoj doduše pripadaju samo MDMA i njegovi srodnici MDA i MDE. Naravno, trebalo je otprilike 15 minuta pa da MDMA počne da se susreće i van psihijatrijskih ordinacija. Brakovi koji su seks viđali ređe od Halejeve komete su ponovo kroz njega našli razlog za tarenje polnih organa; japiji su mogli sebe da lažu da nisu isprazne ljušture od ljudi; a popovi i sveti ljudi – od benediktinskih do budističkih monaha – su svedočili o tome kako je MDMA nešto najbliže kontaktu sa Bogom i prosvetljenju što su iskusili.

Tako je sledeći talas, koji je doneo žestoku komercijalizaciju eksera, pokrenut iz najmanje očekivanog mesta (ili najviše očekivanog, reći će pristalice papsko-judeomasonskih teorija zavere) – od katoličkog sveštenika iz Teksasa po imenu Majkl Kleg. On je bio taj koji je krstio drogu “ekstazi”, jer je po njegovom shvatanju ona donosila ekstazu nalik Mojsijevoj pri susretu sa Bogom na planini. I kao pravi katolički pop – krenuo je u misionarski pohod, da donese reč MDMA svima! Sa vrećama eksera koje je opušteno i javno delio šakom i kapom.

Tokom kratkog prozora od pešes godina, ekseri su bili legalni svuda, dok (opet) DEA nije primio signal iz dupeta u glavu, pa je brže-bolje i bez ikakvih konkretnih dokaza svrstao MDMA u klasu I, za čime su usledile zabrane u praktično svim državama sveta, jer tako Ameri rolaju. Sledećih 15 godina, DEA je davao milione larado za istraživanja koja će dokazati da je MDMA opasan – i najzad su njihovi naučnici izašli u javnost 2002. sa senzacionalnim rezultatima: MDMA je praktično Parkinson u piluli – jedna doza može da ti sprži mozak!!! A onda su skapirali da su slučajno majmunima u eksperimentu grunili čist met(amfetanim), a ne MDMA, pa su objavili izvinjenje i nastavili kao da ništa nije bilo…

MDMA je i dalje zabranjen, pa ne preporučujemo da se cimaš da ga nabaviš, možeš da imaš problem sa ljudima koji Tarzaniju čitaju samo po službenoj dužnosti. Čak i ako ti nekako i uleti pilulica sa slikom jin-janga ili tako nekog kurca, ako nemaš komplet za testiranje, rizikuješ jetru, bubrege i pokoji neuron, jer tržište je preplavljeno nečistim mešavinama. A ako se i usudiš da probaš to što ti je uvalio Uki jer nije imao ni ds ni koks na lageru, jedini siguran znak da je u pitanju prava stvar je želja da ga zbog toga što ti je dao izljubiš i zagrliš… I da to radiš tako jedno pet sledećih sati. Nemoj da posle bude da te nismo upozorili.