Šta redakcija igra, prvi deo

Igre su odavno prepasle javnu percepciju zanimacije dece i mentalno retardiranih i razvile se u industriju zabave u koju i tvoja tetka iz Boleča može opušteno da se uključi, pa čak i ako je u pitanju samo partija pasijansa. Postoji sve jače mišljenje da igre već odavno duboko gaze u domen umetnosti, i to na više frontova, poput vizuelnog, literalnog i muzičkog. Pasijans tu verovatno ne spada, ali verovatno razumete pomenuti stav. Za svaki prizeman, detinjast naslov dolazi jedan inovativan i mentalno zadovoljavajući. Ali, što bi rekli učesnici Slagalice, nije ni bitno, važno je da se lepo igramo. Bilo kako bilo, mi, kao prilično zaludna redakcija, često umemo da razjebemo sve rokove za tekstove ili da propustimo sahranu tetke iz Boleča, jer, jebiga, neće partija DotA-e sama od sebe da se završi. Igre su postale glavni konzument dosade i letargije za sve one nedovoljno hrabre (ili dovoljno racionalne) da se upuste u užavanje heroina ili studiranje primenjenih umetnosti.

Ovim tekstom odajemo im poštu kakvu zaslužuju i otkrivamo vam zašto, koji kurac, neko od nas piše svake treće nedelje. Šta da se radi, i mi smo ljudi, samo smo ružniji i znamo više eufizama za jebanje. Nemoj se naći uvređenim jer nismo pomenuli Civilizaciju ili Starcraft, već se dohvati komentara i napiši nam ispovest zbog čega si ti pao godinu na faksu.

The Elder Scrolls : Morrowind (Drle)

Morovind je treći deo serijala Elder Skrolz. Prethodnik Skajrima i Obliviona, igrica sjajnih – ali ne i veličanstvenih, što Morovind svakako jeste.

Hoćeš da se navučeš na neki RPG, zaglaviš na trećoj godini studija i šanse da jebeš nešto sa vaginom svedeš na nivo šansi da Vojvodina proda manje od 10 utakmica u sezoni ? Ok, WoW je droga slatkog ukusa. Ali košta. A Morovind je džabe.

Igrica nije piletina, ali nije ni vintage. Taman. Uz dve ekspanzije, Tribunal i Bladmun, dobijaš ogroman svet na raspolaganju da njime jurcaš, ubijaš zveri, trguješ po gradovima i obavljaš gigantski dijapazon misija. Tu je, naravno, glavni kvest, prilično složen i zanimljiv, ali se u Morovindu možeš zanimati i drugim stvarima, od služenja u vojsci Imperije preko šverca morovindskog pajda (moon sugar) do uterivanja dugova i skupljanja travčica za napitak tvog čarobnjačkog patrona.

Tvorci ove igre se zaista nisu štedeli. Ne samo da kvestova, prostora, gradova i karaktera ima mnogo. Morovind ima na desetine knjiga, ispisanih posebno za ovu igru. Zvuči bizarno, ali je moguće: uđeš u biblioteku u Balmori i čitaš dva sata. Imaš različite vrste rakija. Brlja ti drejnuje i bustuje neke ocene, a prava domaća ti samo bustuje. Kada shvatiš da je prošlo tri sata i da si upao u dvajestreću banditsku pećinu u regionu zemlje pepela, znaj da si još uvek samo početnik. Kada shvatiš da šetaš svoj lik po svojoj sopstvenoj rezidenciji koju si lično izgradio, razgledajući svoju kolekciju armora, oružja i specijalnih ajtema, znaš da si postao igrač Morovinda.

Kada gledaš Tadića i pomisliš da je pravi Hlaaluovac, možda je vreme da malo odmoriš.

NOLF serijal (Zapata) 

Ovo je staro. Prastaro za gejmerske pojmove. Prva igra izašla 1999, druga 2002. Međutim, ima sjajnu grafiku za nešto što može da se igra i na vodeničnom točku koliko je system requrements smešan za 2012. godinu.

U ulozi si prelepe, destruktivne i pomalo sarkastične superšpijunke Kejt Arčer, člana bezbednosne agencije UNITY, koja malo, malo, pa mora da spasi svet od zle terorističke grupe H.A.R.M  (akronim čije značenje ostaje tajna) koju vodi alkoholičar, mamin sin, The Director.

Obe igre imaju strašnu muzičku podlogu, preduhovite dijaloge i zanimljiv zaplet. Međutim, ono što igricu čini fenomenalnom su svi ti gedžeti kojima Kejt raspolaže, a pravi ih izvesni Santa. Mehanička mačka, koju naviješ pa pri dodiru sa neprijateljem eksplodira, maskara električni obeznjanjivač, karmin bomba, banana na koju se okliznu protivnici, ogledalce razbijač šifri… i kljusa za medvede. Da, obična kljusa za medvede.

Sjajne su i borbe sa bosovima, Dimitrijem Volkovim, koji je ruski plaćeni ubica, škotskim alkosom Magnusom Armstrongom i nesuđenom operskom divom Inge Vagner… Na nastavak čekamo još od 2002. godine, ali nas Monolith ne jebe dva posto. Ko zna, sad m0ožda više ni ne treba praviti nastavak… Sada svaka igra teži nekoj mračnoj priči i zapletu, takav je i svet danas, valjda… NOLF je bila igrica nekih srećnijih vremena, gde si kljusom za medvede mogao da ganjaš Sovjetske vojnike dok tražiš super-tajni plan HARM-a da uništi svet. Ponavljam: kljusom.

Vampire the Masquerade : Bloodlines (Wojtek)

Da je svaka igra koju sam probao u stvari žena koju sam jebao, bio bih Hju Hefner, a Vampire the Masquerade : Bloodlines bi bila ona zbog koje bih batalio život plejboja i skrasio se u kolibi pokraj jezera kod Knića. Oprostio bih joj sve mane, poput one kada se ukoči u sred seksa i ne reaguje na moje šamare, ili kada je pitam da podignemo vezu na sledeći nivo, a ona me izbaci iz brvnare. Jebiga, često se i zbuni, pa pokušava da prođe kroz zid. Što je najgore, ponekad joj i uspeva. Ne mogu da se ljutim, rođena je dva meseca pre roka. Ipak, uspeva da bude istovremeno i lepa i pametna i beskrajno zanimljiva. A potiče iz plemićke porodice, znam joj ćaleta i polusestre. Obe su bile rasne, sisate plavuše, odazivaju se na imena Fallout i Arcanum. Ne liči na njih, al je zadržala taj šarm.

Dosta sa metaforama – VtM : Bloodlines je, bio fan ili ne, jedan od najboljih RPG-ova ikada napravljenih. Uspeva da pruži retko dubok svet, popriličnu nelinearnost, veoma dobar sistem razvijanja lika, odličnu priču i sasvim moguće – najbolje dijaloge ikada napisane. Greota je što živimo u vremenu kada vampiri imaju reputaciju sisica, ali ne daj se prevariti, Bloodlines vuče zajebane korene iz White Wolfovog pen&paper RPG sistema koji već dve decenije uspeva da pruži izuzetno sirov, brutalan svet vampira uz opširnu prateću istoriju. Uz to, razvojni tim, Troika, sastavljen je od zajebanih veterana (Cain, Boyarsky, Anderson) koji su se dokazali u Black Isle Studiosu i imaju Fallout, Arcanum i Temple of Elemental Evil iza sebe. Sedam klanova (rasa) ponuđeno je na početku igre, a dva – Nosferatu i Malkavian – menjaju uobičajan doživljaj igre do neprepoznatljivosti. Ako ti i to dosadi, modding zajednica okupljena oko Bloodlinesa je izuzetno angažovana i nudi nekoliko visokokvalitetnih modova koje unose tonu novog sadržaja u igru.

Mane su sveprisutne i to je jedan od glavnih razloga što ova igra nije bila hit. Bagova ima na mnogo i poslednji zvaničan peč (1.2) je neophodan (u suprotnom ne možeš završiti igru), a ni fan peč (Wasp 6.5) nije naodmet. Borba nije dovoljno ispeglana, pogotovo kada su u pitanju vatrena oružja, ali Bloodlines spada u onaj red igara koji sve iskupljuje atmosferom i pričom. Ima čak i sisa, a možeš i da jebeš, ako se potrudiš. Šta ćeš više?

Pređi ovu igru najmanje pet puta.

Star Wars: Knights of the Old Republic (Burza)

Recimo da nikada niste probali igru koja poseduje više RPG elemenata od Diabla. Da još pritom niste fanovi Star Wars serijala, u toj meri da evokse nazivate „onim rahitičnim medvedićima“, a Čubaku poistovećujete sa Galetom Kerberom. E pa, bilo nas je mnogo takvih, a tolerantni prema fiktivnom univerzumu Džordža Lukasa postali smo tek 2003. godine, kada je izašao legendarni Biowareov Star Wars: Knights Of The Old Republic, igra koja je čitavih pola godine držala vodeću poziciju na top listi Politikine emisije Gejm Over, igra koja je otvorila crnu rupu, usisavši mnoge talentovane desne bekove, pretvorišivši ih u masne pogrbljene gikštine, a shodno tome i slušače Hemerfola.

Iako ne odstupa od Biowareovog „Saša Matić – bio sam niko, postao sam neko“ klišea, igra vešto razdvaja dušu od tela igrača, i smešta je u heroja kreiranog na početku igre. Igrač će kroz svog avatara prisustvovati uništenju Tarisa, postati džedajska lobanja na Dantuinu, šibati se sa pustinjskim kalašturama na Tatuinu, razjebati Sitovce na Koribanu i krljnuti kužva Bastili Šan na Starfordžu, naravno, samo ako je šmeker.

Svog heroja i njegovu bandu posmatraćete iz trećeg lica, borba je taktička, uključuje šibanje svetlećim sabljama, bacanje munja, davljenje protivnika telekinezom, prangijanje iz laserskih utoka, uz bivanje brzim i opasnim. Na osnovu vaših izbora tokom kampanje, determiniše se i takozvani alajnment, te možete naginjati ka svetloj džedajskoj, ili mračnoj sitovskoj Steva Đubre strani. U igri to izgleda otprilike ovako: nakon izbavljivanja napadnute siromašne udovice iz nevolje, na njenu iskrenu zahvalnost odgovarate sa:

1. Nema problema stara, evo ti koji dinar, deci za čokoladu s rižom. (Light side points gained)

2. Ukoliko bi mogli samo da lajkujete moju grupu na fejsu, pokušavam da uđem na Farmu. (Neutral – iskrenom dobročinitelju ne treba ništa zauzvrat)

3. Ajde sad izvrći džepove, i skidaj te patike, dok te nisam ISEV’O. (Dark side points gained)

Trideset sati avanure prilikom prvog obrtanja igre. KotOR nije igra koja će vas naterati da zgotivite ratove zvezda, ali jeste igra koja će vas navesti da probate KotOR II.

Hooligans : Storm over Europe (HugoCavez)

Ako nikad nisi imao muda da kada odeš na tekmu, otkineš štanglu, popiješ dva vinjaka na eks i kreneš put kordona policije urlajuci nerazumne pokliče, sa Huligansima ti se to omogućava. Dobro i ako si imao muda da to uradiš, sad možeš da vidiš kako to izgleda na igrici.

Igra ko igra je smešno zahtevna, malo zauzima, grafika je, pa da kažemo okej i priča je poprilično jednostavna.

Tvoj put kroz navijačku Evropu sve vreme prati novinarski intervju sa ozloglašenom grupom navijača iz Engleske. U stvari, ono što su oni ispričali – ti igraš. Priča se da je igrica u većini zemalja zabranjena, i da je to razlog neizlaženja nastavaka. Štaviše, poprilično smo sigurni da je ovo jedina igrica ove tematike koja je ikada izašla.

U gejmpleju nemaš baš mnogo opcija, sem da pratiš misiju. Sa strane možeš tu i tamo da se zajebavaš, pobiješ sa policijom i sa protivničkim navijačima, obiješ par prodavnica i popiješ gomilu piva. Dobra stvar je što su misije šarolike, pa igrica ne može da smori. Sa druge strane, ima nekoliko gluposti, kao što su odredjeni navijači koji bacaju dinamit. Tako se zaletiš sa svojom skupinom na protivnika, on rokne dva dinamita a ti udariš šakom u tastaturu. Huliganska priča ne bi bila tru, da pored svega ovoga nema jebanja kurvi, i taj haos kreće u Amsterdamu. Ah da, prvo iza ćoška kod lokalnog dilera kupuješ eksere, što tvojim trupama podiže hrabrost i bol u kurcu na viši nivo.

Pivo, pljačka, gudra, kurve, šibanje sa policijom i protivničkim navijačima, mislim da se ova igra sama preporučuje.

Master of Orion 2 (Ariel Ultra)

Malo je igrica zbog kojih ćeš istovremeno da savladaš osnove mrežnih sistema (da bi mogao da je igraš sa ekipom bez da grejete istu stolicu) i da se navučeš na kombinaciju kokakole, noblica i spida (kako bi maksimalno minimizovao vreme provedeno u spavanju). Master of Orion 2 je takva igra, i stoji rame uz rame s Diablom, Starcraftom i Tetrisom po tome koliko joj vreme ništa ne može. Ako je Diablo Madona, MOO2 je Tom Vejts sveta igara: i dalje piči istu priču, a em mu se ruke nisu oklembesile, em ne mora da zove Niki Minadžu da gostuje da bi privukao nove generacije, jer ga boli kurac da privlači nove generacije.

U pitanju je prava punokrvna potezna strategija svemirskog osvajanja, žanr poznat kao XXXX (Xplore, Xpand, Xploit, Xterminate). Dakle, nrdovska pornografija, sa još jednim dodatim X – temeljno, kao što nrdovima i dolikuje. Ko je volo ili još uvek voli Civilizaciju, ovo ti je to, samo povećano na galaktički nivo. Na početku biraš svoju rasu sa sve sličicama klasičnog predstavnika, koje pokrivaju kompletan dijapazon idiotskih star trek elijena, od pticoida preko velikomozgoida i reptiloida do kristaloida (spida), pa gradiš brodiće, pa širiš infrastrukturu na raznovrsnim planetama, istražuješ stotine potencijalnih tehnologija (koje ti donose novu opremu za brodiće i nove zgrade, što daje otprilike šurnaest na šesti kombinacija), a sve to lepo prikazano kroz poene koji diktiraju količinu brodova, veličinu populacije i uložen novac u risrč. E sada to pomnoži sa maksimalno osam igrača (iako nas se realno nikada nije sakupilo više od četiri) i imaš terevenku koja opušteno može da traje po 96 sati u cugu i u kojoj pobeda donosi ne samo priliku da utrljavaš ortacima muda u oči i hvališ se svojom superiornim taktičko-strateškim intelektom, nego je istovremeno i ultimativni test tolerancije za tvoju (pretpostavljenu) vezu. Ako je istrpela „Igram MOO2“ kao odgovor na „A što se nismo videli od prošlog ponedeljka?“, ond je ona Odabrana. Ili vezana za kalorifer u podrumu.