Šta sve možeš u Beogradu kad si mrtav
– grrrbeeeAUUURGH PONOVO ŽIV!
– Dobro, dobro, iskuliraj s dramaturgijom, iz-groba-ustavši.
– Rghaurhhh… Molim?
– Nema potrebe, moš da pričaš normalno. Da, kapiram, treba malo vremena da se ponovo privikneš na vazduh, naročito sad kad ti ne treba. Provalićeš i sam, samo stoji tu u plućima i smeta, ko kad postaneš svestan da dišeš pa ne možeš da se iskuliraš, ono, moraš svaki udisaj namerno, znaš na šta mislim…
– Disanje… Ja… ne dišem!?
– Dobro, možda nije bilo najsrećnije poređenje. A jel znaš ono kad se zbog nečeg setiš da imaš jezik, i onda je on prosto tu, pritiska ti zube…?
– Zubi! Zubi su mi… oštri…
– Ne seri? Daj da vidim!
– Beži bre, zdibaš… I sav si… raspadnut? Ko si bre ti uopšte? Đorđe… Davide?
– Ehehe. To se traži, duh te nije napustio ni u smrti, vidim, što se doduše ne može reći za krv. Elem, ja sam Čombe. Zombi, ako već mora da se kategorizujemo po monster enciklopediji. A po dotičnoj, ti mu dođeš nekakav vampir. Šta si bio u prethodnom životu?
– Ja… tek sam se bio zaposlio… Teča mi sredio mesto referenta za javne nabavke u Agenciji za koordinisanje rada vladinih agencija. Što?
– A bre, i u smrti najviše kenja državne činovnike! Nema boga, stvarno, mada ima smisla. U svakom slučaju, zaboravi sada šta je bilo pre. Okreni se budućnosti. Koja, kako stvari stoje, nije baš svetla.
– Jel zato što moram da izbegavam svetlost Sunca koja će me spržiti ako samo promolim glavić na njega?
– I zato. A kada si već kod glavića, i na njega zaboravi. Znaš ona sranja što pišu o vampirima koji se pohotno naganjaju sa napupelim srednjoškolkama – e, to su bapske priče za klimakterične keve. Tvoja alatka je od sada samo dekorativna.
– Pa šta, vidi se ti na šta ličiš, verovatno ti je otpala!
– Istina. Ali, to ne menja našu situaciju. A to je da, iako smo mrtvi, mora nekako da se preživi. Što znači da ćeš morati da nađeš sebi doručak. Ili večeru, zavisi kako gledaš.
– Pa ja sam vampir, piću krv nečiju!
– Dečko, ja sam bio fudbalski sudija, što ne znači da sam dobijao platu za to. Ponekad, ladna prasetina. I pivo onomad jednom. Češće, grabulje i pomanitali seljaci koji njima vitlaju.
– Ne pratim te.
– Dobro, još si zelen, mada si više beo nekako, ehehe. Hoću da ti kažem, to što tebi treba krv, ne znači da ti bilo koja završava poso. Ni da ćeš je lako naći.
– Ma daj, gde smo… Na Centralnom groblju? Pa dohvatiću čuvara, ima da ga nestaće.
– Ne bih ti to preporučio. Čuvar je alkos, to jest, sva četvorica su, zajedno sa šefom smene.
– U, pa alkoholisanost je baš ono što mi sad treba! Par promila po par promila, nakupiće se i za mene da makar na kratko odagnam ovaj čemerni usud svoj!
– Ma veruj mi, ne isplati se. Prethodni što je vaskrso u vampira isto tako razmišljo ko ti, pa se otrovo od Radeta Ciroze, bacao peglu po celom groblju, nešto odvratno, skoro ko od Ždrepčeve krvi. Dočekalo ga jutro obeznanjenog i završio u đubravnicima širom Voždovca.
– Au. Pa dobro, znači moram da nađem neko devičansko meso…
– HAH! Srećno ti bilo. Pa klinke se danas satir…
– Nisam tako mislio. Neko neukaljano pošašću alkohola ili holesterola, hepatitisa ili herpesa!
– E za bolesti te bar boli kita. Ali, šta si mislio, gde ćeš da nađeš do ujutro nešto? Čisto da ti nedvosmisleno objasnim: nemaš nikakvu super-snagu, super-brzinu ili super-jebozovnost kao vampir. Samo si mrtav i sve prednosti koje idu uz to. Ali, treba ti krv. Ako ne jedeš do jutra, neš skapati – ali neš ni imati snage nizašta. Pa onda neš ni moći da sutra uveče pojuriš obrok. I onda ćeš ostati tu gde si, skljokan. Zauvek. Svestan, ali sposoban da se mrdneš koliko i seks-lutka. I može lako da ti se desi i da poslužiš u tu svrhu, ne bi verovo kaki se likovi noću muvaju ovuda…
– Stani, ne želim tu sliku u glavi! Uh… Dobro, znači da moram naći neko mesto gde ima ljudi u ovo doba. Ili da se prosto zavučem u prvu spavaću sobu, hmmm… Mogu da se pretvorim u slepomiša, jel da? Hnjnjnj.. ajde…nrrrgghhh slepomiš… SLEPOMIŠ!
– Ne ide to tako, batice, mnogo si gledo crtaće. Svoju večeru moraš da zaradiš, krvavo, eheheh
– Mogu li makar da opčinjavam žrtve svojim plamenim pogledom pa da mi otvore sami prozor ili vrata?
– Moš samo da ih nateraš da momentalno požele da su rođeni slepi. Pa jesi vido ti sebe bre na šta ličiš? A da, nema ogledalo za vas vampirčine, tu su bar pogodile ove filmadžije…
– Pa čekaj, kako onda da provalim u kuću?
– Pa ne znam, kako bi provalio u kuću inače, Tesla?
– Pa ne znam…
– E, o tome ti pričam. Ne znaš ništa, a teo bi u akciju. Moraš malo prvo da razmisliš, da napraviš plan, a ne tuki u trnjike odma. “Ja sam vampIIIr, ja ću sisati kRRRv ljudskih ovAAAcaaa!”
– Aha, onda da se umuvam negde gde ima ljudi i spapčim nekog… Znam, idem u neki klub!
– Nije loša ideja, ima dark i gotik veče u KST-u, ali osim ako te nisu zakopali u old skul fazonu sa dukatima na kapcima, ne znam čime ćeš da platiš ufur i da prođeš pored izbacivača, onaj zadrigli ćelavi naročito ima problem da pusti nekog džabe, čak i posle dva noću, valjda je iskompleksiran što nikad nije dobio džabe pič…
– Možemo sačekati da neka napaćena gotska duša izađe sama u noć, a onda se obrušiti na nju u mračnom sokaku pod okriljem tame – koji mi je krasni da ovako pričam ko da čitam Mir Jam naglas?!??
– A to je tako uvek. Vampiri su sve nešto emo i teatralni. Verovatno si gledo previše televizije dok si bio živ pa ti ovako deluje da treba. Nego, šta ti je ono beše plan?
– Pa da zabodemo nekog u mraku.
– Ček, ček, dečko, otkad je ovo ortačka radnja? Ja nisam ništa potpisao.
– Pa, ja sam mislio da si ti tu da mi pomogneš…?
– EHEHEHE, ono šta kao, prvi dan na poslu, menadžment ti organizovao obuku? Pa rekao bih LOL da nije tako idiotski to govoriti u stvarnom životu i neživotu.
– Pa šta, kao nisi?
– Ne, bratac. Vidiš, iskreno, boli me ona stvar za tebe. Dobro došao u surovu stvarnost. A stvarnost je da nemrtvih ovde ima gomila – i svakim danom ih je sve više. Uglavnom zombija. Ponekog ukenja vampirizam pa sisa ono malo zdrave krvi što je ostalo. Bude i po neka mumija, eno Borka Vučić se krije u Narodnom muzeju, tamo niko živ nije ušo ne pamti se. Sloba je recimo vaskrso ko poltergajst, podelio se na tri dela pa zaposeo Dačića, Mrkonjića i Anu Bekutu slučajno. Uskoro će i Dražu da iskopaju, a Tileta smo srećom zaglavili pod sarkofag od 20 tona inače boktepita šta bi bilo. Ukratko, poenta je – ovo sve brže postaje zemlja hodajućih mrtvih. I svaki mrtvac je za sebe u ovom surovom tranzicionom periodu! Tako nam suđeno.
– Pa čekaj, šta ti onda kojkrasni radiš ovde? Što mi uopšte pričaš sve ovo?
– Pa ono, zabavno mi da ti gledam facu dok variš ove informacije. A i nemam pametnija posla. Kafići se otvaraju tek ujutro, nabijem im Đilasa.
– Brate, raspadaš se, ti si zombi bre, kakvi kafići?
– Pa reko sam ti, bleja, uklapam se savršeno. Nezaposlen, bez perspektive, dakle ne moram ništa da se trudim.
– Kako bre, pa moraš i ti da jedeš? Inače…
– Inače… šta? Ja sam zombi, čkode. Mene sunce ne tangira, glad ne osećam, jedino što može da me sjebe je ako se digne kuka i motika ili eventualno odvažna grupica preživelih sakupljenih igrom sudbine s koca i konopca. Za šta šansa teži nuli, kako bi rekao Teodor fon Burg. Ah, kakav je delikates to bio, prste da poližeš, mlad a sav nabubreo…
– A ipak jedeš?
– Pa jedem kad ima, i ja sam živ čovek! Samo što ovde više za mene hrane nema, kako stoje stvari.
– Pa ček, šta jedeš?
– Pa dečko jesi ti gledo neki film o zombijima? Mislim, nije neživot film, ali neke stvari su brate svetinja. Zombiji jedu samo ljudski mozak.
