Što neće da se zarati, majku mu jebem!

Svaki deo sveta ima neku svoju tradiciju koja ga čini različitim od ostalih i time obogaćuje celokupnu duhovnu baštinu čovečanstva, uči ljude toleranciji i prihvatanju različitih pogleda na svet i kultura, pomaže održivom razvoju civilizacije i pravi slične pederluke, a svaka tradicija, počev od najosnovnijih rituala ima svoj koren u praktičnom iskustvu: postoje tri dnevna obroka jer tako odgovara sistemu za varenje, spava se noću jer Sunce sija danju, nokti na nogama se seku i zimi jer se kupovina termo-čarapa na dnevnoj bazi ne isplati. Oni malo složeniji rituali koji zapravo stvaraju razliku između tradicije i tradicije proizvodi su niza posledica stalne borbe čoveka i sredine, pa je tako nemačka tradicija proizvodnje automobila posledica postojanja zapanjujuće pojebljivih autoputeva, koji su opet posledica Adolfa Hitlera, koji je opet posledica „Pivničkog puča“ koji je posledica postojanja pivnice, a otud i piva, koje je posledica Mesopotamije čija je posledica Irak, a čija je posledica Sadam Husein, što nas može navesti na pomisao da je pivo glavni krivac nestabilnosti u svetu, a ne disproporcionalni razmeštaj naftnih polja na štetu demokratije i ljudskih prava. Ima i toga.

Dakle, Švabo radi tradicije svojom bembarom diljem autobanova suočenih sa prošlošću probija zvučni zid sa osećajem krivice i odlučnošću da se zlo ne ponovi, Francuz tradicionalno jede buđave sireve kako bi unosio u sebe dnevnu dozu kulture, pa makar i gljivične, Rus pije votku radi održavanja sopstvenog agregatnog stanja, Japanac gajtanom od pegle jebe penzionerke u školskim uniformama, a ovde kod nas, po rečima večnog cara, kralja, sultana, kana, patrijarha, pape, predsednika, sekretara, blagajnika i higijeničara svih recitatorskih sekcija univerzuma svakih pedeset leta izbija rat, i to sa preciznošću onog gejzira u Jeloustonu. E sad, ima raznih ratova, u različitim veličinama i dezenima, ima šlampavih za po kući, ima i onih za večernje izlaske što otkrivaju sise (što je lepo) i karakter (što ne mora da bude lepo), pa onih samo za trening, a ima i onih specijalno za Peđu d’Boja koji su neozbiljni, nebitni, a sadrže Bugare i gluten; sve je to lepo, ali nije deo našeg identiteta, a ništa ne stoji tako lepo kao ono naše tradicionalno, po seljački, od koga su seljaci digli ruke otkad ga je preuzeo grad. Mlada se u kuću uvodi tako i tako, pa baca sito preko kuće tako i tako, mladoženja joj buši poštenje tako i tako, svekrva prostire krvav čaršav tako i tako – kako Bog zapoveda, postoji neki red i sistem. Isto se podrazumeva i u ratu koji je kod nas ne samo rekreativni oružani seks, nego praiskonska tradicija svih tradicija: dakle, povratak korenima do prvobitne ljudske zajednice, čovek obezbeđuje hranu, žena prima kurac i rađa decu, deca stvaraju pleme, naše pleme osvaja teritoriju, drugo pleme smeta, mi pokoljemo njihove muškarce i izjebemo njihove žene i to je dobro, onda oni pokolju naše muškarce i izjebu naše žene i to je zlo, onda mi opet koljemo i jebemo, pa onda oni i tako redom. Vreme je dalo na lepoti i ozbiljnosti ovoj iskonskoj tradiciji, pa u današnje vreme imamo izuzetno čvrst niz običaja vezanih za nju koji se ređaju u pravilnom i logičnom nizu i koji se mogu uporediti samo sa u detalje definisanim protokolom zatvaranja indijsko-pakistanske granice. Mi ih toplo preporučujemo „Loli“ i „Abraševiću“ radi konzervacije i umetničke obrade:

1. Poprckivanje

Prvo i osnovno. Ko gubi, ima pravo da se ljuti, pa ga uvek počinje onaj koji je u prošlom ratu dobio preko pičke. Cilj i poenta je da se neprijatelju u zavijenoj formi svakodnevno stavlja do znanja da je kreten, debil, idiot, degen i budala što je predmet svakodnevne diskusije ispred svake uglednije zadruge i prodavnice. Nama prilike nisu išle na ruku, nismo bili spremni u naivnosti srca svog, potcenili smo protivnika koji je to iskoristio na najkvarniji mogući način a uz svesrdnu podršku sudije. Dakle, kao posle reprezentativnih mečeva.

2. Podbrckivanje

koje je zapravo nastavak poprckivanja, jer se seli od zadruge ka univerzitetima i akademijama, gde kreten, debil, idiot, degen i budala opet u zavijenoj formi evoluira u fašistu, ugnjetača i otpadak civilizacije i kulture, na stranu što mu, među nama rečeno, smrdi iz usta i što mu žena i ćerka imaju brkove kao Fridrih Niče, a za sve to racionalno objašnjenje imaju najveći gmazovi među društvenim naukama – filozofija, istorija i politikologija.

3. Zapomaganje

Ključni trenutak, jer se uključuju najgori i najopasniji od svih – pesnici. Jebeš rat bez guslara i guslara bez rata. Guslar i rat idu zajedno, čim naiđe jedno, odmah je tu i drugo. To je čista podsvest i najjači signal narodu da mobilizacija samo što nije, a vođama da po hitnom postupku sazivaju generalštab i otvaraju račune po Švajcarskoj i Devičanskim Ostrvima. Otadžbina je ugrožena kao nikad do sad, samo naše postojanje je u pitanju, setimo se naših đedova, fašista, ugnjetač i otpadak civilizacije otvoreno postaje krvnik, kasapin, ubica dece i tajni hroničar noći, što momentalno preuzimaju propali pesnici po novinama uz tihu podršku vinjaka, pola kila hleba i posebne kobasice, pa se začuju prvi pucnji.

4. Mobilizacija

Opšte bežanje, brisanje iz vojnih spiskova obilatom upotrebom kumova i čvrste valute i sakrivanje od pozivara pod krevet, „a što baš ja“, „“treba neko i ovde da ostane“, „ja studiram i znam svoja prava, ne idem u vojsku do 27, ja sam pacifista“, „kad bude gusto sam ću da se prijavim“, „neću bre u vojsku“, „samo tetki lek da odnesem“, „imam obaveze, ići ću kod zubara i boleće me zub“, „je l’ možemo da se dogovorimo nekako, kao, nisam bio tu, a?“. Prećutno pomilovanje osuđenih za ubistva i krađe, formiranje dobrovoljačkih jedinica, muzika, mnogo muzike – početak rata.

5. Euforija

Radost onih što su se izvukli, bodrenje od kuće, „ma ima to da sjebemo za nedelju dana“, „šta nedelju, za dva dana“, „ma ima da se poseru čim naši uđu, mi smo ratnički narod“, vojničke pesme u društvu ispred televizora uz rakiju i meze, pretresanje istorije, „mog dedu su ubili“, „moj stric ostao bez noge“, „osakatili su nas“, „bilo bi nas duplo više da nas nisu pobili onda“, „mi ćemo da im naplatimo desetostruko, majku im jebem“, vojničke pesme, povraćanje, rakija, vojničke pesme.

6. Front

„Gde sam ja ovo“, „čime sam ovo zaslužio u životu“. Komandant srećan, krije suze, pokazuje ponos, došlo je i njegovo vreme da se dokaže, za ovo je učio, za ovo se spremao, „neki ćete da poginete, a neki ćemo da se vratimo“. Prva linija, zvižde meci, vrtoglavica, minobacači, granata, eksplozija, bunilo, namirisana krv i probuđeni životinjski imperativ „ako ne ubijem ja njega, on će mene“, bes, bes, bes, bes, bes, padanje u trans kao u kolu gde se sinhronizuju svest i pokreti sa ostalim igračima, obnevideo, rafal, rafal, jedan pao, rafal, drugi pao, treći, četvrti i sve tako sa temeljnošću severnoevropskog protestanta pred nepokošenim travnjakom dok ga ne pogodi  nešto u glavu ili rame.

7. Pozadina

Rat traje, vanredne mere, racionalizacije, redovi za namirnice, euforija opada i pretvara se u jalovo kukanje i bes, nema struje, nema vode, pacifistički aktivisti koji su pali s Marsa i govore narodu na nepoznatom jeziku kao da ne znaju kome se obraćaju, kukanje na nesposobne vođe, povratak ranjenika, umrlice, umrlice, umrlice, komšija diže sprat i oprema kuću, niko ne zna odakle mu, crna berza, pijaca, mnogo muzike, život od danas do sutra, mržnja na ceo svet.

8. Mir

Obe strane su iscrpljene i ne može se objektivno znati ko je pobedio a ko izgubio, ali smo mi pobedili, naša vojska je pobedila, naša politika je pobedila, pobedio je mir. Jesmo ubijali, ali su ubijali i oni. Ubijali su, ali smo ubijali i mi. Možda smo i silovali i klali, ali smo silovali i klali njih, a to se ne računa, plus što će ionako da se zataška pred svetom, niko nije lud da poteže to pitanje sad, dok je mir još svež. A kod nas je mir uvek samo primirje, jebiga. Ko gubi ima pravo da se ljuti.