Što ulaziš u frku kad si slabiji?

Mislim da bi u psihologiju i srodne nauke trebalo uvesti termin koga ćemo za potrebe ovog teksta nazvati pekinezerski mentalitet. Ta paščad laje na apsolutno svakoga : druge kerove, nojeve, kombajne, mačke, hrastove, susnežicu, VLC Media Player, Marijuša Puđanovskog, i tako dalje. Međutim, to je sve što imaju da ponude – gomilu buke. U konkretnoj egzekuciji uvek zakazuju, ako do iste ikada i dođe, jer ako si kombajn, boli te uvo za pekinezera koji ti preti cepajući majicu uz psovke upućene tvojoj žetvi. Takav tip mentaliteta široko je rasprostranjen i među ljudima. Štaviše – svi ga imamo pomalo u sebi. Ali, odavno nas je Svetislav Pešić Peške, životni koliko i košarkaški trenet, naučio bitnoj lekciji u reklami za Mobtel ili Dafiment banku : “Koliko god bio jak, ima neko jači”. Zbog toga se ne valja kurčiti, jer ti se svo to busanje u grudi veoma lako može obiti o glavu. Nije lepo smejati se tuđem neuspehu, ali je zato veoma zabavno, tako da ćemo izlistati par primera visokih letača koji su nisko pali.

U jednoj ruci pljuga, u drugoj reket

Krajem devedesetih, svet se čudio crnim ženama, sestrama Vilijams, koje su tada bile u najvećem uzletu. Uprkos (ili, možda, usled) žestokog puberteta, Venus i Serena su glatko napredovale ka vrhu svetskog tenisa. U Melburnu, 1998. godine, samouvereno su banule u prostorije ATP zvaničnika i izjavile da mogu pobediti bilo kog muškarca plasiranog ispod dvestotog mesta. Karsten Braš, tridesetpetogodišnji Nemac, koji je zauzimao 203. mesto, prihvatio je izazov. Uostalom, nije imao bitnija posla – ispao je u prvom kolu, kako u singlu, tako i u dublu. Braš nije bio baš najobičniji teniser. Iako je četiri godine ranije uspeo da se probije u Top 40, životni stil mu nije dozvoljavao dalje napredovanje. Opisivali su ga kao čoveka čiji se trening sastoji “od pakle pljuga i nekoliko hladnih piva”. Karstena je, narodski rečeno, boleo kurac. Bilo kako bilo, dogovoreno je da jedan set odigra protiv Serene, a drugi protiv Venus u revijalnom meču. Usledio je masakr. Braš je dobio Serenu 6-1, a Venus 6-2, a nije se ni preznojio. Na meč je došao pripit, a između gemova je pušio. Na kraju je izjavio da je namerno grešio i da je igrao poput šestotog igrača na ATP listi, kako bi stvari bile zanimljivije. Trener sestara je delio njegovo mišljenje. “Štedeo ih je” – bilo je sve što je rekao.

If he dies, he dies

Ovde imamo slučaj povlačenja iz frke, ali pekinezeri svejedno moraju da dođu na tapet zbog loše urađenog istraživanja. Nekoliko maskiranih lopova provalilo je u vilu u oblasti Kosta del Sol, na jugu Španije. Očekivali su klasičnu Robin Hud akciju – krađa od bogatih, a onda trošenje keša na kurve i koktele. Pronašli su domaćicu, vezali je i mučili (zavrtanjem bradavica i indijanskom vatrom, pretpostavljamo), kako bi im ona rekla gde se nalazi ostatak nakita. Prilikom pretrage spavaće sobe, jedan od provalnika je bacio pogled na porodične fotografije i, nakon podrhtaja ruke i pogleda neverice, usledila je opšta bežanija. Kuća je pripadala Dolfu Jebenom Lundgrenu. Iliti Univerzalnom vojniku, Ivanu Dragu, Hi-Menu, Panišeru, diplomiranom inženjeru hemije, sveopštom šmekeru – birajte. Taktička odluka o povlačenju im je verovatno nešto najpametnije što su uradili još od kako su 1990. stavili kec na Nemačku protiv Argentine. Od svih akcionih glumaca Lundgren je, da se ne lažemo, najzajebaniji u stvarnom životu – građen je kao Skanija i poseduje kojekakve crne pojase. Čak i da su pljačkaši bili Stalone, van Dam i Sigal (a to nije isključeno), pomisao da dok Dolf ulazi na vrata i uzvikuje na švedsko-egleskom “Drägä, kući sam!”, a primeti situaciju i pretvori se u mašinu za ubijanje, dovoljna je da ih sve otera. Lundgren je kasnije izjavio da su provalnici verovatno iz Bugarske, kako je saznao preko svojih kontakta, ali i dalje su na slobodi.

Pesnicom po kritici

Možda ste čuli za Uvea Bola, nemačkog režisera. Možda ste gledali njegove uradke : BloodRayne, Alone in the Dark, Far Cry. Ne, to nisu samo igre – Bol je po njima snimao filmove. I, ruku na srce, loši su. Nije ga čak izvadio ni Lundgren u filmu In the Name of the King 2 (tj. Dungeon Siege ). Štaviše, Dolfa je ostavila žena tik pred snimanje. Kurva nezahvalna. Bilo kako bilo, Bol je uvek bio vreća za udaranje kritičarima, koji su njegove filmove bljuvali do besvesti. U junu 2006. godine, Uve je odlučio da je vreme da se uloge zamene – izazvao je sve novinare koji su ocrnili njegova remek-dela na boks meč u deset rundi. Velika prašina se digla oko čitavog slučaja i pet prozvanih je prihvatilo borbu, misleći da je u pitanju promotivni trik. Međutim, nisu znali da se Bol ranije bavio boksom i da je zaista došao da im se najebe svega živog i mrtvog. Samim tim, nije imao nikavih problema da nalupa svakog žgoljavog kritičara kome oštra reč ne pomaže nimalo kada se suoči sa razjarenim psihopatom. Neki od njih su se posle žalili kako nisu bili upućeni u pravu prirodu meča, dok ih je Bol pohvalio i rekao kako su “pokazali muda”. Reditelj-amater možda ne može da napravi dobar film, ali bokser-amater može dobro da bije, očigledno.

Bring the amberlamps

Internet klasik koji je odavno otišao u čitanke, ali ga se valja podsetiti, jer se dogodio pre čitave tri godine (ako zbog toga ne osetiš matorim, seti se da je 1999. bila pre 28 godina). Iako sve liči na prosečnu vožnju Pedeseticom, čist horor je ipak zamenjen određenim šarmom incidenta. Jednog jutra u autobusu, sin ulice, malđani Majkl i vijetnamski veteran, bradati Tomas Bruso, ušli su u do sada nerazjašnjenu raspravu, kako to obično biva u GSP-u. Recimo da je bila oko otvaranja, odnosno zatvaranja prozora, večite bitke nadrkane omladine i još nadrkanijih penzionera po beogradskim autobusima. Nakon kraće razmene uvreda, Majkl, zajeban batica kakav jeste, odlazi do pola veka matorijeg Brusoa da mu odvali jednu geto šamarčinu, ali Epic Beard Man (kako je Tomas kasnije nazvan) je totalni madafaker, i nosi majicu koja to potvrđuje. Uz par penzionerskih direkta, pušta krv naivnom afroamerikancu uz junački uzvik “I told you not to fuck with me!”, dok ovaj krvave face razmišlja koji mu je kurac trebao da se kači sa čovekom koji izgleda kao Gandalf koji šmrče kreatin. U pozadini, iritantna Majklova ortakinja, Šanikva (što da ne), snima i komentariše čitavu zgodu, dok simpatična alternativna riba (nazvana Amber Lamps), nedirnuta incidentom, sanjivo sluša najopskurniji indi bend na planeti. Baš kao u Pedesetici.

Sam protiv svih

Sredinom devetnaestog veka, Paragvaj je bila najnadrkanija država sveta, prvenstveno zahvaljujući agresivnoj politici svog predsednika, Franciska Lopeza, koji ih je uveo u rat sa, pazi sada – Trojnom alijansom : Brazilom, Argentinom i Urugvajem. U pitanju je najsavršeniji primer pekinezerskog mentaliteta u istoriji čovečanstva. Iako su povodi rata brojni i komplikovani, sam fitilj je zapalio već pomenuti predsednik, i time je uspeo da usere čitav naredni vek svoje države. U početku su se dobro držali, jer je Paragvaj imao najopremljeniju vojsku, koju su podučavali evropski stručnjaci. Ali, nemoguće je ratovati na tri fronta, i to sa brojnijim protivnikom, pogotovo znajući da je većina stanovnika sukob smatrala besmislenim. Nakon pomorske bitke kod Riačuela, 1865. godine, rat je manje-više bio gotov, i kompletan sukob prerastao je u gomilu sitnijih gerilskih borbi, koje su polako krnjile ono malo dostojanstva i stanovništva koji su Paragvaju ostali. Naravno, Lopez, pretpostavljamo odvaljen od kašase i kokaina, odbio je sklapanje mira, i time je zacementirao svoje mesto u Aleji idiotski vladara. Konačan ishod – od 60 do 90 odsto populacije Paragvaja je izginulo u ratu ili od gladi i bolesti koje su bili prirodna posledica istog. I pored jezive statistike, imamo neki utisak da je kojim slučajem Hoze Luis Čilavet bio na mestu predsednika, svi bi izginuli.

I za kraj, ruski klasik, jer dobar snimak govori više od 1320 reči.