Štrajk pečenjem
Neću da kažem – čast izuzecima. Zašto čast? Zato što rade svoj posao? Zar se ne podrazumeva da ga rade valjano? Najtužnije od svega je to, što ako govorimo o kvalitetu, ako govorimo o onima koji rade svoj posao u prosveti valjano, sve se i svodi na neke – izuzetke.
Prosvetiteljstvo se kao intelektualni pokret u Evropi javilo u 17. veku. A u Srbiji, mnogo ranije. Ne, ne ložim se na Deretića, već realno gledam sled stvari. Sveti Sava je recimo bio prosvetitelj, pre svih. Dobrih 400, 500 godina pre nego što se ta ideja uvukla Jevropejcima u dupe. I kako smo onda od nečega toliko naprednog, završili u današnjoj žabokrečini obrazovanja, gde se broj kvalitetnih profesora i nastavnika može nabrojati (po školi) na prste?
Serem? Nije tako. Tvoja mama je dobra učiteljica? Ko kaže? Ti? Učenici koji su imali sve petice? Šta kažu mali Romi, šta su naučili kod nje? Ma tvoja mama je super, ali sad da se uozbiljmo? Ok?
Sastavi test opšte kulture, srpskog i mate i idi, traži da te puste da se u par odeljenja (kaže se odeljenja, ali pola zaposlenih kaže odelenja) i par razreda odradi taj test. Em će te napušiti, em, iako dobiješ rezultate – biće katastrofalni. Fuck it! Sastavi test opšte kulture, daj ga studentima Učiteljskog ili bilo kog drugog faksa… ništa bolje.
Hej, ništa lično. Hajde da merimo. Hajde da testiramo. Hajde da vidimo! Što je tako? Zna se…
Kapitalizmu treba bezumna, neobrazovana, nezaposlena masa. Da rade prljave poslove i da ih ima previše. Previše – tako da zaposlenu manjinu ucenjuješ time da ako ona neće da radi za male pare – ima ko jebeno hoće. Održavanje niske cene radne snage.
Kako se pravi glupa masa? Kreneš od obrazovnog sistema. Sjebeš prvo obrazovni sistem. Kako? Možeš da staviš idiotske sadržaje, ali ako profesor valja, on će kopati materijal i donositi ga u školu, bez obzira na jadne udžbenike, govnjav plan i program. Zato, treba favorizovati govna od profesora. Oni najbolje sjebavaju školski sistem. Bole ih kurac. Oni najbolje podržavaju sjebavanje generacija.
Nema mesta palamuđenju, ako bi argument protiv ovoga svega, kao što smo rekli, sastavi jebeni test opšte kulture, mate i srpskog i ako te igde puste, nenajavljeno, bani, daj im nešto što bi trebalo da su savladali i što se podrazumeva da znaju. Pogledaj rezultate i ako ne budu katastrofalni – prihvatam da povučem sve rečeno.
Naravno, pod uslovom da i sam imaš išta pojma. Jer ako pajser sastavi test opšte kulture, naravno da je moguće da bude daleko od validno izrađenog testa. A i da nemaš pojma. Nisi ti bre kriv. Najiskrenije, ne mislim da si glup, naprotiv. Mislim da si nažalost samo jedna od žrtava sistema sjeba generacija.
U paralelnom univerzuju zbornice, uz meze i vinjak koji se šteka iza dnevnika:
– Ni vojni piloti ne lete osam sati dnevno. Ni mesečno! Koliko bi onda trebalo da primaju platu? 120 dinara?
– U pravu ste kolega Petoparac… svi argumenti su na našoj strani… Deca su ionako nepismena. Ne može škola to da promeni, to ide iz kuće!
– Kolege, hoće Žika fizika da kaže nešto. Dajmo mu reč!
– Evo… zar smo kolega Kučina iz OTO-a i ja krivi što ne znaju sprski? Mi bre nemamo ništa s tom elementarnom pismenošću. Nama nek daju naše pare, a ko ne radi dobro svoj poso, njih neka jebu ravno u oko! Je l’ tako Kule?
– Tako je, jebeno je tako! Breee! Ja mogu da garantujem za svoj predmet da su sposobni i da radim svoj poso odgovorno i predano! Eno, stigla drva, 12 metara, nacepali muški, složili, ma nema da išta fali… Samo seru, te kolega Kučina igra pasijans, te kolega Kučina skida filmove, te kolega Kučina drka u fišek kad niko ne gleda, pa baci svrš u dvorište…
– Ne razumeju oni, koliko vremena treba da se pripremi jedan čas. Da se sve to osmisli, vodeći računa o ciljevima i zadacima, o tome da se poveća stvaralačka akitvnost učenika. Učenik više nije pasivni učesnik nastave. Vrste nastave, nastavne metode, sredstva…
– Izvinite što Vas prekidam, na čemu sada radite?
– Ma malo pisano slovo b.
– Ne može to bez 26 sati pripreme…
– Ne može, kažem ja…
Dok prosvetari štrajkuju i šilje kurac, ne jebući realnost ni živu silu, narod skapava svud južno, zapadno, istočno i severno od Dedinja. Da li nastavnici treba da imaju veću platu – treba, naravno, ali ako i svi ostali dobiju veću platu. Da li je moguće da dobiju platu – nije. Svi smo u kurcu. Ako ima i nekakvih para da se prelije, i to iz njihovog ministarstva, kao što tvrdi pokoja sindikalno-kriminalna lobanja, nek se prelije, ali ne u džep, nego na dečje odeljenje onkologije.
U nečemu što nije paralelni univerzum, što nije sasvim izvrnuta realnost, dok prosvetari dižu masna muda na promaju, evo kako neki drugi provode radni vek. Možda čak i sa sasvim istim diplomama, ali bez istih veza za zaposlenje.
Realnost prva:
– Šta mi klanjaš tu ko taliban?
– Iz treće sam direkt u prvu, pa sad u drugu nastavio… Sami mišići kontraktuju…
– Neće se tih 18000 samo zaraditi… Mush! Mush my doggie!
– Gospodine Trsikoza, izvinite, ali ja ne mogu više. Ja sam ipak diplomirani inženjer…
– Zato ti i dajem 18, a ne 16 ‘iljada ko Ušljebrki. On ima tri i po osnovne. Ako ćeš da odustaješ, prvo zovi svoju ženu, svoja dva deteta i onu ćerku i reci im to… Prvo njima pogledaj u oči.
– …
– Ajde, ajde, tovari te četke za govna, neće to samo stići do Markovca.
Realnost druga:
– JESAM BRE REKO DA PITAŠ SVAKOGA OĆE LI ŽVAKICE? AAAAAA? AAAAAAAAA?
– Rekli ste.
– Š’A SAM BRE REKO?
– Ako ne prodam 12.000 žvakica, odbićete mi 20% od plate.
– I? Znaš ti kol’ko je 20% od 17000? 5000!
– 3400…
– ALO BRE! KO SI TI MENE DA ISPRAVLJAŠ?! TRAFIČKA RADNICA…
– Ja sam završila Rudarsk…
– MUDARSKO-GEOLOŠKI! KURAC, E KURAC MOJ MI PUCA! JASNO! ĆUTI! I ŠTA SAD? ŠTA SAD S OVIM 2000 ŽVAKICA NEPRODATIH MANJKA?
– …
– AKO OĆEŠ PLATU, OTKUPI IH TI.
– 2000?
– VIDI SESTRO, ŠTA TI JE ISPLATIVIJE, DA POKUPUJEŠ ŽVAKE ILI 20% MANJE OD PLATE! ŠTO JE 4500…
– 3400…
Realnost treća:
– Znate… ja sam čekao, kao što ste rekli. Ali gazda mi ser… se buni, treba kirija da se plati. Prošlo je već tri meseca. Bebica mi mala, ima osam meseci, ne mogu sad na zimu da tražim stan. Ja sam pošteno vozio za Vas. Ni ogrebo kamion.
– I?
– Pa mislio, te plate, da mi date.
– Vidi, mogu da ti polomim noge. Toliko mogu da ti učinim.
– Žaliću se onda…
– Žali se kome oćeš, bole me kurac. Jasno? Ajde sad idi smrdi negde drugde. I da te nisam više video, inače će Perica da te siluje. Jasno medeni?
Realnost četvrta:
– O Milice, otkud ti ovde? Nisam znao da čistiš za nas? Trebalo je da mi javiš, možda sam mogao da uradim nešto za tebe. Da te prebacim gore u kujnu. Ipak si vrednica. Imala si prosek 9,80 na Ekonomskom. Ej!
– …
– Si ljuta? Zar me ne prepoznaješ? To sam ja, Blagoje iz Sastavaka. Davala si mi svoje skripte s Ekonomskog, da sastavim doktorat za Megatrend.
– …
– Da se nosiš bre u pičku materinu! Uvek si glumela da si iznad mene. I da pokupiš radnu knjižicu! Ščula?
I sad, nepotizam je uvalio razne bulje u fotelje i na radna mesta, dok sposobniji, kvalitetniji, oni koji nisu imali vezu – ostaju postrojeni u redu za pišanje po sirotinje, od strane kojekakvih mudonja, lopina, smrdljoša i gnjida.
I šta je šlag na tu govnjivu tortu? Bezobrazluk da se traži više. Prvo te neko uvali u školu, dok drugi s boljim prosekom, većim IQ-om i za pola miliona bogatijim fondom reči izvisi ko džigerica i popuši za radno mesto. Onda se pobuniš da ti je loše i to. Ne valja ti ni to. Sve ti loše. Odeš u pola osam, vratiš se u 11. Odeš u jedan, vratiš se u pola četri. Nije samo to? Je l’? Vidi se da ipak jeste.
Pokazalo se tokom poslednjih 20 godina koliko se daleko više radi, sem tog kratkog radnog vremena. Nema potrebe diskutovati, treba pogledati procenat ljudi koji piše odvojeno negaciju glagola. Interesantan je procenat doktora koji ume pravilno da napiše skraćenicu svoje titule. Broj novinara koji akcentuje pravilno reči. Name it… možemo zaređati po zanimanjima. I ne smatram da su oni krivi. Kriv je onaj, koji im nije posadio seme najosnovnijih stvari. A to svakako u školskom sistemu nisu domar i tektica.
Nema se. U kurcu smo. Svi. Nema izuzetaka. Kao što rekoh, ako nešto prelije od keša, neka ide za odeljenje dečje onkologije. Želim još puno neuspešnih pregovora našim prosvetarima.Sve je to možda i dobro, jer ako nema para, možda odbije kojekakvu stoku da bavi prosvetnim poslom.
