Studentsko viđenje pogibije u junskom roku
Lica: novinarka, snimatelj, student Govedarević, student Valjarević, student Vojvodić.
Novinarka (u kameru): “Dragi gledaoci, kao što vidite, vreva svuda, vreva oko nas, nalazimo se na Zelenom vencu u Beogradu. Pijaca, brza hrana, sedam migranata, dve kurve, bezbroj baba, autobuska okretnica i na njoj mnogo mladih ljudi, učenika, studenata, koji sada, kada privode kraju još jedan ispitni rok, žure da pobegnu od obaveza. Kako su se sa njima izborili, i kako će se opet boriti krajem leta, pitaćemo ih upravo sada, u ovoj anketi u kojoj niti ću ja postaviti neko smisleno pitanje, niti će biti emitovano ako neko nešto smisleno kaže, niti će iko izgubiti frekvenciju, sponzora, posao, mesto na uredniku. Poslušajmo studente, i uverimo se da oligarhija koja glumi neoliberalnu kvaziprogresivnu elitu u službi nadnacionalnog krupnog kapitala nema ni najmanjeg razloga za brigu, ako govorimo o intelektualcima koje Srbija trenutno stvara.”
(Novinarka u pratnji snimatelja prilazi momku koji se pomera korak levo, pa korak desno i mrmlja tiho sebi nešto u bradu o tome kako ga prate maleri)
Novinarka: Dobar dan, možemo li da te pitamo nešto?
Govedarević: Naravno.
Novinarka: Ti si student verovatno?
Govedarević: Da, saobraćajac.
Novinarka: Policajac?
Govedarević: Ma, studiram Saobraćajni faks. Znaš ono puna linija, kružni tok, konosman, optimizacija optimizacije…
Novinarka: Ne znam i ne želim da znam. Možeš li reći nešto o tome kakav si uspeh imao u ovom ispitnom roku?
Govedarević: Nije bilo loše, ali s obzirom koliko sam se potrudio, mogao sam i bolje da prođem, ali maleri me krenuli, kažem sebi: Petre, crni Petre, hoće li te sreća jednom pogledati ili…
Novinarka: Znači, učio si puno?
Govedarević: Za učenje manje-više, ali sam sve moguće mere preduzeo da me maler ne zadesi na ispitima. Vidite ovaj crveni končić na ruci – to mi baba vezala, bez njega nisam išao. Ma, nikad na faks nisam pošao da baba ne prospe kofu vode za mnom za sreću. Ako me malo polije – šta da se radi, ko riskira – profitira, vratim se, presvučem se, opet krenem, opet baba, opet kofa, sve procedure su ispoštovane.
Novinarka: Ja najpre moram da kažem da to što razgovaram sa tobom nije stvar loše karme, pre će biti nešto od porodičnog prokletstva i vlaške magije koja nas prati i nakon egzodusa iz Petrovca na Mlavi. Kako ja zarađujem za hleb… E, sada mi je lakše. I, reci mi, da li je to bilo dovoljno da položiš?
Govedarević: Ne bi bilo da nisam putovao do faksa držeći obe ruke ovako (pokazuje ukrštene za sreću kažiprst i srednji prst na obe ruke). Jedva sam se za šipku u 33-ici držao ovako, umalo se ne slomih par puta na kružnom toku. Kažem, da nije bilo par profesora kod kojih me baš tera maler, bilo bi i bolje… I da mi komšinicina crna mačka par puta nije prešla put, odlično bih prošao! Zato ću je ubuduće podmićivati sardinom, kako bi bili u dobrim odnosima. Mislim, ne ja i komšinica, već ja i mačka.
Novinarka: I šta dalje očekuješ, čemu se nadaš?
Govedarević: Očekujem babu, nadam se babi, rekla je da će brzo, tu je na pijaci, samo da ispregovara cenu kupusa, pa ni ručak nije daleko.
Snimatelj: Kupus? Dugo se to kuva.
Novinarka: Da, ako hoćeš da bude baš mekan. Srećno tebi, srećno i sa babom, kupusom i mačkom. Sigurna sam da svet jedva čeka tvoju diplomu.
(Novinarki i snimatelju prilazi tip sa tabletom u rukama, par koraka odatle)
Novinarka: Izvini, mi anketiramo studente.
Valjarević: Taj sam, pitaj nešto.
Novinarka: Koliko imaš godina?
Valjarević: 38.
Novinarka: Neću ni da pitam koji faks. Verovatno onaj što se zvao kao supermarket, a sada se zove kao štoper Lestera. Kako si ti zadovoljan uspehom u ovom ispitnom roku?
Valjarević: Zadovoljan, izuzetno zadovoljan, zacrtano-postignuto.
Novinarka: Možeš li nam otkriti kako?
Valjarević: Kažem ja ćaletu, još u septembru: Ćale, ova školska godina neće dobro krenuti bez novih patika, vidi kako je ovaj đon istrošen, kako ću ovakav na faks, da imam nove, leteo bih, ćale, leteo bih. I kupi mi ćale ove Nike Air Max, prezadovoljan sam.
Snimatelj: Air Max Ivo M? Odlične su.
Valjarević: Odlične, kako ne bi bile. Prođe par dana od toga, imam ja patike, ali nemam sredstvo za učenje. Kakav je ovo stari tablet, ćale? Prebacim na ćirilicu, neka slova su mi i dalje na latinici, “M”, “E”, “K”, a ponekad i “T”. Ne znam da li mi je ovo “O” ili nula, ćale?! I ćale kupi nov tablet. Samsung Galaxy. Ovaj.
Snimatelj: Samsung Galaxy S2 9.7 SM-T815 WHITE? Svaka čast, svaka čast.
Novinarka: I uspeh je usledio, kažeš?
Valjarević: Uspeh je bio vrlo uspešan. Baterija drži dugo, nema problema.
Novinarka: E, i ja pitam svašta. Šta sada očekujete, čemu se nadate, sredovečni gospodine?
Valjarević: Očekam ćaleta, idemo u štetu.
Snimatelj: To je očinska pažnja…
Novinarka: Ćuti, idiote. Mislim, šta očekujete u daljem studiranju… Ma, neću ni da se trudim. E, baš me krenulo sa ovom anketom. Kad će meni da daju ono: Sviđa li Vam se novi asfalt? Sviđa li Vam se novi most? Sviđa li Vam se novi kontejner? Kome smetaju jaki kontejneri? Idemo dalje.
(Prilazi momku koji stoji i zamišljeno gleda u daljinu)
Novinarka: Dobar dan.
(Vojvodić ćuti, nije je primetio)
Novinarka: Dobar dan!
(Vojvodić se trže)
Vojvodić: Izvolite?
Novinarka: Alo, bre štreberu, ne komplikuj mi život više… Možeš li reći nešto o tome kakav si uspeh imao na ispitima u ovom roku?
Vojvodić: Razbio.
Novinarka: Studiraš?
Vojvodić: Filološki.
Novinarka: Svaka čast. Dosta učenja je bilo?
Vojvodić: Moralo je da bude. Zaljubio se u štreberku.
Novinarka: Kako? Objasni, molim te.
Vojvodić: Rekla je: Samo načitan i obrazovan momak me zanima. Rekla je: Hoću da mi neko recituje romantične poeme na svim jezicima sveta i da možemo o svemu da razgovaramo. I ja krenuh da učim jezike, da učim sve što sam mogao, najbrže što sam mogao:
A quatre heures du matin, l’été,
Le sommeil d’amour dure encore.
Sous les bosquets l’aube évapore
L’odeur du soir fêté.
Mais là-bas dans l’immense chantier
Vers le soleil des Hespérides,
En bras de chemise, les charpentiers
Déjà s’agitent…
A učio sam i ovo:
Alas! they had been friends in youth:
But whispering tongues can poison truth;
And constancy lives in realms above;
And life is thorny; and youth is vain;
And to be wroth with one we love,
Doth work like madness in the brain…
Snimatelj: Neš jebat.
Vojvodić: Čuo sam to, baš nije lepo, jel znaš?
Novinarka: Dobro, dobro… Šta je zatim bilo?
Vojvodić: Šta god joj izrecitovao, odgovarala je da je to baš lepo, ali da želi duhovitog momka, momka kome može da se smeje u naručju. Da mi se smeje u naručju, eeeeh… I krenuh da pričam sa njom kao Zvoganj: Zdravo gospođo imam pismo za vas jao kako si divan šta si mi napisao nisam ja napisao gospođo ja sam poštar pa šta ako si poštar to ne znači da ne znaš da pišeš da gospođo ali ja dostavljam tuđa pisma zato sam vam prišao mnogi se nisu usudili tako odmah da mi priđu gospođo ne razumete ja radim svoj posao… Uuuuuh. Pa sam počeo da joj pričam slovenački kao onaj što ga glumi Andrija, onaj Andrija iz Andrije i Anđelke: Pardon, gospodiček, prihajamo iz Belgrado, Beogradao, na Bledo jezirjao, vodajo, unutra ribou, plivajo, imajo perajo… Bio sam duhovit neopisivo. Neopisivo.
Snimatelj: Neeeeeš…
Novinarka: I?
Vojvodić: I ništa. Kaže da je nisam razumeo, da je japanski jezik ljubavi. Haiku. Valjda postoji japanski humor u haiku varijanti. Krećem da učim i to, šta ću, kud ću…
Govedarević (koji je sve vreme, kao i Valjarević, pratio razgovor): A da probaš ono što ja radim?
Snimatelj: Šta da proba? Da da sardinu mački?
Govedarević: Ma ne mački, već babi… O, šta mi je, gladan sam, lupetam, a babe još nema. Htedoh reći da proba da iznenadi cupi. Da je očara ponudom u vidu sušija i sakea u mračnom ambijentu svog ćumeza.
Valjarević: A da joj kupiš tablet?
Snimatelj: Može da joj kupi novi Apple tablet PC MLMQ2HCA…
Govedarević: Ma ne, neka pošalje babu na pijacu da kupi ribu, sad ću vam ja objasniti kako se sprema suši…
(Dok se oni raspravljaju, novinarka pokušava da se namesti ispred kamere koja se pomera levo-desno dok snimatelj uzbuđeno priča o tabletima)
Novinarka: I šta smo videli i čuli? Izgled odraslih ljudi, emocionalna inteligencija i socijalna interakcija petogodišnjaka. Znam šta ste vi pomislili o ovim studentima: Stoka je to. Ali verujte, imali su ispite, bili su vredni, i biće još vredniji, i to naravno na pogrešan način, u skladu sa navikama svojih predaka i balkanskom tradicijom. Verujemo u njih, nas naši mladi akademci nisu do sada izneverili, a neće ni ubuduće, jer znamo da niti će ikada išta dobro učiniti za ovu zemlju, niti ima nekog ko bi im to dozvolio. Doviđenja!
Kraj
Jednočinku poslao čitalac Ribar.
