5 stvari koje nam zaista nedostaju
Srbi o prošlosti imaju podeljeno mišljenje, kao i o svemu. S jedne strane, prošlost je sadržala gomilu ružnih stvari kao što su dvojnici, četiri para za uslov i društveno prihvatljivo širenje tripera, ali s druge strane je bila ispunjena gotivnostima kao što je sladoled Stopi. Ili stripovi, zidarska flaša pivčine, retko naseljen internet, a nije bio loš ni onaj crveni Vinston sto es koji je goreo po 25 minuta kad jako vučeš – svako ko je pušio četiri ili više cigara dnevno je dobio pušačku nogu do triespete, AL MERAK! U svakom slučaju, evo nekoliko carskih stvari iz prošlosti koje baš do jaja nedostaju nekim članovima naše redakcije i zbog čijeg nedostatka su dovoljno ogorčeni da žele da napišu par reči o tome kako bi bilo do jaja da se vrate.
Kinderlada
Kinderlada. Najbolji namaz ikada. Samo ime klizi s jezika, onako milozvučno, kremasto i slatkasto, kao da se i dan danas sećam kada keva iznese novo, devičanski neotvoreno pakovanje na sto, otvori ga uz nežno „plop“, a kada skine zaštitni poklopac jedinstveni miris kakaaaaa, mleka i lešnika se diskretno proširi okolo… Pa onda uzme kašiku i nežno probije onaj neponovljivi tanani sloj skramice na vrhu koji nikada posle nije imao nijedan krem, pa uzme parče hleba… a ja joj kažem NEKA KEVO ZAJEBI LEBA i uzmem kašiku suparu i odvalim pola teglice od života u roku od 2 minuta 12 sekundi.
Realno mislim da bih prodao i kevu i ćaletovo grobno mesto i švecu iz Beča za to da se Ferrero smiluje i vrati nam Kinderladu. Ali, avaj, nema šanse da se to dogodi jer se zna koji je glavni Ferrero namaz i glave iz firme nema šanse da opet proizvode nešto što su napravili samo da bi osvojili tržište na koje nisu smeli da izvoze Nutellu (jer je zakon u Jugi bio takav da su samo mogli da daju licencu nekom domaćem proizvođaču, što nije bilo šanse da daju, nego su smislili skroz novi namaz). I to je otprilike najtužnija stvar na svetu od kada se završio Brejking bed i dok sledeći put Zvezda ne izađe na teren. Samo nemoj da mi je neko spomenuo usranu Linoladu, taj bedni pokušaj Podvarke da na staru slavu opljačka ovaj narod.
Ko ne zna, razlozi za božanski ukus Kinderlade su to što je mleko bilo pravo alpsko mleko, lešnici su bili direktno iz Napulja sa Ferrero plantaža koje se koriste isključivo za njihove proizvode, burbon vanila je bila stvarno sa Burbonskih ostrva, a uslov da Podvarka sve to meša je bio da sve sirovine dostavlja direktno Ferrero i da njihovi tehnolozi nadziru proizvodnju, u njihovim mašinama. I onda mi dođe neki nemač pojma s Linoladom, kao to je isto, probaj. Isto je kao to da li ti mene heftaš u dupe ili ja tebe. Neko heftanje se u svakom slučaju događa, ali u jednom slučaju ja doživim orgazam a u drugom imam traume do kraja života.
Za utehu, i danas ima fora da dobiješ doživljaj Kinderlade, samo treba malo da frikombinuješ – jer crni deo je u stvari Nutela, a beli deo je ono punjenje iz Kinder buena. Jes malo skupo, ali brate, kvalitet mora da se plati.
Tigar lopta
Želim da se vrati “gumeni fudbal” Tigar koji dobijaš kada sakupiš 500 kesica sličica sa Mundijala i pošalješ ih u Takovo, u onu izdavačku kuću iz Milanovca. Gornjeg.
Zašto? Zato što je neuništiv. To je bila jedina fudbalska lopta koja je trpela beton. Doduše, beton je nju trpeo nešto slabije. Jes’ da je malo bolelo kada te pogodi u jaja, ili pak mošnice (ako ćemo da se vređamo) i bio je teži od standardne fudbalske lopte bar duplo, ali nekako… imao je dušu. Kada druge lopte odlete na parking, obično se samo odbiju ili izduvaju pri susretu sa brisačem ili nekim drugim oštrijim predmetom. Ne i Tigar. Kada bi Tigar lopta odletela ka parkingu, mi bismo se razbežavali kućama, jer nikada nije lomila manje od tri šoferšajbne. Golmani su dugo nosili podlive na butinama, a napadači otoke na zglobovima kao uspomene na ovaj biser domaće proizvodnje.
Za tu loptu vežu me i mnoga lepa sećanja na potrese mozga, jer sam uporno pokušavao da igram glavom, što bi, da je postojalo uputstvo za upotrebu, i da smo tada bili u EU, kao što ni sada nismo, sigurno bilo strogo zabranjeno. Tigar gumeni fudbal – bol u mudima i moždanoj duplji našeg detinjstva!
Stopi
Nekoliko stvari si mogao da uradiš da se rashladiš ako si devedesetih rastao u Srbiji. Da preskočiš ogradu i napiješ se vode sa komšijine česme, pritom mu ukradeš par kajsija. Da gurneš obe ruke u korito sa vodom koje je stojalo u kadi, jer voda nestaje stalno, a govna iz šolje neće sama od sebe da odu, pa se crpalo raznim loncima. I da pojedeš sladoled. E sad, ovo zadnje je bilo najviše problematično, jer zahteva robo-novčanu razmenu. Pre nego neko dođe na ingenioznu ideju da zaledi sok od pomorandže, nazove to Đusko, ili sok od limuna pa ga nazove Limunko, Dinjolino (znam, kum ova tri sladoleda je primao platu), i prodaje to po ceni od 10 dinara, postojala su samo dva socijala sladoleda koja su klincu kao ja bila pristupačna: Sneško (znam, ime se nameće samo od sebe) i Stopi (ne bananko, jer je imao aromu ovog voća, već STOPI).
Ja iskreno ne znam zašto bi neko pravio sladoled u obliku stopala. Treba priupitati tehnologa Frikoma u to vreme o njegovim fetišima. Takođe ne znam zašto bi sladoled, koji je imao oblik stopala Homo Sapiensa imao ukus banane, a ne neke gljivice. Samo znam da je klincu u Srbiji, devedesetih, bio neobično veliki ugođaj da jede nečije fiktivno stopalo.
Naravno, kako nijedan sladoled kad ga otvoriš ne izgleda kao na reklami, ni Stopi nije izgledao onako anatomski dosledan kao na slici. Siguran sam da je model za ovo stopalo imao ravne tabane, ili još gore, bio napadnut nekom gangrenčinom, jer je palac uvek ostajao u pakovanju, pa si ti morao da ručno vadiš, a tebi ostali krompirići. Ali, sve to nama nije bilo važno. Uživali smo u ukusu. Uživali smo u obliku. Stopi je bio za leto, krem-bananica za zimu. I uvek smo birali pre njega, negoli Sneško. Ista cena, Sneško ima i tu čokoladu neku, ali uvek ti ruka pođe za Stopijem. Sve dok proizvodnja istog nije stala pocetkom dvehiljaditih.
Ali Stopi nam je ostao u srcima. Jeste od nas napravio latentne fut-fetišare, pa teramo naše devojke da skinu vunene čarape zimi, samo da im izmasiramo stopala, a neki možda odu i dalje… ako me razumete. Siguran sam da ti koji naprave taj korak dalje, na trenutak pre samog čina pomisle: “Da li joj stopalo stvarno ima ukus kao banana?” Ukratko, VRATITE NAM STOPIJA UZMITE TOPALKA!
[typography font=”Cantarell” size=”14″ size_format=”px”]ILI BAR NAPRAVITE STOPALKA![/typography]
Soni Plejstejšn 1
Gledam sad ove klince, bolide, to su neki iksipsilon boksevi, džojpedi, naočare, pa ima i ono kao igraju tenis a ne drže reket, nego neko sranje i onda kao…Nebitno, izađi napolje, kako je naš Nole trenirao u porušenom bazenu, sa tigrovima koji ga napadaju i NATO-m koji bombardujem baš taj bazen, sa mandarinama umesto loptica.
Elem, Plejstejšn izlazi negde oko 1994 godine, pravo da vam kažem nemam pojma kad tačno kod nas, al znam da sam sve pare za užinu dao nekom Elezu, muslimanu iz Konjica, koji je držao video klub kod nas u zgradi. Poučen posleratnom krizom, dan-za-dan snalaženjem devedesetih, preprodajom mleka i mlečnih proizvoda, on odlučuje da ubaci ove konzole u svoju radnju. To će se kasnije pokazati kao potez dostojan Trampovog pripravnika.
S obzirom da smo svi bili veliki fudbalski znalci, plejstejšn i prvi fudbali na istom su nam samo dokazali ono što čega smo se do tada pribojavali- bolji smo od Santrača. Srećno detinjstvo je to bilo, album sa sličicama ’98, pa onda na partiju Brazil-Argentina. Takođe, mogu sa slobodom da kažem, da je igranje PS 1, imalo i veliki uticaj na razvoj modernog fudbala. Kada je Roberto Karlos prvi put prekomandovan sa pozicije levog beka u sam špic napada, mnogi stručnjaci su počeli da razmišljaju u tom pravcu, pa tako danas imamo pojavu ultraofanzivnih bekova koji kidišu na gol protivnika.
Zato, moram da apelujem na vraćanje Soni Kec fazona, jer ne želim da imam RAZGOVOR sa Felanijem pre utakmice Mančester-Stouk, nego da stavim Žigića u napad i dam 12 golova glavom. Ako mi se udara čovek šakom uglavu, idem brate na rakijadu u Gacko da se proderem ŽIVELA ŽIVELA NEZAVISNA HRVATSKA, a ne uzmem neko sranje i mašem po kući kao budala, a na televizoru se prikazuje da udaram muhameda alija, eto, mi boksujemo. JEBITE SE FENSERI!
Šok žvake
Verovali ili ne, nekad se žvake nisu delile na kusurnjače i ove satiračice bakterija koje atakuju na đgle nakon pojedene praseće plećke. Ne, žvake su bile sasvim ravnopravna poslastica u svetu konditorskih proizvoda i tržišna utakmica Čunga lunga vs Turbo je bila napetija od situacije na tribinama kad igraju Galata i Fener. E onda se dogodila revolucija i u prodavnice su stigle naizgled obične žvake u celofanu, bez ikakvih sličica koje su dotad bile neophodan aksesoar svake renomirane žvakaće gume. Ono što je odvajalo Šok žvake od svih ostalih osim toga da žvakanjem iste nekako nisi imao osećaj da će amalgam sa šestice da postane integralni deo gume, jeste činjenica da je ukus u ustima trajao i 20-ak minuta. I to kakav ukus bre.
Proizvođač se baš fino dosetio pa je lepo natankovao malo sirupa u središte žvake i onda više nije postojala dilema da li kupiti kilo jagoda ili 5 Šokova. Em imaš trip da si jeo jagode em ostane džeparca dovoljno za 5 žetona pa udri Spejs invanderse u igraonici. Kao nekrunisana kraljica u ediciji Šok žvaka, nametnula se ona sa ukusom zelene jabuke. Em je ukus trajao nekako najduže, em je bio tako kiselo-ljuto-sladak da je izazivao takve facijalne ekspresije da moja ujna i danas misli da sam flertovao s njom.
[typography font=”Cantarell” size=”14″ size_format=”px”]Daj mi jedan mić u evrima ti plaćam[/typography]
