Baba, znaš ti ko je Venlo?

Polako smo se već probili do same rampe. Carinik koji je imao brkove kao da se zove Ferenc izdvojio nas je u stranu. Sumnjičavo me je pogledao, možda zbog predrasuda, a možda jer sam u pasošu imao fotku Save Miloševića. Pozvao me je napolje.

“Vi ste, gospodine, građanin Keca?”

“Čega?”

“Keca, mladiću, Keca”, rekao je nestrpljivo i pružio mi pasoš.

“Vidi stvarno, tako piše. A gde ja ovo ulazim?”

“U Keca”.

“Znači ovo je granični prelaz iz Keca u Kec?”

“Upravo tako.”

“Ali to je nemoguće, kako ulazim u isto mesto iz kog sam izašao?”

“Pa i nije moguće. Sad si na ničijoj zemlji i ne možeš ni napred ni nazad. Gde god da kreneš progutaće te vrtlog kontradikcije.”

“Ma jeste sad.”

“Pazi ti, on se još sprda!”, urliknuo je carinik besno, a svet je polako počeo da se uvrće oko njegove face, koja je ostala u centru vrtloga. Onda se pretvorio u Koštunicu i krenuo da peva “Jesen sedamdeset i neke” na savršenom francuskom. Jebote, ja čak ni ne znam francuski, pomislio sam, i odjednom je sve bilo crno.

Sve me je bolelo i jedva sam disao od nakupljene šlajmare. Glava mi se osećala zgnječeno.

“Khrmpf…  HAKLJR… jebem ti kurac, šta je ovo, HRLJKHRAAAKPFU… pazi ovo, kolko boja u ispljuvku, k’o da sam jeo Zoricu Brunclik sinoć.”

Pridigao sam se i otvorio oči, i dalje uspevajući da vidim samo obrise oko sebe. Ubrzo, shvatio sam da sam na klupi i da pored mene sedi starija gospođa, držeći u krilu ceger sa pijace.

“Jesam ja to mrtav?”

“Nisi, sine, mada dosta smrdiš.”

“Šta bre… uf, sunce ti jebem, stvarno. Izgleda da sam opet spavao na klupi, al jebiga, ko još može pijan da pešači 400 metara.”

“Plakao si zbog nekih kečeva… jel ti to u školi imaš problema?”

“Kakva škola, baba, šta pr… kečevi! Kolko je sati?”

“Ne zna baba, sine. Meni je muž umro pre 11 godina…”

“Dva popodne! Zakasnio! Jebo sebe ako Venlo sad dobije, od novembra ih vijam kod kuće, ako ne vratim sledeće nedelje dugove, noge će mi izlomiti… znaš ti ko je Venlo baba? Venlo, v, Venlo? Keisuke Honda, ne? E ne zna vaša generacija šta je život… kome nikad nije ušla dvojka na Bodo/Glimt nije ni živeo.”

“Jesi ti dobro, sine? Evo da baba malo kelerabe, oćeš?”

“Zadrži kelerabu baba, je l znaš gde štake da nađem?  Noge će da mi lome, a zdravstveno nemam. Prošli put kad su mi lomili, nisam imao para da kupim štake pa sam se kotrljao po gradu. Bila jesen, padala kiša danima, ja se sav ublatnjavio, sve se lišće lepilo na mene. Cigani me odneli kući, mislili da sam tepih.”

“Imala ja štake, lomila kuk šes puta. Na kraju dala komšinici Miri, a ona sina drogera imala, on prodao i štake i televizor. Mira nije mogla da hoda i gleda dnevnik, sva se osušila od sikiracije. Umrla pre mesec dana, mada ne prijavljujemo još nikom dok joj ne pojedemo svu šunku. ”

“Sunce ti jebem… i onda mi sjebani? Kritike na omladinu od starijih nisu tačne…”

“Kako nisu? Pa ne bi se ona osušila da on štake nije prodao.”

“Vidi, baba, nije to baš tako jednostavno. Jesi se vozila nekad autoputem? Jesi, do Starog Žednika? E odlično. I sad, znaš kako imaš više traka, i onda ova brža kola idu levo? E tako mi sad, mi smo generacija koja živi u levoj traci. Znači nema ono kao kod vas, siguran pos’o u državnoj firmi, proizvodiš gume od 6 do 2, dođeš kući, ručaš, zajebavaš decu, opsuješ Staljina i realno u 4 popodne možeš komotno u krevet jer se taj dan sigurno ništa neće desiti. Voziš kamion 70 na sat u desnoj traci, takoreći. A mi pičimo po toj levoj, vozimo pijani k’o fazani. E a onda kad se dobro uradiš k’o taj Mirin sin, onda je trip takav da te uspori do te mere da bi realno trebalo da se prebaciš u zaustavnu, ali – ti i dalje voziš u levoj i puca ti jaje za narod.”

“Joj, sine moj, ne znaš ti, pa baba je išla 24 kilometra ujutru po brašno, a nismo ni vode imali pa ako kiša ne padne ujutru majka ne može hljeba da umesi taj dan. Pa onda po ceo jul i avgust jedemo cigle, pojeli smo celu dečju sobu pa je nas 11 živelo u jednoj prostoriji. A vi, na meku dušeku odrasli i još se bunite.”

“Jebiga naravno da se bunimo, kad znamo za bolje. Tebi bilo okej cigle da jedeš jer je Stari Žednik najegzotičnije mesto koje si upoznala, a najbogatiji čovek koga si znala je bio nekakav komšija Rade, čiji je ekstravagantan imetak obuhvatao dve svinje, traktorsku gumu i gunj boje govneta. Mi imamo internet, baba, videli smo sveta a guzicom nismo mrdnuli, znamo gde je Kamerun, šta je azijski smrdljivi jazavac i ko drži svetski rekord u vožnji bajsa unatraške dok svira violinu.”

“I šta imate od toga? Šta ste naučili? Jel ste se naučili poštovanja? Vid’ kakav si neobrijan, grdobo.”

“Ja to vama nikad ne bih rekao, vama te brčerde baš fino stoje. Naravno da nemamo poštovanja. Vi ste imali Tita, pa onda pratiš model Tita kad treba da poštuješ ćaleta i kevu, a model ćaleta i keve kad treba da poštuješ ostale starije valjda. Mi imamo Jackass koji puštaju sebi struju kroz muda i jedu svoju povraćku. Imamo japanske pornjave u kojima žene obučene u domaće životinje pišaju jedne po drugima i guraju pesnice u rupe za koje niste ni znali da postoje.”

“Sad te baba opet ništa ne razume.”

“Znam, baba, znam, i niste vi krivi, nismo ni mi, to je tako. Ti ne možeš da pojmiš ništa uzbudljivije od mirisa oljuštenog krompira, ja ne mogu da pojmim da 20 miliona ljudi pada na kolena pred mašinbravarom. Pred bilo kim u stvari. I to što ne poštujemo nikog nas je učinilo probisvetima, gmazinama i oportunistima i tako nam je super. Nas za sve te stvari zabole štombergas, mrzimo bolje od nas, iskorišćavamo lošije, i to je manje-više sve što radimo. I nije stvar uopšte u tome dal’ smo kao uspešni u životu ili ne, stvar je u stanju uma. Ima tu i likova koji piče faks ili mlate pare, al’ za te vaše ideale i poštovanje im i dalje seva patka. A ovi posle nas će da znaju još više i verovatno budu još veći šupci. ”

“E u očin, nemam pojma šta pričaš, izgleda da opet lekove nisam popila, jebe me ovaj Alchimler pa to ti je…”

“Nije nije, popila si ga verovatno nego ne razumeš jer nisi generacija Moćnih Rendžera, Perice Ognjenovića i Bit Strita. To je zajebana zona, bolje ni ne ulazi u nju.”

“E ide baba polako, ostavim ti malo praziluka, to je meni baba isto davala kad krenem da buncam i da mi se priviđaju protivnici revolucije. I pazi da se ne preladiš, videćeš kad ti to jednom ode na krsta.”

“Aj baba, ne daj se.”

Ja sam ostao sam da sedim, vadim krmelje i smišljam dinamiku otplate dugova. Ako mi slome prvo jednu nogu pa tek kasnije drugu, mogao bih možda da skakućem neko vreme, što i nije loše. Ima Pera Švargla dojavu na Ofenbah sledeći vikend, možda skupim dovoljno para. Ako ne za dugove, makar za štake.