Suptilni sunovrat ambicije

Razlika između RPG igara i stvarnog života, suštinska razlika između ova dva, nije u tome što tvoj paladin, spelkaster ili šaman na dnevnoj bazi budže armor da bi porazili pleme orkova, dok je tvoj dnevni task izbacivanje đubreta, provetravanje brloga/pušnice i desetak pitanja iz skripte koja si zaplanirao. Suštinska razlika je što tvoj RPG heroj, uvek napreduje, ma koliko bio očajan u igrici. Prohtevi su uvek veći. Klanje čopora vukova se vrlo brzo pretvori u konačni obračun sa užasnim zmajem. Tebi, s druge strane, ambicije vremenom opadaju. Svaka ambicija se računa. Čak i one kad si bio klinac. Krenimo od klišea.
———————————————————————————————————————————–
Mark Tven jedno poglavlje Toma Sojera počinje mišlju da u razvoju svakog normalnog dečaka on mora da dobije fiks-ideju da traži zakopano blago. U 20-om i 21-om veku ova rečenica se može transformisati u ”Stepen razvoja svakog tinejdžera mora biti i fiks ideja da napravi bend”. Imati bend, ostvariti mega-popularnost i gledati kako ti plejboj-zečica jede rusku salatu sa kite. Imati bend, makar na nivou Van Gogha, jes’ da su đubrad, ali prilično sam siguran da jebu. Imati bend i svirati s njim na manifestaciji ”Dani Vranja”… Ne, hajde da batalimo čitavu tu zajebanciju oko benda, imam 18 moram da se uozbiljim. Ionako znam samo 5 akorda. Upisaću fakultet.

Biću među najboljim studentima. Očistiću godinu. Ok, uhvatiću budžet. Ma ni samofinansiranje nije loše, bitno da je u roku. Pa dobro, odužio sam par godina, diploma je diploma, sad će pos’o, pa da kapnu neke pare. Sad sam čovek. Bio sam i pre, držao sam ja sve konce i pre u rukama, sada je ovo samo ozvaničavanje nečega što sam znao odavno. Plata od sto hiljada je realnost, pa nisam ja za džabe ustajao za vežbe. Ja sam intelektualac. Samo treba malo sačekati, taj biro, ima tu dosta papirologije. U ovom periodu čekanja posla isklesaću svoje telo u teretani i postati kladioničarski mag. Neredovan sam malo sa teretanom, ima tu malo stomaka, ali bidža, brate, šećer. Nisam dobio mesecima na kladži, ali pamte još kafane kad je je batica jedini igrao na Blekpul. To se prepričava. Bar jebem redovno. Šaram malo sa strane, hoću da se iživim pre braka, nisam ja od onih što sa 40 polude i krenu da umaču u kasirku iz Idee. Jadnici. Ja sam te boljke prošao. Ova država je raspad, ona sebi DOZVOLJAVA da ekspert poput mene sedi nezaposlen. Svi oni treba da drhte i strepe da me ne izgube, ceo srpski establišment mora da se otima za mene. Inače odoh ja, nikad nisam ja gubio vreme. Nemačka, Kanada, prilagodljiv sam ja. Ionako sam ovu Srbiju prerastao. Kosmopolita. Stanovnik sveta imun na svrstavanja i podele. A ne ko moji matorci, jebote, robovi decenijama, pa onda penzija kao kad daš keks keru jer je preskočio prepreku. Iznad toga sam.

Mada, ima tu dosta jebavanja, te jezik, časovi, te vize… Tamo su, bre, drugačiji ljudi. Znaš šta kaže Ankin sin, sa drugog sprata? Kaže, ne javlja se niko nikome u zgradi, a nisu posvađani. Čudan neki svet. Ja volim da popijem rakijicu sa komšom. A i nigde nije kao ovde, zar treba sad da citiram Šantića? Možda bi trebalo biti malo prizemljeniji. Činjenica da nisam jedini sa diplomom tog nesrećnog faksa koji čeka. Ne mogu se baš svrstati u neke stručnjake per se, ali da sam kvalifikovan, jesam. Valjda. Valja mi naći vezu, uglaviti dupe u nekoj firmi . Odvaljivanje od posla za kancelarijskim stolom, kolotečina, bezobrazno mala plata, hej… Ćale je mogao. I ćaletov ćale. Što sam ja bolji? Nikakve ekstravagance nije bilo u njihovim životima, ali su živeli.

Ne jebem više tako često (ne treba da naglasim da dole hidraulika funkcioniše besprekorno, ujutru kamen, da se odma’ mi razumemo), Ona je otišla sa nekim kurčićem farmaceutom, koje je to jaje, kad se samo setim, niko ga nije birao na fudbalu, po vodu nam je išao. A Batica igrao špica za školu. I imao je, taj peder, neku čudnu kosu, kao neki mini-val da nosi, a čelo visoko, kosa mu počinje negde na sredini lobanje, jebem ga baš. Može on deset puta da bude glavni čovek Pfizera za Srbiju,on će uvek da bude jaje. A Ona, kurva, zinulo joj dupe za pare, vrlo dobro zna da nikad neće onako da se oseća kao sa mnom. A i znala je za neverstva. Šta me briga, ja sam sila prirode, neke stvari ne možeš ukrotiti. To ne može da se kupi, ta Baticina harizma. Nešto što se u ovom Malom Gradu ne viđa svakodnevno E sad, što se tiče ostalih fulja koje su bile na Baticinom spisku… Nešto se poudavalo, nešto vozi decu u obdanište, a ove ostale… Pa recimo da i moja kosa sada skoro da počinje od sredine lobanje, stomak ne znam gde tačno počinje, ali vidi, i dalje kad sednem u kafić u glavnoj ulici ovog Malog Grada, posle posla, pa naručim hladni nes, kašičicu ne žvaćem, to je seljački, pa nekoj uputim značajan pogled, vidim da ustrepti. Ne svaka, kao nekad, ali vrlo dobro one znaju ko sam ja. Sve te šmizle koje glume ludilo. Mada, ponekad pomislim da je srednjoškolska popularnost bila moj najveći domet. Ta džitra koju sam drkao i ti golovi na turniru. Ono, dalek je put od toga da gledaš kako ti basti plavuša mandža rusku salatu sa bobana do neizmerne sreće što ti boban uopšte radi. Ma boli me uvo. Idem da jedem, koje li ironije, ruska salata, stavljam u nju podrigušu, umesto, šunke, tako smo u mogućnosti, malo je Batica zaribao poslednjih par kola, ali ovog vikenda imam par dojava. Sutra mora da se radi, pa onda da delim pamflete za stranku čije mi je članstvo pomoglo da se zaposlim. ’Noć.

————————————————————————————————————————————–
Ne znam, meni je reč ambicija uvek bila nekako ljigava. Kao puž golać. Nekako me uvek asocira na likove iz omladine raznih partija koji govore rečenice tipa ’’Hajde da pokrenemo ovu zemlju’’. Valjda je oni jedini još i imaju. ’Ej, vidi, pobedio sam zmaja.