Svako je kovač svoje sreće al zamalo
Živimo u neprestanoj, histeričnoj pomami za srećnim životom. Život je, u načelu, sveden na tu potragu za nekakvim srećnim životnim okolnostima. Dosta nam se toga servira pod tim imperativom da budemo srećni, toliko toga da nam, na kraju, sreća, i ako je postignemo, ne predstavlja ono što smo verovali da jeste dok smo za njom jurili. Da ne bude da otkrivamo toplu vodu, narodna mudrost i kaže – „Sreća je lepa samo dok se čeka“.
[typography font=”Cantarell” size=”14″ size_format=”px”]Ok, baba Deso, odmori malo.[/typography]
Ovde smo se već, iz nehata, obreli u jednom ćorsokaku. Ako je sreća lepa samo dok čekamo na sreću, nismo li, onda, svi već srećni, budući da niko od nas i nije srećan kad mu se sreća realizuje, nego samo dok čeka na to da mu se realizuje. Ako smo svi srećni, u tom čekanju na sreću – jer to kaže narodna mudrosta da je sreća, zar ne? – kako da svi ipak još uvek jurcamo za njom?!
Čini se da stvari treba da se postave za nijansu drugačije. Pokušajmo tako, ipak, jer nas ova vrsta logičke ućorsokakisanosti zasigurno ne čini srećnim.
Valjalo bi da vidimo koje su društvene pretpostavke sreće. Da krenemo odalte, za početak. Sreća je, dakle, stvar društva u kojem je srećan pojedinac imao priliku (srećnu okolnost?) da se rodi i živi. Sreća je, dakle, stvar društva a ne stvar pojedinca. Ok, to je dosta elegantna početna pretpostavka, koja nam može poslužiti.
Nisam sigran da bi najsrećnijim tokom krenulo ovo naše obrazlaganje o sreći ukoliko bismo se sada, ni manje ni više, sa svojim iskustvom društvenosti, misaono uputili direktno ka antičkoj Grčkoj i njenom idealu srećnog pojedinca, koji je srećan tek ukoliko je svoje životne prakse saobrazio nekakvoj vrlini. Nisam sigran da bismo krenuli najsrećnije ukoliko bismo se oslonili na antičku Grčku, i za nju tipičnu koncepciju sreće, jer u našem, današnjem, vrlom novom svetu, stvar početi smaranjem sa antičkom Grčkom i nije nasrećnije rešenje za samu stvar. U redu, pored ove kratke napomene, odustajemo od antičke Grčke, iako to i nije baš vrla odluka, i prepostavićete, sam autor ovih redova, zbog tog nedostatka vrline nije najsrećniji. No dobro, šta je tu je.
Dogovorili smo se oko toga da je pitanje sreće pitanje društva u kojem potencijalno srećan čovek, pojedinac živi. Ovde sada bi trebalo da razlikujemo dva pojma sreće. Sreću kao unutrašnje stanje nekakvog blagostanja, nekog pojedinca, i sreću kao srećnu okonost koja nas snađe kada nam se desi nekakva sreća, odnosno neočekvana, iznenadna dobit (ne samo materijalna, ali i materijalna), koju nismo mogli da predvidimo i na nju da utičemo, iako smo je, negde, zazivali ili smo joj se nadali. Igre na sreću su dosta dobar primer ovog drugog poimanja sreće.
U današnjem društvu postoji, dakle, imperativ da budemo srećni, i to u ovom prvom smislu pojma sreće – da svi postignemo nekakvo stanje blaženosti i duševnog blagostanja. Današnja društva nam za taj cilj – srećan život – sugerišu i odredjena vrednosna i idejna rešenja, prema kojima je put do sreće, manje više neminovan, ili, bar, jednostavniji.
Danas se srećan život poistovećuje sa životom ostvarenog, uspešnog pojedinca koji je uspeo da postigne nekakav cilj u svom životu i zbog tog uspeha – ostavenog cilja – on je srećan. To što nam se čini da se vrtimo u krug, ne treba da nas zavara – zaista se i vrtimo krug. Taj pretpostavljeni, srećni pojedinac, na kog nas se podseća, malo-malo, sa raznoraznih reklamnih bilborda, implicira se da je neko ko je vredno, marljivo i strpljivo radio na postizanju i ostvarenju svojih davnozacrtanih ciljeva – srećnog života, i koji je postao srećan jer mu je pošlo za rukom da postigne ono što je poželeo. U redu, ovde se približavamo današnjoj koncepciji sreće, koja, očito je, nije baš logički najkonzistentnija stvar na svetu. Sreća je, kako je shvatamo danas, uspeh koji se postiže vrednim, strpljivim i predanim radom na postizanju sreće. Vrtimo se u krug, da, i nismo najsrećniji zbog toga, ali izgleda da nam ništa drugo, kad smo se već odlučili da samu sreću dovedemo u pitanje, i ne preostaje. Neko je srećan, ili nam se čini da je neko srećan, samo ako je taj neko uspeo da se ostvari u životu na način na koji je imao potrebu da se ostvari. U redu. Sugeriše nam se, još, i to da sreća nije nikakva materijalna dobrobit i luksuzan život; život proveden u raskoši. Neretko nam se poručuje – raznim knjigama i filmovima, ili kroz usta nekakvih starijih koji su stekli ulogu mudraca – da sama raskoš ne znači i sreću, iako sreća može da bude i u raskoši.
Medjutim, koliko god da nam se sugerisalo kako je sreća moguća i kad smo lišeni posedovanja i uživanja u luksuznim dobrima ovog sveta, ipak bi se gotovo svaki tragač za srećom opredelio za onu sreću koja bi podrazumevala i uživanje u ovim dobrima. Ili bi bar svaki tragač za srećom, dok sreću sanja i traži, sanjao je u nekakvom carstvu uživanja u luksuznim dobrima ovog sveta. Ruku na srce, postoje i oni, doduše retki pojedinci (pri tom ovom faktičkom retkošću ne impliciramo nikakvo vrednosno odredjenje – jer bi to bilo, pre svega, vulgarno ekonomistička implikacija u idejni svet; implikacija da je raritet vredan jer je reritet) koji su odlučili da svoju sreću potraže izvan ili mimo ovakvih vlasničkih i imovinskih odnosa – u „iskrenoj“ ljubavi sa drugom osobom, u odnosima sa ljudima koji odnosi bi bili lišene interesnih očekivanja, i tako dalje, i tako bliže. Drugim rečima, ovakva koncepcija sreće podrazumeva odnose čoveka prema drugom čoveku, a ne prema stvarima, i to one odnose koji ne bi bili isposredovani ekonomskim činjenicama aktera tih odnosa. Tako, na primer, ne nailazimo retko na poučke tipa da je čovek srećan ukoliko ima „prave“ prijatelje, koji su opet retkost jer su pravi, i jer nisu uz nas iz nekakvog interesa, nego jer su „istinski“ uz nas, dok su svi drugi, tu, uz nas, uglavnom jer imaju nekakav interes da tu budu.
Stvari oko sreće i potrage za srećom, i postajanja srećnim, ispostavljaju se komplikovanije nego što se to na početku očekivalo. Otvorili smo pitanja oko biti srećan, i doživeti srećnu okolnost. Onda smo u pitanju srećnog pojedinca, našli dve varijacije – srećnog pojedinca koji je srećan jer posedije luksuzna dobra u kojima uživa, ili svoju sreću zamišlja u tom posedovanju i to posedvanje, onda, postavlja sebi kao cilj; i onog pojedinca koji je srećan jer ima i želi da ima iskrene prijatelje i odnose sa ljudima, i koji se opredeljuje za ovu vrstu sreće.
Stvari se ovde dodatno komplikuju. Obično je onaj kome je regulisano svojinskim pravom raspolaganje nekim dobrima – luksuznim kolima, stanovima, kakvim god drugim oblikom imetka – onaj neko ko preko tog i takvog regulisanog odnosa prema stvarima upravlja i ljudima i njihovim medjuljudskim odnosima (banalan ali ilustrativan primer jeste i taj da dete koje poseduje luksuzne i lepe igračke najčešće diriguje i samom igrom i drugom decom koja te igračke ne poseduju). U tom odnosu prema stvarima sadržan je, dakle, i odnos vlasti – moći – nad ljudima. Onima koji su lišeni ovog vlasničkog odnosa prema materijalnim dobrima, najčešće upravljaju oni koji imaju pravno i „etički“ regulisan odnosa prema materijalnim dobrima, bilo pokretnostima ili nepokretnostima. Ovde, razume se, dolazimo do starog, dobrog pitanja o postojanju društvenih klasa, odnosno o postojanju onih koji su vlasnici nekakvih stvari, i onih koji su lišeni ovog odnosa vlasništva prema nekakvim stvarima.
U redu, od pitanja sreće smo, mic po mic, došli do pitanja imetka i posedovanja luksuznih dobara, jednom rečju, do pitanja količine keša koju neki pojedinac poseduje i koja ga čini ili ne čini srećnim. Drugim rečima, od pitanja lične sreće smo stigli do pitanja ličnih sreća za one koji su imali ili nisu imali srećne okolnosti da se rode kao bogati. Iz ovoga se samo nameće i to da su različitim društvenim klasama svojstvene i različite koncepcije sreće. Oni bogatiji najčešče su vaspitani u sasvim drugačijem idejnom i vrednosnom poretku, koji je takav da se njihovo bogatstvo ipak nikada ne dovede u pitanje, odnosno, koji vrednosni poredak je u svojoj suštini takav da se očuvanje i umnožavanje tog bogatstva stavi kao prioritet. Za njih tipično poimanje sreće je ono koje je do kraja u vezi sa ličnom, pojedinačnom, njihovom srećom. Srećom u vlastitoj ostvarenosti, karijeri, uspehu, imetku, na koncu, u iskustvu percepcije nekakvog visokokodiranog umetničkog dela. Dok je, s druge strane, sreća koja je više svojstvena najnižim klasama, ona koja podrazumeva odnose sa ljudima. Nije retkost da pojedinci iz ove klase o svojoj sreći i govore upravo rečima: „Neko ima pare, neko drugare.“. Imamo, dakle, dve oštro suprotstavljene koncepcije sreće, za koje nalazimo da su obe tipične za odredjene društvene klase. Jedna je lična sreća, koja se postiže istrajnim radom i uspehom u sferi u kojoj smo se opredelili da se ostvarimo, druga je lična sreća u odnosima sa ljudima, koja ne podrazumeva uspeh i ostvarenje nekakvih profesionalnih ambicija, koliko negovanje „neposrednosti“ u tim odnosima. Sreća koju nam današnja društva intenzivno nameću kao jedinu „istinsku“ sreću, jeste ova prva, sreća u ostvarenosti i uspehu, sreća u postizanju nekakvog sebi zadatog cilja. Ova druga vrsta sreće, sreća u „neposrednim“ odnosima sa ljudima, jeste takodje sugerisana organizacijom društva u kom živimo, ali se nekako smatra za naivnu, koju svako ko ima bar „dva grama mozga“ može da prozre kao takvu. Oni koji se još uvek romantično zanose mogućnošću takvih neposrednih odnosa, smatra se da i ne zavredjuju drugo osim te zablude.
Čitav zaplet je, medjutim, u tome što se histerija oko srećnog života nikako ne tematizuje iz perspektive srećnih okolnosti – da se rodimo u bogatom društvu, ili bar u bogatoj porodici – već se svodi na nekakav lični trud i angažman, na količinu istrajnosti koju smo spremni da uložimo u vlastito samoostvarenje, i zbog odsustva takve tematizacije ona i jeste puko histerično insistiranje na sreći, a ne smislen zahtev za nekakvom srećom, bilo pojedinca, bilo društva. Poenta ovakvog histeričnog insistiranja na sreći je sledeća. S jedne strane, oni iz nižih klasa, koji postaju „svesni društvene realnosti“, i toga da se od „iskrenosti“ u medjuljudskim odnosima ne može živeti, i koji pristaju na ovaj sugerisan model sreće, bivaju upravljeni ka jedinom mogućem pravcu njenog ostvarenja – ka nemilosrdnoj eksploataciji ka putu ostvarenje tog cilja. S druge strane, ukoliko ne pristanu na tu opciju, pa pokušaju za sebe da nadju sreću u odnosima sa ljudima, u odnosima koji su lišeni ove histerične pomame za profesionalnim samoostvarenjem, ispostaviće se da su na istom, budući da su, kako smo gore pomenuli, i ti odnosi medju ljudima, ipak posredovani odnosima koje ti ljudi koji su u odnusu imaju prema stvarima i imovini, i da je i takva koncepcija sreće, još jedna od obmana koja nam se servira, a koja u krajnjem slučaju, takodje služi tome da se svako od nas ponaosob upravi ka odnosima ekspoatacije.
[typography font=”Cantarell” size=”14″ size_format=”px”]Kuje se gvožđe a ne sreća, oću i ja malo direktor da budem.[/typography]
Prema tome, svako je kovač svoje sreće jeste još jedan od ideoloških poučaka i inputa savremenih kapitalističkih društava kojim nam se ispiraju mozgovi u svrhu produkovanja dobrovoljnog odlaska u ralje eksploatacije, podstaknuti idejom sreće i ostvarenja nekakvog cilja na koje (cilj i sreću) nas se obavezuje. Čovek je danas pod dvostrukim pritiskom. Prvo je primoran da bude srećan, a zatim je primoran da sam nadje put do svoje sreće, odnosno ostvarenja. Naša skromna sugestija i eventualni predlog jeste, najpre, steći svest o ovoj histeriji oko sreće, tako što ćemo dosvesti u pitanje sugerisane modele, a onda i redefinisati odnose prema drugima, sebi i stvarima, s obzirom na tu novostečenu predstavu o društvenim odnosima. U suprotnom, nek nam je svima sa srećom u potrazi za forsiranom, kapitalističkom koncepcijom sreće.
