Svi će dumru
Za muziku se religiozno vežeš onda kad stupiš u doba kad misliš da si jako pametan da možeš sve kroz nju da promatraš a zapravo si i dalje veliki mulac koji jedva svoje sline ume da obriše. Taj neki period od jedno 17-20 je tvoja unutrašnja metamorfoza i pasija za stvari koju tad osetiš će verovatno biti tvoja najveća zabluda u životu al ko ga jebe, bilo to dobro ili loše, stvari koje tad „osetiš“ ostaće zauvek da te prate i podsećaju te kakav si bio kao klinja bio.
U jesen 2002. je izleteo Cochise, prvi singl supergrupe Audislave. Ne sećam se da li je postao hit nedelje Radija 202 ali od Vlade Džeta (il Olga to veče beše voditelj) sam prvi put čuo tu ludačku sinergiju glasa Krisa Kornela i „onog zvuka“ gitare koji proizvodi Tom Morelo. I Soundgarden i RATM su dosta pre toga ušli u moje uši ali Audioslave je bio najjači novi prasak posle bombardovanja i mioničkog zemljotresa u tih pet godina.
Manični rifreš njuz fida na fejsu u četvrtak je doneo vest sa Gardijana da je Kris Kornel pronađen mrtav u 53-oj godini. Kao što nije teško primetiti, niz smrti istaknutih svetskih zvezda se nastavlja i ne samo da se nastavlja nego kao da dobija eksponencijalnu raspodelu što ću uzeti kao činjenicu bez emipirije i statističkih testova. Objašnjenje je jednostavno. Pod jedan, protok informacija je bukvalno beskrajan, svi su čuli za sve, makar bio poprilično priglup znaš hiljadu puta više javnih ličnosti od đeda svoga. Pod dva, i javnih ličnosti je sve više a domen kulturnog baštinjenja nije više dostupan samo plavokrvnicima i intelektualnoj eliti već se kreativna kamara svakog dana uzdiže sve više a čine je i deca aristokratije i bosonogi otpadnici iz memljivih baraka u predgrađu. I pod tri, rok trajanja prvog talasa muzičkih pop ikona (o muzici je ovde najviše reč) polako ističe. To su oni koji su stvarali od pedesetih na ovamo, dakle rođeni od tries i neke i mlađi.
Tu dolazimo to tugaljive istine koja je tako očigledna: svi oni za koje si se nekako vezao kao pubertetlija i koji su te muzički oblikovali su u manjoj meri već umrli i u isto tako manjoj meri će živeti još više od dvadeset godina. U narednih dvadeset će se desiti najveći pomor pop kulture. 2037. godina (rekao bih i pre ali nekako me strah da napišem) će biti svet bez Stonsa, Cepelina, Pink Flojda, Sabata, Parpla… Čak i oni mlađi tipa Mejdeni, Metalika i slični će biti u najboljem slučaju raspolućeni. Uzimajući u obzir dekadentni stil života rok evanđelista, teško mogu da zamislim ikog od njih da dočeka osam banki šetajući unučiće i igrajući šah u nekom mirnom parku u Mančesteru, Njujorku jer jebote, vidi već iskasapljenu grandž četvoruku koje nije pola ostalo a tek je svoje pedesete zagazila, vidi na šta liče Igi Pop i svi ti koji su živi a niko ne zna kako su uopšte i dalje živi i bukvalno nema iznenađenja kad lenji četvrtak ujutro donese naslov „xy nađen mrtav u šezdesetoj“.
Sa smrću poznatih ide i ripovanje na netu. Vremenom mi ta pojava postaje sve razumljivija i prihvatlljivija. Nemali je broj komentara i koji podjebavaju ovu skupinu tovareći im neiskrenost i argument „zašto nisi kačio Soundgarden pre mesec dana nego baš danas kad je Kris umro?“. Ne moram da objašnjavam koliko je taj stav glup. Ima i onih koji se pitaju zašto niko ne tuguje jer u Srbiji dnevno umre oko 300 ljudi, a tuguje za nekim tamo muzičarem strancem. Neki od umrlih su takođe jako mladi kao Kris, neki su čak i deca. Ni ovo ne traži dodatno objašnjavanje – tih trista ljudi najverovatnije nisi poznavao, niti poznaješ nekog ko ih je poznavao. S druge strane, muzičar na čije stvaralaštvo se istinski ložiš ti je kao poznanik, ortak, dalji član porodice u neku ruku (za neke čak i bliži, pogotovo oni koji se bave muzikom ovo kapiraju) i njegov gubitak direktno utiče na oduzimanje jednog dela tvoje prošlosti i svakako i dela ličnosti jer te je njegova umetnost bar na minoran način oblikovala.
Depresivna stvarnost skorog neumitnog odlaska svega za šta si se vezao od prvog kačenja na mtv, vh1, vivu, domaće radio stanice i nosače zvuka raznih oblika u partikularnom primeru Krisa Kornela je tmurnija od sijetlskog melahnoličnog kišnog dana kad se pridoda činjenica da se čovek ubio. Očigledno vešanjem. Verovatno od depresije. Iako je imao sve, postigao sve i bio redak gotivac, život. Lik kome niko nije zamerio (zajebavam se, mnogi su zamerili al koga zabole) ni pop mejnstrim izlet jer ako si pevao Rusty Cage ili obradio Seven Nation Army, možeš i Scream sa Timbalandom ili autotjun serenadu sa Rastom.
Trivia: Black Hole je stvoren jer je username black_hole_sun bio zauzet.
