Tarzanija bunt!
– Coa!
– De si Šiki , stari pravniče pripravniče..
– Nisam još pripravnik, ostao mi je još jedan ispit…
– Bravo Šikanoviću, pa eto ko će da nas vadi k…
– Kada padnemo za tonu koke, znam Coa, slušam to već pet godina.
– Tako je, tako je… Nego reci mi, šta ti je ostalo?
– Poresko.
– Uuu, to ti je ono, u Americi je veći zločin neplati…
– Neplatiti porez nego ubiti čoveka. To slušam poslednjih godinu.
– Što bi rekao čovek, svega si se naslušao. A reci mi, oćeš da upisuješ, ono, da budeš ko Šešelj i to? Doktor nauka, master?
– Ne, brate, planiram odmah da počnem da radim, da zarađujem.
– Čekaj, zar ne treba prvo da budeš pripravnik dve godine, pa onda polažeš onih šou ispita, pa si tek onda advokat?
– Da.
– I jel dobijaš ikakve pare za te dve godine?
– Ne.
– Pa šta ćeš onda da počneš da radiš?
– Selidbe.
– Kakve bre selidbe?
– Šomiju ostalo još trinest ispita, ćale mu reko da ne dolazi gajbi kad je saznao. Dobili smo vizu, idemo na tri meseca, a možda i na više. Moj, Coa, u ovo vreme, sledeće godine, Šomi i ja…
– Ćemo biti milioneri.
Ova tragikomična epizoda dogodila se pre neki dan na ulazu u Mini Maksi. Šiki je dvadeseti lik ove godine koji je mi je rekao da ide da radi SELIDBE u Skotsdejl ili tako neko mesto. Pre njega, ljudi su mi pričali da idu da budu: pomoćnik barmena, lik koji drži znak za parking, diler, roštilj majstor u Čikagu, palačinkar(!?)… Polovina tih ljudi je na nekom dobrom ili bar osrednjem fakultetu, i posle završenih studija ide da crnči po belom svetu za neku kintu. Od ovog trenutka imamo dva puta: Da krenemo da pljujemo po maici Srbiji, kako je banana država, kako ne može ništa pošteno, da puštamo Džeja „uspori malo sudbino sestro“, da se žalimo na političare, ili da možda, pokušamo nešto da promenimo.
Slična anegdota, koja me podstakla na ovakvo razmišljanje dogodila se kada je novobratsku zemlju Japan pogodio onaj cunami pre dve godine. Naime, šaljem vam prepisku, sa slike na kojoj su spojene Srpska i Japanska zastava u znak podrške:
Ana: Izvini da te pitam, šta ti je ovo?
Milica: Zastave.
Ana: A zašto one stoje ovde?
Milica: Pa stavila sam ih kao profil sliku u znak podrške…
Ana: A kako to da nisi stavila zastavu EVROPSKE UNIJE kada se potpisivao SSP
Milica: Ana, baš me briga za EU, ovde su ljudi poginuli
Ana: Jesi išla da uzmeš sadnice trešnje da zasadiš kod sebe u Kumodraž
Milica: ??
Ana: Za tvoju informaciju ONI SU NAS BOMBARDOVALI a ljudi im sada daju podršku
Dalji razgovor nije bitan, al reći ću samo da su se pominjali Anin dečko, kurva majka, ružni plavi pramenovi i neka fiksna proteza u sedmom razredu. E sad, Ana je dobra devojka, jeste da živi u Rušnju, ali pored toga ne možemo joj zameriti ni na čemu, sem na eto tom malom lapsusu da nas je Japan bombardovao. Tj, nismo mogli do pre sedam dana, kada sam saznao da se zaposlila u Ministarstvu pravde i državne uprave. Opet, ni to ne bi bilo sporno da Ana nema završenu samo Hemijsku školu na Banovom Brdu, smer, bez ikakve zajebancije, “super mesar biću ja”.
Sa druge strane, da ne budemo samo pesimistični i mračni, da ne kaže neko PA ŠTA DEVOJKA JE USPELA, imam suprotan primer, kako se sa završenim „neprofitabilnim“ fakultetom može postići puno svojim radom i poštenjem. Bez ikakve tendencije da ulazimo u problematiku ko je koja stranka, ograđujemo se odmah: SVI SU ISTA GOVNA. A stari drugar iz kraja, Čeda, na čelu, kao ikona mladih, kako ispravno treba koračati:
Imovinska karta:
Plata poslanika: 115.287 dinara.
Automobil: „tojota prijus 1,8 THS“ iz 2009,
košta oko 15.000 evra (nov 25.000 evra).
Motocikl: „honda CBR 1000 KR“ iz 2007,
košta oko 7.000 evra (nov 15.000 evra).
Motor: „gilera 800 GP“ – nov, vredi oko 10.000 evra
(kupljen za „Radnu grupu“).
Štednja: ima.
Akcije u Kombinatu aluminijuma Podgorica –
1.000 akcija, u vrednosti od 7.000 evra.
Akcije u „Radnoj grupi d.o.o.“ – 50 odsto udela,
sa učešćem od 250 evra.
Zanimljiv podatak je da štednju IMA, e sada da li je ona sto dinara ili pet miliona, manje je važno. Ono što je tužno je da je ovo verovatno samo dvadeseti deo njegove imovine.
I zato, dok sve ovo pričam, kratkovidi čitaoče, ti možeš naći hiljadu i jedan razlog da pljuneš ovaj tekst. Možeš naći hiljadu i jedan način da opravdaš nekog svog idejnog vođu, nekog mađioničara koji te nevidljivom rukom pomera levo desno kao hipnotisanu lutku, dok poput najvećih majstora diverzije ostalim rukama puni svoj džep.
I zato pitam gde vam je hrabrost pokunjeni studenti, hrabri fejzbučari, gde je inat vaše mladosti dok predajte diplome za koje ste propišali krv, za koje nikada niste primali stipendije, za koje je neko odvajao svoju crkavicu ne bi li vam obezbedio mali podstanarski stan?
Gde vam je hrabrost dok predajete diplome pune dobrih ocena na već nameštene konkurse, dok prodajete sladoled jer „nema radnih mesta“, dok čekate u stranim ambasadama ne bi li pobegli iz ovog beznađa, ne bi li nekome prenosili nameštaj za 3 dolara na sat, sa završenim Pravnim ili Filizofskim fakultetom?
Budi li se u vama ikakav prkos dok gledate ove ili slične imovinske karte?
Zapitate li se kako je živeti zarobljen kreditom u stanu od šezdesetak kvadrata, koji nećete otplatiti dok ste živi verovatno?
Trgnite se!
SAMO NAPRED OBILIĆ I MAIKA SRBIA!
