Tarzanija insajder: ruralne legende domaće estrade
Otkrili smo ti zabranjene ljubavi, zamene identiteta i analne tajne poznatih – ali tokom naših džaranja po javnom klozetu domaće estrade izronilo je još toliko bizarnih priča o ljudima koje mislimo da “poznajemo” (zato što smo im toliko puta videli face na teveu), da bi bio zločin u ravni imidža Mileta Kitića zaustaviti se na samo jednom tekstu. Zato otvori pivo, zapali pljugu i rileks – Tarzanija se pobrinula za građu u ekstremnom slučaju da večeras moraš da prospeš neku zanimljivu priču, bilo ortacima, bilo studentkinji ekonomije kojoj si dodao maramicu pošto je po terasi Akapulka bacila peglu ko albatros.
Šta se dogodilo sa Slavkom Banjcem?
U stvari, možda prvo, za naše mlađe čitatelje koji nisu uživo gledali penzose u redovima ispred Dafiment banke i Pekabete, treba odgovoriti na pitanje “Ko je jebeni Slavko Banjac?” Dobro, nije čudo da nisi čuo za njega, jer čovek je nestao sredinom 90ih u vidu poklopca sa šahta kod Belvila, da nikad ne bude pronađen i da se ne čuje ni reč o njemu, a rupa je ubrzo popunjena novim naraštajima folk pevača.
Ipak, Slavka slavujskog glasa i naočitog stasa pamte pravi sladokusci, što se vidi i po poštovanja dostojnom broju vjuova na ovom klipu:
Kažu da je bio Rođin pajdos, što je uz ovakve jebačke pop-šlager-sint-rok-folk kompozicije već dovoljno da ga svrsta u tarzanske legende. I tu već treba da ti bude jasno šta je priča. Ako treba da nacrtamo poslednje Slavkovo veče, evo scene koja bi izašla ispod naše kičice: četri ujutro, čkiljava kafana na putu Kragujevac-Kraljevo “Kod guštera u Gruži”, Slavko već šesti sat peva za nacionalno integrisanu ekipu koja se okupila da dogovori koliki kat ide pandurima na liniji distribucije heroina iz Gnjilana. Kao platu, može da ode kući. Dobro, ako bude baš dobar, može da ponese kesica koliko mu stane u rč.
Pravi kralj Cigana
Da se razumemo, za nas će kralj cigana uvek biti Šaban Bajramović, jer samo njemu smo davali redovan danak u vidu šuške, glasnih žica i jetre. Ipak, na trulom zapadu, kao i uvek, imaju drugačije zamisli, pa su tamo kao kraljevi rom-muzike (samo)promovisani nalickani picopevci sa fegetskim gitaricama, kojima jedino možemo da priznamo da su više učinili za percepciju Španije kao ciganije nego sve postave Barselone zajedno. Kada je putujući cirkus Džipsi Kingsa pre par godina došao da svira roditeljima ovih što slušaju Zaz i “au sei te pego”, provokacija je bila očigledna i nešto je moralo biti učinjeno u odbranu našeg ciganskog identiteta. Nažalost, Šaban, kao pravi “koji kralj!”, nije mogao da im izađe na crtu jer ga je baš to veče prokenjalo na ruletu, pa je tako zadatak odbrane časti lokalnog romantičarskog zanosa pao na vicekralja.
Džej je kao domaćin birao mesto obračuna – Blek Panterse – a Španci Ganci su birali oružje – pesmu Vamos a Bailar. Džej je prema dogovoru morao da je otpeva bez greške. Ulog je bila zlatna kajla koju po pravu može da nosi samo kralj zapadnih Cigana.
Džej je, naravno, ovaplotio. Kingsi su priznali da su naleteli na jačeg i predali kajlu, koju je Džej odmah zavaljao Željku Mitroviću, koji ju je nosio na sastancima upravnog odbora Pinka, ne znajući da kajla krije sporodejstvujuću kletvu za svakog ne-gancija koji je stavi oko vrata.
Velika rokenrol prevara DB-a
1968. Studentske demonstracije širom Evrope u punom jeku. Tito organizuje tajni sastanak u klavirskoj sobi Belog dvora. Prisutan sam vrh KPJ: Tito – najveći sin naših naroda i narodnosti; Edvard Kardelj – otac samoupravnog socijalizma; Stane Dolanc – veliki brat; i Veljko Vlahović – deda Bus Plusa.
Tito: I, što nam je ćiniti sovom mladežju, m?
Kardelj: Sovjeti su se torej uskuropistili. Mogoče je da bi bilo pametno zdaj malce okrenut se NATO-u, ne?
Tito: Edo, pa oni su i zakuhali sve ovo! Ne može ćovek na miru provijesti dve nedelje na Brijunima od tih njihovih ujdurmi, samo ruju li ruju…
Vlahović: Moj tajni projekat u Vinči se bliži završetku, gospodaru…
Tito: Pa majkvambožju, jesam rekao da mu ne puštate više da gleda Doktor Strejndžlav, posle ga čujem kako dahće celu noć kot Monika Seleš! Od sad samo vesterni za tebe! Pekinpo, to je pravi filmski artist! Nego, gdje smo ono stali…
Dolanc: Ako mogu ja jedan predlog…
Tito: Stanite, da ćujemo Staneta! Oh, kak sam vickast, haha…
Svi: HAHAHAHAHAHAHAHAHA koje kočenje šefe AHAHAHA
Tito: Dobro, dosta je bilo, probudićete Jovanku, mislim da hloroform još nije počeo delovat. No, Stane, davaj?
Predlog koji je Stane Dolanc izneo Titu je bio monstruozan u svojoj jednostavnosti: otupeti oštricu studentskih protesta kroz indoktrinaciju omladine lakim notama! U tom cilju, DB je pod rukovdstvom bata Staneta pokrenuo akciju pod šifrovanim imenom “Miljacka”. Ovo ime, kao i sve u vezi sa Stanetom Dolancom, nije bilo slučajno odabrano. Tokom godina koje su dolazile, momci u crnim limuzinama su pokucali na vrata Brege, Kornelija Kovača i svih značajnih pop-rok autora od Jure Stublića do Filipa Žmahera. Čitav ovaj koordinisani poduhvat trebalo je da obezbedi proizvođenje isključivo muzike koja koristi sve najodurnije harmonijske stereotipe i tekstove od kojih osećaš kako gubiš poene inteligencije, tako da svaka nota ozrači smrtonosnom dozom lenjosti, neinspirisanosti i ojađujućeg otužnog proseka.
Od tada, pa sve do raspada Juge, specijalno muzičko odeljenje DB-a je kontrolisalo mejking i brejking na ex-YU, ali pre svega na BiH folkenrol sceni, čvršće nego masoni Dinkića. Zijova smrt; “Lipe cvatu”; frizura Alena Islamovića; sve do jednog projekti “Miljacke”. Celu priču je šatro pre par godina obelodanio ključni operativac na ovom projektu – a prvi put se pojavila ovde. Tarzanijina ocena: vrhunska trolčina, sedi pet.
Zabranjena Cecina ljubav
Pre nego što je postala srpska majka svakog trećeg deteta, Ceca je bila pravi cvetak zanovetak, šiparica iz Žitorađe koja je, kao što dolikuje, maštarila o vitezovima sa kilama zlata na svakom zglobu i pitoresknim piknicima na koje je voze belim mercedesima. Kada je bela mečka najzad zaigrala ispred njene kuće, na njoj je dojahao niko drugi do Esad Samardžić, po vokaciji menadžer, po poreklu etnički Švajcarac. Esad je brzo ispunio sve Svetlanine snove, tako što ju je odveo svom burazeru Muharemu, koji je držao folkoteke po Švici. Hare je imao drugu ideju – da mladoj Ceci ispuni sve rupe. Legenda kaže da je sezonu otvorio tako što joj je rekao da se nagne kroz prozor kola, pa brzo zatvorio prozor i odradio je dogi-stajl.
Cecin ćale je, kad je glas dopro do njega, prirodno rešio da je vreme za mršći kući. G. Veličković ipak nije bio spreman za šekspirovski preokret u maniru stokholmskog sindroma koji sledi – priča kaže da se Ceca zatreskala u svoga defloratora, dokazujući da ima nečega u onoj bosanskoj narodnoj “koja proba suneće, drugog mesa hteti neće”.
Ali, ćale ima keca u rukavu, melodrama poprima elemente trilera: preko svojih kontakata Veličković stupa u pregovore sa đavolom. Kao svog šampiona, podzemlje šalje Arkana, koji saživljen sa svojom ulogom paladina psihopate, za spasavanje princeze traži njenu ruku u braku.
Epilog priče svi znamo: Hare je dobro prošao jer su ga samo spakovali u kesu i ostavili na parkingu ispred Ikee u Bazelu, Cecu su spakovali u sigurnu kuću u Banovcima i držali je tamo dok nije popustila pred Arkanovim romantičnim naletima u vidu izgladnjivanja i 24-časovnog ispiranja mozga kompletnim opusom Siniše Pavića. Usledilo je venčanje decenije, oficirska uniforma i cveće u kosi, letovanja na Svetom Stefanu, Arkan vozi gliser, Ceca na skijama iza viče “BRŽE PEDERU BRŽE!”, pekare, kazina, cvećare, Obilić postaje prvak, SSJ ulazi u parlament, izbušen hol Interkontija, nikad punija Marakana, Sablja, nikad punije Ušće, narukvica, nikad prodavaniji daunloud pesme u Srbiji, Ceca Nacionale, vaistinu Nacionale, SRBIJA SAMO NAPRED OBILIĆ!
