Tarzanija preporuka: Bil Hiks
Neki ljudi postavljaju standarde humora. Neki ljudi su Ivan Ivanović. Već iz ovoga je jasno da je život jedna nepravedna dolina suza, a kao da Ivan Ivanović nije dovoljna potvrda, život stalno smišlja kako da nam se još malo posere na trpezu, pa nam tako odnosi najbolje ljude prerano i verovatno nam kara ribu dok smo na poslu. Jedan od takvih ljudi je bio i Bil Hiks.
[typography font=”Cantarell” size=”14″ size_format=”px”]Hehe, car, palji pljugu američkom zastavom. A sad zamisli nekog domaćeg komičara kako pali pljugu srpskom zastavom. Je l’ bi ti i dalje bio kul?[/typography]
Bil je postavio standarde stendap komedije i, kao što je red, umro na vrhuncu slave. Imali smo pre njega ljude koji su iz srca imperije prozivali svu njenu trulež, satirući oštrim jezicima govna i licimure: Lenija Brusa, koji je lepo overio od horsa, Ričarda Prajora koji se par puta skoro spalio fribejsujući koks i konačno se sjebao kada ga je previše puta pomešao sa multipl sklerozom. Ali onda je došao Bili. Dečak iz Junkovca, Teksas. Klinac s vatrom u očima, pameću na koju si mogao da seckaš pršut i svim mogućim drogama u krvotoku. Niko ni pre ni posle njega nije toliko iskreno, iz srca i zdravog razuma kritikovao i prozivao sve one stvari, ljude i stavove koje useravaju svet za sve nas ostale. Mada, Bil nije toliko govorio koliko vikao, urlao, glumio, izgarao, davao celog sebe da zakuca ideju, da te istovremeno zagolica i ošamari. Sve u svemu, predstavljao je snagu duha pred kojom su sve sezone svih sitkoma snimljenih od 1970. na ovamo prdež na košavi – sabijenu u samo jednog čoveka na bini.
Hiks je ime napravio kada je krajem osamdesetih u svojim nastupima počeo da raskiva keve hrišćanskim verskim fundamentalistima, pentekostalcima i ostalim evanđelistima. I to na sred američkog juga, gde je to fazon pevanja grobarskih pesama na sred parkića u 21. bloku. Ali, Bil je bio toliko baja da je umeo da sve to preživi, neukaljan i neugruvan. Na primer, kada su mu posle jednog nastupa prišli neki redneci u fazonu „Tebra šta ti to kao nešto o Isusu našem Gospodu njaške?“ poklopio ih je sa „A vi ste hrišćani? Pa ništa, OPROSTITE MI.“
Osokoljen dobrim reakcijama ljudi koji su ga kapirali, Hiks je svoj otrov usmeravao sve dalje i sve šire, pa je krenuo da kači trgovce oružjem, što će reći američku vojsku, što će reći političare, što će reći marketinške gmazove, što će reći zaglupljene, što će reći, skoro sve. Bio je Pele i Batistuta hejta, što je posebno dolazilo do izražaja (u čestim slučajevima) kada bi mu neko iz publike nešto dobacio. Nije imao problem da svu svoju rušilačku mašineriju prozivke usmeri na dobacivača, objašnjavajući mu tačno kako i zašto je dotični retardirani genetski otpad. Radio je to s toliko žara da je u takvim trenucima kroz penu i pljuvačku izbacivao kultne misli kao što je „Hitler je bio u pravu, samo nije ubijao dovoljno. Trebalo je lepo sve da pobije, Jevreje, Meksikance, Amerikance, sve žive! Da počnemo lepo iz početka!“ (slobodan prevod).
Ali, Hiks je u legendu ušao kada je sebe postavio za propovednika koji treba da svetu kaže istinu o gudri. Jer Hiks je voleo gudru. Praktično svaku. Šta ti treba – varenje, koks, esid – Hiks je to sve probao i kapirao istinu: svaka droga je priča za sebe, ali sve dele jednu osobinu – da su pre svega put ka novim iskustvima, koji, kao i svaki put, može da te zavede na ćorsokak ako ne paziš gde skrećeš. „Vutra ubija motivaciju? Laž. Kad si navaren možeš da sve da radiš što i kad si strejt. Samo kapiraš da nije jebeno vredno toga.“ A objašnjenje suštine postojanja koje je dao kroz esid trip je nešto što treba da uđe u udžbenike, na prve strane, ispod slike Larise Rikelme.
Bil je naizgled mrzeo sve. Ali samo zato što je voleo ljude. Tačnije, želeo je da budemo bolji, mislio je da to možemo, da imamo kapacitet, i mnogo mu je išlo na kurac što se ne trudimo, nego se smaramo – i smaramo njega – glupostima. I umeo je to da nam kaže tako da se istovremeno kočimo od smeha i od straha. Od sebe samih. Od toga šta smo koji kurac krasni toliki kreteni? Šta nas to sprečava da budemo ljudi koji neće unositi sa sobom automobilske gume u gradski bus i davati pare za čitanje natalnih karti? Da nije umro sa 33 godine (kao još jedan čije ime nećemo pominjati, jer Bil ga je toliko cenio da je najviše mrzeo ove što se lažno kunu u takvog čoveka) – i to ne od gudre, nego od raka jebenog pankreasa – možda bi našao odgovor. A tebi Tarzanija preporučuje – obeleži 16. decembar, Hiksov rođendan, na pravi način: pogledaj snimke njegovih legendarnih nastupa – Sane Man, Relentless, Revelations, za početak. Možda nađeš neke odgovore i sam.
