Tarzanija preporuka: Božji grad
Dijamant brazilske kinematografije. Dijamant iskopan blatnjavim rukama gladnih crnaca, gonjenih bičevima, kerovima i strahom da će sledeći obrok dobiti dogodine, pa brušen čistim i spretnim rukama debelog draguljara sve dok 2002. godine nije zasijao u punom sjaju pod imenom “Cidade de Deus” bljujući po svemu što je Holivud bio i jeste u stanju da proizvede. Već star, devojčice njegovo godište će uskoro pijane visiti sa šankova, ljubičastih tangi razvučenih do trećeg kičmenog pršljena, a vlasnici Dajvu automobila će proklinjati dan kad su kupili to kinesko đubre – ali to nisu razlozi da ga ne pogledaš, NAPROTIV! S obzirom na kvalitet filma, pogledao ga je sramno mali broj ljudi, i stoga i ova preporuke, čuj mene preporuka – MOLBA!
Režirao ga je Fernando Miraleš ako se to tako može nazvati, pošto je svaki kadar prljav onoliko koliko treba da bude, svaki dijalog je lucidan onoliko koliko treba da bude i svaki glumac je ružan i više nego što treba da bude. Atmosfera teži da preko televizora smrdi. Gospodin Fernando je morao tako jer je to jedini način da se prikažu uslovi i ambijent života u faveli Rio de Žaneira ironičnog naziva “Božji grad”. Svaki put kad pomisliš da je život u Kupusini nedostojan čoveka te da su se Mađari tamo nastanili direktivom iz Budima zarad uzgoja genetski modifikovanog paprikaša, da na Detelinari narkoman uvek može da ti padne sa krova zgrade na glavu i nanese ti teške psiho-fizičke povrede, setićeš se neke scene iz ovog filma. Proklete kokoške, dece, banane zagrejane u rerni i importovane u analnu rupu, užasno raspoređenih zuba, dece, nominalnoj vrednosti ljudskog života u brazilskoj faveli koja teži kili proklijalog krompira, prašine, dece, korumpirane murje, pljačke, droge i na kraju ćeš shvatiti da si slina jer se žališ što u tvom kraju nema parking mesta i studenti iz pičkovca opet puštaju Silvanu do panja u dva ujutro, a ti moraš poraniti na solfeđo.
Kako film bude odmicao možda ćeš sticati utisak da je sve previše hiperbolizovano jer je jebeno nemoguće da se takve stvari dešavaju negde u koliko-toliko civilizovanom svetu i zato film nemoj ugasiti ni nakon poslednje scene, jer tek tad dolazi pivo posle pistaća, ono najbolje, pečat za kvalitet. Pogledaj ga sam i preporučuj ga, teraj ljude da ga pogledaju, šutaj ih u dupe po ulici i ljutito preti: “JA ĆU KULTURNO DA VAS UZDIGNEM PRIMITIVCI”, nateraj i babu svoju da ga pogleda, devojku nateraj da ga gleda dok joj se Samanta i Keri ne isperu iz mozga i dok umesto novih cipela ne poželi da kupi kalašnjokov, kesu heroina i, zapamti, BANANU! Film će se svideti svima, u to nemoj da sumnjaš, a ako se nekom ne svidi, takvog čoveka izopšti svog prisustva jer evidentno ima neki blaži mentalni poremećaj koji će vremenom svakako evoluirati, a tad možda bude kasno za ljude u njegovom okruženju.
Na omotu DVD-a piše: “One of the best films you’ll ever see”, i ne, nisu slagali, čak su bili previše skromni.
