Tarzanija preporuka: Breaking Bad
Ako ne gledaš Breaking Bad, sada je pravi trenutak da počneš, jer večeras je premijera prve epizode poslednje sezone (na američkom AMC kanalu – i na torrentu blizu tebe), a zašto da ne podeliš malo ćomanske krize čekanja od po nedelju dana na novu epizodu sa svima nama koji smo se primili par sezona ranije? Jer, prosto rečeno, Breaking Bad je najbolje što se danas pravi u TV formatu. Dobro, ograđujem se – ne mogu da kažem da sam upoznat sa aktuelnom produkcijom na nemačkom, francuskom, italijanskom ili mandarinskom, mada imam neke predstave o tome šta je aktuelno u Japanu.
Ali, da se ne lažemo, naši smo – i svi smo uslovljeni na to da američku i englesku produkciju gledamo, i vidimo kao najbolju na svetu. U slučaju Britanaca, tu nema spora, jer bili su i ostali kraljevi TV forme. Ali, Ameri ih na čist kvantitet ponekad prevaziđu i ponude nešto kao što je The Wire ili Game of Thrones. Ili Breaking Bad. Jebote, oduvaju sa Breaking Bad. A evo zašto.
Breaking Bad je priča o čoveku koji grčevito traži opcije kada mu život dodeli naizgled bezizlaznu situaciju. Volter, profa hemije u srednjoj u jebenom Albukerkiju sa sinom obolelim od cerebralne paralize i novim detetom na putu dobija dijagnozu smrtonosnog raka pluća. I reši da iskoristi svoje stručno znanje i zvanje da zaradi neke ozbiljne pare – tako što počne da kuva met, rednečku varijantu dspija. Sad, možda te ne privlači ovaj očigledno drama-krimi milje, ali veruj mi da serija postaje mnogo više od toga, pre svega zahvaljujući nenadjebivom scenariju. Ne mogu ovde da prepričavam kako Volter nalazi partnera u svom nekadašnjem propalom učeniku i sitnom lerdiju Džesiju; da razglabam o tome kako je dinamika njihovih odnosa sve reaktivnija dok Volter, iako i dalje bez sumnje glavni lik, postaje sve antipatičniji, a mladi Džesi sve ljudskiji i pored svih groznih stvari koje uradi; neću sad da kenjam o tome kako serija balansira između čiste porodične drame i brutalnosti događanja s one strane zakona; mogao bih satima da drobim o svakom liku koji se pojavljuju kasnije, od Džesijevih ćomanskih ortaka preko advokata Saula koji kao da je ispao iz Alana Forda, do jednog od najbolje osmišljenih i odglumljenih negativaca ikada, u bilo kom mediju – Gusa Fringa. Mislim da će biti dovoljno da samo uzmeš i odgledaš prvu sezonu, može da se odradi za jedno veče ako imaš vremena. A i ako nemaš – nećeš spavati, jebi ga.
Da se vratimo na scenario jer želim da napravim malu decu tom scenariju koliko je jebozovan. Ne stvarno, toliko je dobar da bi i Ivan Bosiljčić mogao da briljira s takvim predloškom. Srećom, glumci su savršeno odabrani i sve bolje rade svoj posao kako serija teče, što će reći da su likovi uverljivi čak i kada se nađu i u sve ekstremnijim i sve neverovatnijim situacijama. U stvari, nijedna od tih situacija uopšte ne deluje neverovatno u svetu Breaking Bada, jer sve vrlo smisleno proističe jedno iz drugog. Nema rupa, nema praznog hoda. Svaka scena je važna i prepuna značenja, ali je šmekerizam u tome što te serija kao celina ne tera da nešto intelektualno mrsomudiš da bi ispratio priču i skapirao osnovnu temu.
Kad smo već kod teme, scenarista i tvorac Vins Giligen je rekao da mu je cilj bio da istraži šta je to što čini čoveka dobrim ili zlim i da li je to uopšte moguće odrediti. I jebote, ala mu je uspelo. I to bez filozofiranja i objašnjavanja, nego na najčistiji mogući način: kroz pričanje priče, o čoveku koga isprva imamo puno razloga da sažaljevamo i kapiramo, ali koji polako postaje pravi negativac kroz niz izbora za koje nam je potpuno jasno kako je do njih došao i zašto ih čini. Tako da i dalje možemo da ga sažaljevamo, kapiramo, ali i mrzimo.
Breaking Bad je prepun ljudi koji čine „zlo“ ali za koje navijamo. Pa ako ponekad još i zastanemo i razmislimo zašto za njih navijamo – to je već filozofski uspeh prvog reda. I to postignut kroz film. Da, Breaking Bad jeste serija – što joj automatski daje prednost kada je reč o razvoju likova, jer nisi ograničen na dva-tri sata – ali je u svemu snimana kao film. Ne samo zato što je na 35mm traci, nego što ima fotografiju, rasvetu i oko za detalje koga se ne bi postideo ni Kjubrik. Ali traje otprilike 43 sata, za sada. Dajte girice i vops, idemo do kraja!
