Tarzanime – (Z)animacija za muškarce

Na prvi pogled, ovaj naslov vuče na oksimoron iz udžbenika, jer, za boga miloga, svi znaju da se crtaći prave isključivo za decu, zar ne? Pa, ne baš. Da li se sećaš kako si devedeset osme išao sa školom da gledaš Princezu Mononoke, pa si posle nedelju dana punio gaće jer si sanjao kako džinovske svinje koje govore proždiru ogromni grimizni crvi? Da, reći ćeš ti, ali to je jedan od milion, samo je naše usralo da uvezu baš njega. Izvini što ti kvarim, ali od sveukupnog godišnjeg proizvoda animacije na ostvarenja namenjena isključivo deci otpada tek 20-ak posto. Čak i američki crtaći u poslednje vreme kao da se više prave za roditelje nego za decu, sa narativnim nitima i porukama koje su daleko iznad dečjeg poimanja. Da ne pominjem South Park ili Simpsonove sa svojim povremenim referencama na kolege preko bare (Fak ju dorfiiin!). Najveći krivac za taj generacijski pomak u ciljnoj grupi je jedna relativno mala država na četiri ostrva u Tihom okeanu, poznata po fasovanju dve atomske bombe u Drugom svetskom ratu i bar jednog zemljotresa preko 5 stepeni Rihterove skale godišnje. O nekim tekovinama japanske kulture se već govorilo ovde, ali sve je navodilo na zaključak da su ti ljudi ostatak neke prethodne civilizacije koja nema veze s našom i da čine sve što mogu da naprave mentalni otklon od života koji se uglavnom sastoji od rintanja 18 sati dnevno do penzije i potonjeg snimanja pornografije sa srednjoškolkama.

Pitanje koje se neminovno postavlja na početku je „zašto bi nekog normalnog čoveka uopšte svečano bolelo dupe za japanske crtaće?“. Gledajući trenutnu ponudu anime filmova i serija koje se plasiraju na tržište, to pitanje je i više nego opravdano, budući da se celoukupna industrija polarizovala na dve najisplativije ciljne grupe. Jedna se po demografiji ljubitelja poklapa sa Twilightom s marginom od 3% u vrh glave, što će reći da je čine tek propupele devojčice (i dečaci) koje se lože na sladunjavo romantične priče i homo vampire. Shodno tome, serije namenjene toj grupaciji imaju veze sa životom koliko rikverc na spejs šatlu i ujedno sadrže više gej konotacija od slike Jovana Ćirilova koji jaše preko duge na roze jednorogu. 

Drugu grupu čine zadrigli matori zaluđenici, da ne kažem otakui, koje je drug Burza već sasvim adekvatno opisao u svom osvrtu na hentai i koji su ovaj svet zamenili nekim drugim gde je ne samo sasvim normalno, već i vrhunski prioritet nabaviti jastuk sa likom svoje dvodimenzionalne supruge i idealni Yu-Gi-Oh špil sa sve Husein Kapetanom Gradaševićem sa krvavih njiva. Da ne zaboravim san o odlasku u Japan, gde će ih etnički najkonzervativnija nacija na svetu prihvatiti kao najrođenije zato što gledaju njihove crtane filmove. Serije namenjene njima forsiraju: preko svake mere idealizovane i jednodimenzionalne (haha) ženske likove sa prostorom između očiju dovoljnim za omanji vašar, više donjeg veša nego u katalogu Victoria’s Secret-a i zaplet na nivou turske pornografije.

U poslednjih pet godina najveći broj animea se pravi isključivo za jednu od dve društvene grupe s kojima prosečan posetilac ovog sajta ne želi da ima nikakve veze (osim možda onih napupelih omladinki, ali to je već stvar preferencije). I zašto ga onda gledati, kad je već tako? Prvenstveno zbog toga što anime i manga postoje daleko duže od pet godina, koliko se gorepomenuti trend zapatio, i što su uticali na neke veoma bitne umove u oblasti filma (Tarantino, Cameron, Wachowski, Aronofsky), stripa (Moebius, Jodorovsky, Janjetov) i donekle čak i muzike (Daft Punk). Takođe, mnogi od vas su bili u kontaktu sa animeom daleko pre nego što misle, samo, slično autoru teksta, nisu bili svesni šta je to. Treba razumeti naciju kojoj je lakše nacrtati nego napisati nešto komplikovano i čiji glumci ne mogu da izvuku nešto nalik karakternom performansu pa makar im život zavisio od toga. Što se animea tiče, zamislite kinematografiju u malom, sa svim žanrovima i načinima izražavanja dostupnim čoveku, pa dignite to na kvadrat zbog savršene vizuelne kontrole i skoro beskonačne mogućnosti za stilizaciju. Proizvodnja jednog animiranog ostvarenja je daleko jeftinija, zahteva manje logistike, vremena, prostora i izbegava probleme karakteristične za igranu produkciju (mešanje producenata, sudari gigantskih ega, glumci na teškim drogama, režiseri na teškim drogama). Da li se ja to usuđujem da smatram animaciju ravnopravnom sa igranim filmovima? Naravno da ne. Smatram je daleko superiornijom, i da nije bilo Hejsovog koda, ni zapadnjački animirani filmovi ne bi bili mnogo naivniji od japanskih.

U sledećih pet naslova pokušaću da vam predstavim neka referentna dela animea, a vi sami presudite gde je njihovo mesto u odnosu na igrane filmove. Osnovni kriterijum je bio izabrati ostvarenja koja možete gledati u muškom društvu bez osećaja da su vam na kraju izrasli ovarijumi. Zato nema Spirited Away i zapravo bilo čega iz Ghibli studija, jer su to filmovi za porodične projekcije, osim nesrećne Princeze Mononoke, koju nas je stvarno galaktički usralo da uvezemo. Svaki anime se ocenjuje na osnovu tri merila: Lepota– koliko je estetski ostvaren i prijatan za gledanje, zatim Smisao– da li tera na razmišljanje i da li pokreće neke bitne teme i na kraju Nasilje, što mislim da ne treba objašnjavati. Listu počinjem od animea koje ste verovatno gledali, a završiću je s nekim biserima koje je teško naći i u krugu zaljubljenika u ovaj vid umetnosti. Još jedna dobra stvar za kraj: ništa od dole navedenog nije uvezeno kod nas niti će ikada.

Robotech (TV Serija, Shoji Kawamori, 1985)

Za vas koji ste mislili da je Zmajeva Kugla (koju ne volim uopšte, iako sam je recenzirao) bila prva anime serija na našoj televiziji, još osamdesetih je krenuo prvi talas iz imperije. Sablja i zvezdani šerifi, Voltron, Granzort, Triton, Transformersi, Gall Force, Plava Princeza, sve smo to gledali kao mali i mahom se zblanjavali. Robotech je jedna od dve sinhronizovane serije (druga je Plavka) a izdvajam ga kao nosioca grupe zbog začuđujuće ozbiljnosti s kojom je ekipa zadužena za našu sinhronizaciju pristupila radu. Znate priču, svemirski brod se ruši na ostrvo Macross, ljudi preuzimaju tehnologiju, Zentraedi napadaju, SDF-1, Rik Hanter, Liza Hejs. Roj Foker, kapetan Henri Global, Lin Minmej koja peva „I want to be a star“ …klasični predstavnik svemirske opere i kodifikator žanra sa robotima koji se transformišu. Iako su originali uništeni u paljevini RTS-a, moguće je naći Robotek na srpskom u dubinama Interneta. Uzgred, japanski original SDF Macross je izrodio mnoge nastavke, od kojih je film Macross Plus apsolutna lektira, ako ništa ono zbog scene u kojoj glavnom liku pilotu od pritiska eksplodiraju oči.

Lepota:  5/10

Smisao: 7/10

Nasilje: 4/10

Akira (Film, Katsuhiro Otomo, 1988)

Čak je manga dvehiljaditih izlazila kod nas, a anime je kružio na VHS-u još devedesetih. Trideset godina posle Trećeg svetskog rata, grupa srednjoškolaca, motociklista i lakih tabletomana upada u gužvu sa najvišim državnim funkcionerima kada jedan od njihovih članova biva odveden da se na njemu vrše eksperimenti. Ubrzo sve kreće naopako, kada dečak beži i krene da svojim novostečenim moćima pravi generalku po ulicama Neo Tokija, dok ga narod slavi kao novog mesiju. Do kraja se izdešava gomila stvari zaključno sa za dlaku izbegnutim smakom sveta. Ovo je prvi anime koji je crtan bez stilizacije, nema ogromnih očiju, ni statičnih kadrova gde se samo usta pomeraju, pa isprva nije dobro prihvaćen među publikom. Ipak, s godinama stekao je kultni status, posebno u SAD, gde je to ljudima bio prvi odrasli animirani film. Priča se da je Leonardo Di Kaprio, koji je ogroman fan, rešen da napravi igrani rimejk, ali da nailazi na veliki otpor hardkor ljubitelja originala. Otomo je od Akire napravio samo još jedan film, Steamboy, što ga čini Terence Malick-om animea.

Lepota: 10/10

Smisao: 7/10

Nasilje: 8/10

Ghost in the Shell (Film, Mamoru Oshii, 1995)

Šta, Matriks? Jeste, samo četiri godine ranije. Braća Vačovski, doduše, nikad nisu poricali da im je jedan od najvećih uzora ovaj animirani klasik. Drugi koji je inspirisan GitS-om je Džejms Kameron, koji će  ponovnim prikazivanjem Titanika valjda da skupi pare da konačno snimi igrani rimejk Battle Angel Alita-e. GitS je prava punokrvna naučno-fantastična priča u svetu u kome je mozak digitalno mapiran, pa su svi umovi povezani u mainframe, a državni službenici dobijaju kibernetska tela. Jedan od njih, Motoko Kusanagi, vođa je terenske ekipe Sektora za javnu bezbednost i ima zadatak da uhvati hakera poznatog samo kao Puppet Master koji može da menja sećanja ljudi hakujući im u mozak. Tražeći Lutkara, Motoko takođe traži odgovore na pitanja o sebi samoj koje samo on može da joj pruži. Osim priče koja je sama po sebi dovoljno izazovna, GitS krasi i jedan od najlepših audiovizuelnih prikaza u jednom animiranom filmu. Velika popularnost koja godinama samo raste dovoljan je pokazatelj kvaliteta, kao i još dva filma i dve serije od po 26 epizoda. Takođe, neki od vas će prepoznati i spot za King of my Castle.

Lepota:  10/10

Smisao: 10/10

Nasilje: 7/10

Berserk (TV serija, Kentaro Miura, 1995)

Zamislite animirani Game of Thrones, sa jednakom količinom spletki i seksualne tenzije, ali sa daleko više akcije, horora, vojnih kampanja i krvoprolića. Većini nas ljubitelja Berserk je predstavljao inicijaciju u oblast drugačijeg animea pošto je u pitanju mračna, žestoka, beskompromisna i nasilna serija smeštena u kvazi evropsko srednjevekovno okruženje, sa nezanemarljivim udelom demonskog i body horrora. Berserk prati dva glavna lika od kojih je  Guts ekstremni individualac sa traumama iz detinjstva i mačem površine terase na Dedinju, a Griffith harizmatični i inteligentni vođa Bande Sokola koji želi da zadobije sopstveno kraljevstvo, iako je paor, kao i svi njegovi vojnici. Dva glavna lika počinju kao neprijatelji da bi se potom ujedinili i jedan drugom omogućili da ispune svoje ambicije. I tako kreće munjevit uspon Bande Sokola kroz društvenu hijerarhiju i njen još munjevitiji pad. Iako borbe ima napretek, i iako je ta ista borba odlično animirana, najjači Berserkov adut jesu likovi, koji su toliko dobro dočarani dijalozima da se vežete za njih kao za najrođenije. Čak i krajnje marginalni karakteri dobiju dovoljno prostora za upoznavanje.  Uz likove ide i detaljna i kompleksna naracija koja drži gledaoce u iščekivanju sledeće episode, bez praznog hoda koji je inače tipičan za anime (svaka serija ima bar jednu epizodu u kojoj se likovi opuštaju, muvaju, igraju fudbal, idu na prvomajski uranak i slično). Jedina mana ove serije je veoma loše izveden kraj, koji služi isključivo kao udica za čitanje mange. I to što je posle Berserka teško naći približno dobru seriju. Sve pomenute mane će, nadajmo se, da ispravi serijal filmova koji je krenuo u bioskope 2012. godine.

Lepota:  7/10

Smisao: 9/10

Nasilje: 10/10

Ninja Scroll (Film, Yoshiaki Kawajiri, 1996)

Da li ste primetili kako se filmovi s nindžama više ne snimaju? Ne računam Ninja Assassin, ono nije film već skup nasumičnih scena klanja i proseravanja sa onim korejskim dečakom kao najmanje ubedljivim ubicom svih vremena. Posle masovne produkcije osamdesetih Kosugi, Harison, Li Van Klif, Dudikof, Bredli i nezaboravni Lesli Eldridž su polako otišli u penziju. Ostvarenje koje je, iako verovatno nenamerno, na veličanstven način zatvorilo  nindža eru jeste ubedljivo najbrutalniji film koji je imao reč “nindža” u naslovu. Radnja je manje više banalna: nindža lutalica Džubei Kibagami sasvim nevoljno se uplete u zaveru grupe veoma moćnih individua koja za cilj ima preuzimanje vrhovne vlasti u srednjevekovnom Japanu. Iako priča nije baš najoriginalnija, ono što Ninja Scroll izdvaja je akcijada u stilu plavih nindža romana sa potocima krvi, otkinutih udova i creva. Ipak, svo nasilje, golotinju i krvčinu je nadmašila scena u kojoj nagoj nindžeti zmija izlazi iz džajnave i grize za butinu prvu osobu do nje. Gledao sam kako neki ljudi, jako odlučni da mi dokažu da je anime za decu, popuštaju gledajući tu scenu. Jedno upozorenje, nemojte da mešate ovaj anime sa Ninja Resurrection jer je u pitanju samo bezočni plagijat i jedan od najgorih animea ikad. Takođe, ne gledajte seriju Ninja Scroll jer je razočaravajuća, a ako želite nešto slično, pogledajte Basilisk. Da je do mene, postavio bih ovde samo Kawajirijeve filmove, jer nasilje nikad nije izgledalo tako dobro kao u njegovoj režiji.

Lepota:  8/10

Smisao: 7/10

Nasilje: 9/10

Arcadia of my Youth (Film, Leiji Matsumoto, 1982)

Ubedljivo najopskurniji i najteži za nalaženje od svih na listi, ovaj stari i naizgled zastareli film kao da nema razloga da bude ovde. To nije u potpunosti tačno. Razlog je samo jedan: ovaj anime me je naučio šta znači biti čovek više od bilo koje knjige, filma ili serije. Ujedno, ovo je jedan od najdubokoumnijih, najtežih i najpoetičnijih filmova koje sam pogledao. U osnovi, priča govori o borbi koja se prenosi sa predaka na potomke gledano kroz tri generacije porodice Harlok. Taj isti kapetan Harlok je jedan od ikona klasičnog animea i bilo ko ko nije čuo za njega a smatra se poznavaocem automatski postaje nepoznavalac što se moje malenkosti tiče. Arkadijom počinje jedan jako dug i obiman serijal znan kao Prsten vremena, sa jednim te istim likovima postavljenim u razne vremensko-prostorne koordinate, zaključno sa CGI filmom koji treba da izađe 2012-te godine. Ono što je u Arkadiji posebno fascinantno je neverovatan osećaj saosećanja sa likom koji em što je u svetu daleko drugačijem od našeg, em što su ga crtali pijani Romi drvenim bojicama. Obraćanje publici i njihovim ovozemaljskim problemima kroz imaginarne likove  kao da je zaboravljeno u savremenom animeu. Generacija starija od nas jako voli Matsumotoa, do te mere da ga je grupa Daft Punk zamolila da im režira seriju spotova za album Interstella 5555.

Lepota:  3/10

Smisao: 10/10

Nasilje:  5/10

Tekst poslao čitalac Nenad Scarfinger Grujić kome odajemo priznanje na kvalitetu i genijalnoj opremi teksta. Ako i ti imaš nešto napisano ili bi pisao, pošalji nam u inboks na FB grupi ili mejlom na citaoci@tarzanija.com