Top pet nebuloza na koje uzaludno trošimo vreme

Švabe su još početkom dvadesetog veka patentirale pojam balkanske aljkavosti. Pod tim pojmom obuhvataili su stereotipe o Južnim Slovenim, one koje se ne vezuju za srdačnost, splavove i dobre ribe. Pre da je bila reč o odnosu ovdašnjih ljudi prema radu, njihove generalne opuštenosti i svaljivanja odgovornosti na druge, jer jebem mu mater, rad je rad i neko će ga valjda odraditi. Izlazak iz socijalističkog uređenja doveo je sa sobom drugu vrstu kulturnog inženjeringa, i pokušaj da se ispravi duboko utemeljeno stanje svesti. Umesto neposrednosti, odsustva brige i uživanja u polu lenčarenju, forsira se nekakva svakodnevna borba, jurnjava za parama, juriš svom snagom u reforme i težnja ka savršenom čoveku mašini, koji se jednom rukom samozadovoljava, drugom zarađuje trista hiljada jevreja godišnje, a u glavi rešava kompleksne jednačine i pravi plan budžeta za iduću godinu. Nazaustavljivi talas globalnog kulturnog uticaja, uleteo nam je u sobu bez kucanja, zatekao nas kako se drogiramo dok gledamo porniće, i sada bi da od đankoza napravi korporativne rukovodioce. Našli smo se prinuđeni da funkiconišemo unutar sistema koji jednostavno nije za nas, potpuno se ne poklapa sa našim mentalitetom, a od nas neprestano traži još. Tera mladog čoveka koji korene vuče iz krševite Crne Gore ili Hercegovine da se oseća krivim što je počešao jaja i uključio jutarnji program. Kao što ne možemo izabrati ćaleta, niti da li će on uopšte biti tu kroz naše odrastanje, tako ne možemo birati poredak unutar koga moramo funkcionisati, a unutar tog poretka nema mesta jajarenju. Stvar više nije individualne prirode, jaza između gomile deklarisanih blejača, i ambicioznih ljudi koji bi da se naporom i neprekidinim zalaganjem izuzmu iz mase. Kategorija opredeljenih blejača se ukida, i čitava populacija jednostavno mora da se cima kako bi zaslužila i najosnovniji vid opstanka. Težnja ka povećanoj produktivnosti sada je kod nas veća nego ikada. Vreme je novac, a novac je najveći problem. Novaca kao sredstva razmene nema, a ovog u vremenskoj valuti ne treba rasipati. Sledi kratak pregled aktivnosti na koje se gubi vreme, samim tim i pare, kao i smisao življenja u tom datom momentu izvršenja besmislenih radnji koje će biti pomenute. Predstavićemo nekoliko nosećih cevi sistema vremenske kanalizacije.

Prevoz

Neminovnost, jedina tačka na ovoj listi za koju imamo opravdanje. Čak i u slučaju posedovanja automobila, neko ta kola mora da odveze, a teleport nažalost još uvek nije izmišljen. Kao najčešći vid prevoza dominira javni prevoz, i u tome je najveća boljka, jer na primer žitelji manjeg mesta koji putuju na posao u obližnji veći grad, gube po dva sata i više u prevozu. Uzmi čitaj knjigu je najčešći savet starijih, ali da bi čitao kao čovek moraš da sedneš, a ti probaj da sedneš od Pančeva do Banatskog Novog Sela. Jedini vagon voza za Vršac atmosfera koja preovladava u špicu, začinjena je problematičnim emotivnim životom tinejdžerki sa Belih Voda, GSP mesijama, i mirisom belog luka iskorišćenog u zdravstvene svrhe. Slušalice ne pomažu u Ikarbusevim modelima starijim od petnaest godina, jer se zahvaljujući buci nesuđenih Mercedesovih motora ne mogu sa pažnjom pratiti ni hit singlovi Ene Popov nastali u periodu od razmenjivanja telesnih tečnosti sa zaboravljenim Markom VB do 2011. godine, a ne neke audio knjige, ili nešto iole ozbiljnije. Ostaje nam da poput zatvorenika, u tihom očajanju planiramo šta ćemo i kako ćemo kada izađemo iz tog pokretnog metalnog logora. Valja tog dana završiti još nešto nakon što se napuni stomak i dupe okvasi pod tušem.

Internet (Ma nemoj da pričaš?)

Zanemarimo činjenicu da je internet, ovako razvijen internet nešto najbolje što se desilo čovečanstvu u prethodnih dvadesetak godina, iz prostog razloga što većina korisnika ne koristi ni pola procenta njegovog potencijala. Osim toga što internet pruža mogućnost da se nešto nauči, čak i usavrši, i što obiluje informacijama koje inače nisu dostupne kroz sistem standardnih medija, takođe pruža za pokretanje višečasovnih seansi pregleda profila dobrih riba iz srednje(onih koje svoje fotografije nisu zamenile fotografijama svog deteta), ili video klipova koji svedoče o postojanju vladajuće klase reptiloidnih bića prerušenih u ljude. Svi smo se naslušali priča o stabilnom ciklusu spavanja, i preporuci da treba izbegavati sedenje za računarom pred odlazak u krevet, jer buljenje u ekran nadražuje moždane receptore, te ćemo teže zaspati. Ovde se priča usmerava na naše slabosti, manjak discipline i zamku instant gratifikacije. Iako je sasvim logično da se ne pogledaju sve obajve polu duhovitog Bosanca na twitteru, jer ih ima preko par hiljada u poslednjih pola godine, šaljivi autor nam je iz nekog razloga interesantan, a odlazak u krevet zarad mogućnosti funkcionisanja tokom sutrašnjeg dana nemoguć, jer su Bosketove izvale BAŠ SADA do jaja. Zanemarivanje prioriteta i svesna osuda na zagarantovano kajanje podseća na prvi susret običnog čoveka sa elitnom prostitucijom. Devojka izgleda kao avion i tu u vremenu u kojem se nije letelo, delovi njenog tela se potpuno uklapaju u današnju sliku savršene žene, sve će se to desiti sada i najverovatnije više nikada, ali činjenica da su otišle dve plate progoni savest istog trenutka kada se ta burna i skupa vožnja završi, dakle posle par minuta i manje. Objavu po objavu, od jedne slike Bore Drljače u nekom smešnom kombinezonu do sledeće, sve je veća šansa da pukne celo posle podne, a da se jutro dočeka sa manje energije nego što je bilo raspoloživo na kraju prošlog dana.

Igre, pogotovo online

Uveliko su stasale generacije odrasle na video igrama. Od Komodora, preko Sega Mege, do najsavremenijih masovnih multiplejer igara. Kada se određenom zabavnom aktivnošću bavimo kroz čitav život, pored navike stvara se i čudna vrsta strasti. Današnje popularne igre pikamo sa gotovo istom dozom ushićenja i posvećenosti kao MK pre petnaest i više godina. Mali problem nastaje u tome što su kompjuterske igre, baš to IGRE, logično je da se igraju deca, a ne odrasli ljudi. Nije društveno prihvatljivo da se u 26. godini igraš sa džiajdžojcima, ali donekle jeste da u Doti bacaš čini “isisavanja života” na Maginu Anti – Mejdža. Posebno su bizarne situacije gde muškarci u tridesetim učestvuju u svađama začinjenim najodvratnijim uvredama i psovkama sa svojim saigračima kojima biološki mogu biti očevi. GalacticLaser83 i Lokiii03 pronalaze se na identičnom nivou, prskaju salve uvreda u kanteraškom “stfu noob retard” maniru, a dok za klinca treba izdvojiti određenu dozu razumevanja, matorom idiotu treba jebati mater. Prosečna partija danas najpopularnijih igara Dote i Lige Legendi traje oko četrdeset minuta. Četrdeset minuta i za klinca bez obaveza, i za čoveka koji bi nekim pravilima tzv. skver (square, jbt koji izraz, alo dečko 2014. godina) zajednice trebao da izdržava porodicu. Čak i na casual nivou, ako se teži napretku na lestvici u ovim igrama, potrebno je odigrati bar desetak partija nedeljno, što je četiri stotine minuta bačenih u nepovrat, jureći čovečuljke po ekranu.

Lična ispovest autora: Da sam deseti deo vremena, koji sam u proteklih dvadeset godina potrošio igrajući kompjuterske igre, uložio u savladavanje nekih produktivnih stvari na računaru, sada bih zarađivao sedamesto evra mesečno, od kuće.

Unutrašnja politika i geopolitička situacija

Pored uzaludnog traćenja vremena, ovde nastaje problem i sa usmeravanjem energije u pogrešne kanale. Dok je opšti nivo informisanosti, kritičkog razmišljanja i uvida u realnost današnjice više nego poželjan, i odsustvo čoveka rasčinjava u idiota, potpuni fokus na aktivnosti budućeg premijera, uhapšenog prijatelja bivšeg i statusa KiM ubistveno deluje na pojedinca. Odlično se osećaš kada argumentima razbucaš mladu frizerku sa političkim ambicijama unutar nekog lokalnog stranačkog odbora, na komentarima za vest. Za razliku od nje nisi član partije, i najverovatnije bi na nju uživo gledao kao na polnu bolest i odbio da se upustiš u bilo kakvu raspravu. Na drugoj strani ona je svoju dužnost obavila, izrecitovala je naređeno i nada se poslu sekretarice u opštini Aleksandrovac. Forumske rasprave sa intelektualnim kurtončinama, koje se protežu na nekoliko desetina dugometražnih postova, ne vode nikuda, jer teško da ćeš naučiti išta od nekoga ko sa trideset i četiri godine sebe smatra studentom Filozofskog fakulteta i anarhistom. Još teže ćeš svojim pisanijem naterati Putina da vrati Krim. Najostrašćeniji ljudi i najveće paljevine pri potezanju ovakvih tema su isti ljudi koji spadaju u neku od navedenih kategorija:

zapadnu u dugove jer im se vozio nešto bolji auto

čvrsto smatraju da država treba da im nađe posao

pozajme 50 eura dva dana pre nego što se presele na Miljakovac

potroše četiri hiljade đunti na proslavi Svetog Patrika, a onda ti traže 50 eura na zajam da bi pokrili ratu za telefon

pozajme 50 eura dva dana pre nego što se presele na Miljakovac

odustaju u poslednjem momentu od već dogovorene prodaje na Limundu

ne poseduju osnovno znanje o funkcionisanju sistema koji navodno preziru, niti ih cela priča interesuje, već bi samo da neko pomisli da su u pravu.

Sport, ali ne bavljenje sportom

Paljevinštvo par ekselans. Da je u pitanju samo 90 minuta nedeljno, u praćenju volšebnih kreacija Milijaša/Saleta na sredini terena, plus još devedeset minuta LŠ-a ili Premijer lige za pasionirane ljubitelje fudbala, stvar bi donekle bila na mestu. Tri sata fudbalskog programa, to je fer količina vremena koju možemo protraćiti na najvažniju sporednu stvar na svetu, jer nismo birali, jednostavno smo zavoleli fudbal. Nema veze što mali Vešović sada šljaka za godišnju platu deset puta višu od čoveka koji namešta ljudima slomljene kosti na Urgentnom, i što naša dva najveća kluba nisu na evropskoj sceni uradili ništa značajno u prethodnih dvadeset godina, uprkos isisavanju budžetskih para i neprekidnim proneverama od strane raznih menadžera i ljudi iz uprava. Nema veze što Partizan posle pet ili šest za naše uslove finanasijski jakih transfera domaćih igrača u strane klubove i dalje dovodi ispušene indijance. Uprkos shvatanju besmislenosti i tog mučenog, prostog fudbala kao pukog paravana za mnoge zločinačke radnje i konspiracije, cirkusa u kome je najmanje bitno šutiranje lopte, cigansko/grobarska indoktrinacija koja se sprovodi od malena, u porodici i među vršnjacima, ostavlja neizbrisive tragove, te lako zateknemo sebe kako histerišemo na TV prijemnik nakon skandaloznog performansa Dragana Mrđe, iako u društvu ubedljivo ističemo da u to vreme obično sedimo na sofi listajući Hemingveja i Pekića. U nedostatku drugih alternativa, odlazak na obližnji teren i šutiranje lopte, uvek je bolje od posmatranja drugih ljudi kako šutiraju loptu. Možeš da igraš, ili da se sušiš ispred televizora.

Pošto postoji sasvim dovoljan broj distrakcija, koje nas ometaju u onome što bismo zapravo želeli da radimo, ili u onome što baš i ne bismo želeli, ali moramo, dobro bi bilo eliminisati bar neke od njih. Ne prođe mnogo vremena, pa dođemo do zaključka da su nam međugradski autobusi, plejliste intervjua Kristijana i Ramba Amadeusa i Filip Kasalica nekako došli glave. Čak i kad nam se ne radi, SAMO RAD! Dobro, daleko od toga, ali moglo bi bar malo.