Trilogija: Vreme sankcija
[typography font=”Cantarell” size=”24″ size_format=”px”]Epizoda 1: Salama[/typography]
Bilo je već verovatno oko 3 ujutru kada sam došao iz kafane. Već iz dvorišta video sam da neko u kući ne spava. Znao sam i ko je to i šta se dešava. Ovo je bilo vreme i situacija u kojoj se ja i ćale napadamo ko pravi veći pičvajz u porodici, da bismo se na kraju uvek pomirili pod uslovom da ništa ne govorimo kevi. Nekad bude teških reči, nekad se malo i pobijemo, čisto onako porodično, bez pritiska – tek par puta smo prolili krv, a samo dva puta je došlo do ozbiljnijih povreda. Jednom je on meni slomio podlakticu čekićem, a jednom sam ja njemu nagnječio lobanju kada sam ga pogodio kosilicom u glavu. Ta dva puta smo se baš jedva izvukli kod keve, za moju ruku smo rekli da sam pao okliznuvši se na vlažan pod u piljarnici, a za njegovu lobanju da je i inače takva. Kupila je obe priče, doduše uglavnom odrađena bensedinima, zbog kojih nikad i nije čula kako se lešimo u dnevnoj sobi ili trpezariji.
Otključao sam vrata, praktično potpuno trezan, jer sam u kafani posle dva dupla vinjaka ostao bez para i morao da pijem vodu. Ćale je sedeo na dvosedu u gaćama, pušio i gledao tv. Kao i uvek, iznenadio se što me vidi. Tišinu susretanja naših pogleda remetila je samo tiha muzika sa radija.
„Opet si pijan. Ccc, samo tako nastavi i bićeš kao onaj, onaj… Aleksićev mali, kako se zove mamu mu jebem… u zatvoru ćeš da završiš a onda ko će da te vadi? Radujko sigurno neće, ne ne… dosta je Radujko bio budala. To… neće… moći… tako.“, iscepkao je poslednju rečenicu histerično gaseći cigaretu, iz sve snage je udarajući u već skoro punu pepeljaru. Potpuno sam ignorisao sve što je rekao.
„A ti opet gledaš emisije o šumarstvu dok te niko ne gleda. I opet slušaš Sinana noću, mada je keva zabranila da se noću sluša radio. Jel oćeš da ti odu dve plate na račun za struju pa da opet jedemo malter mesec dana?“
„Ne gledam emisije o šumarstvu“, rekao je, nervozno zalizujući šiške koje su se caklile od masnoće, „zvala je tetka iz Kanade pa sam ustao da se javim“, pokušao je da se izvuče. Čak je i telefon stavio pored sebe kako bi mu priča izgledala uverljivo. „I onda više nisam mogao da spavam, pa sam upalio tv. A, eto, znaš da četvrtkom idu ove dobre emisije, al nije to samo šumarstvo, ne ne… ima tu i ribolov, i šta još ono… poljoprivreda, drvoseče… ma ima svašta, nemaš ti pojma, balavac jedan.“
„Jebote ćale, ima dve godine kako je tetka umrla, jel moguće da mi još uvek prodaješ tu priču.“
„A, ti znaš…“, rekao je začuđeno, „vidi ti, on zna, zna mali…“
„Naravno da znam, ostavila ti žena dvesta maraka pa si pravio žurku.” „Samo nemoj reći majci da je umrla, ne nemoj majci da kažeš… znaš kako će da se potrese“, rekao je odsutno, vraćajući pogled na tv.
Protresao sam glavom u neverici i otvorio frižider. Bio je prazan, zatvorio sam ga. Ćale je primetio to.
„Jesi doneo ti onu salamu što ti je majka rekla? Šta misliš da se doručkuje ujutru?“, pitao je, ne skidajući pogled sa tv-a.
„Jesam, doneo sam.“
Opet me pogledao u čudu:
„Stvarno?“
„Stvarno“, odgovorio sam i prišao mu sasvim blizu. „Evo je“, i moj srednji prst mu je zaigrao pred facom.
„Ma đubre jedno…“, zagrmeo je, a ja sam počeo da bežim. Istrgao je slušalicu iz telefona i gađao me, ali ja sam uspeo već dovoljno daleko da umaknem, tako da nisam bio laka meta. Slušalica mi je prohujala tik iznad glave, a ja sam nastavio da bežim prema svojoj sobi.
Činilo se da je ćale brzo odustao od potere i nastavio da gleda emisiju o šumarstvu. Ipak, ostao sam u pripravnosti ispred vrata od sobe još neko vreme da bih bio siguran da je vazduh čist, jer je ćale znao i po pola sata da se pritaji, a onda da upadne u sobu sa po kutlačom u obe ruke i da me mlati njima dok mu ruke ne zanemoćaju. Čuo sam da je ustao da pojača radio, ali i da se ponovo smestio pred televizor. To je obično značilo da je kavga za večeras gotova.
Ušao sam u sobu, izuo se, i seo na krevet. Boško je već uveliko spavao i njegovo grandiozno hrkanje je presecalo muziku koja je dolazila iz dnevne sobe. Ustao sam, prevrnuo ga skroz na ivicu njegovog kreveta kako bih podigao dušek i uzeo vinjak koji je krio ispod. Spustio sam dušek, a on je ostao tako da leži, na samoj ivici kreveta, sa desnom rukom i nogom koje mu beživotno vise, u jednako čvrstom snu i hrčući jednako intenzivno. Debelu gmazinu je bilo nemoguće probuditi – kako to keva voli da kaže, spavao je glatko ko kobasica.
Vinjaka nije ostalo puno, i polovinu sam popio već u prvom cugu. Delom jer sam znao da od hrkanja i muzike neću moći da zaspim bez anestezije, a delom jer sam bio stvarno žedan pošto već dve nedelje nemamo vode u kući nakon što se ćale posvađao sa komšijom, bratom tehničkog direktora Vodovoda. Tog kobnog popodneva komšija Mićko (koga je ćale posebno voleo da pozdravlja sa „Mićko pićko“) došao je da traži malo šećera i čokolade za kuvanje od nas, na šta mu je ćale odgovorio da može da ga povuče za kurac, ali da njegov šećer neće dobiti. Svađa je prilično brzo napredovala, da bi se u kulminaciji čule fraze koje su uključivale mater krvavu i taslačenje stare. Dan kasnije već nismo imali vode i to će sigurno trajati još dugo jer se ćale sigurno neće izviniti za celu situaciju.
Potegao sam drugi put i iskapio flašu. Vratio sam je ispod dušeka kako bih ujutru mogao da optužim Boška da ju je on popio ali da se ni ne seća. Onda sam nervozno zadigao moj dušek da proverim da li je tamo sve u redu. Sve je bilo na svom mestu, moja tajna je i dalje tajna i uskoro ću imati sve što mi je potrebno da stavim u delo veliki plan. To je misao koja me održava u životu već neko vreme. U krevet sam legao samo sa jednom dilemom – da li da Bošku otkrijem šta nameravam, jer ne znam mogu li da verujem starom pederu.
Pre nego što sam uspeo imalo da razmislim o tome, zaspao sam.
DRUGI DEO OVE DIRLJIVE TELENOVELE U NAJNOVIJEM BROJU HUPERA A I KOD NAS NA SAJTU ZA KOJI DAN
