Trilogija: Vreme sankcija (epizoda – Bedni ljudi)

Kiša je padala ceo dan. Kako sam noć pre spičkao sve pare, danas je bio jedan od onih dana kada treba odraditi glupa cimanja da se preživi sledećih par dana bez traženja para od ćaleta. Zapravo, ne sećam se kada sam poslednji put tražio novce od njega – ne znam kako mu nije sumnjivo što toliko često dolazim pijan a nemam realne prihode. Naročito uzevši u obzir da ga poslednje tri godine ozbiljno potkradam. Doduše, svaki put kada mu uzmem nešto novca iz tajnog šteka, ostavim mu kesu čvaraka, zajedno sa porukama koje potpisujem kao Vila Čvarka, Rozalina. Neke od tih poruka su prilično formalne prirode, neke su čiste jadikovke o tome kako je posao Vile Čvarka vrlo nezahvalan i slabo plaćen, a poneke su naglašeno erotske. Nikada nisam provalio da li stvarno veruje u to ili ga jednostavno nije briga.

Iz kuće sam izneo kanister od 15 litara u levoj ruci, a u desnoj ogromnu kesu punu šećera. Prvo sam nosio kod Geze, a drugo kod čoveka koji se zvao Toni Grožđano (nadimak je dobio zbog toga što je po celoj faci imao modro-plave bubuljice velike kao grožđe), koji je znao da razbije švercovani šećer brže nego iko u kraju, plus je povoljno krpio odeću. Živeli su na različitim stranama grada, ali kod njih sam dobijao najbolju cenu, a i kod Tonija u kraju su se mogli kupiti dobri čvarci za male pare, taman da rešim i ćaleta.

S Gezom je bilo malo problema, jer se Boško izgleda opet zadužio kod njega, plus sad daje samo marku za litru goriva, umesto marke i po, koliko je davao ranije. Objasnio sam mu da su me uniformisano lice Žolt i uniformisano lice Jaroslav već tri puta oprali od batina zbog krađe goriva i da je cena od marke za litar najobičniji bezobrazluk, ali kad je izvadio 15 maraka na sunce, nisam mogao da se okrenem i odem. S Tonijem je sve prošlo bez problema, plus mi je greškom dao neke gaće koje je krpio, a koje uopšte nisu bile moje. Krpljenje je bilo plaćeno unapred, tako da sam se napravio lud i uzeo ih. Bile su mi malo velike, ali to je bolje nego da su mi male.

Hodajući ka kafani, nisam mogao da se opustim. Nije dobro da mi najveća tajna u životu stoji ispod dušeka. Nije da nekog zanima šta ima ispod mog dušeka, ali keva ponekad, kad je popuste lekovi, od naše sobe misli da je bašta, tako da smo je par puta našli skroz raskopanu i mokru (sobu, ne kevu), a mogu da se zakunem da se osetio i jak miris urina. Boško je tvrdio kako je to moj karakteristični vonj, ali to je (osim jedanput, kada sam popio alarmantnu količinu pelinkovca) bila gnusna laž. Uostalom, i ta spodoba od mog brata je razlog za brigu – ako otkrije

tajnu, mogao bi da me ucenjuje, i to će sigurno uraditi. Dobro zna da mu njegov glupi fakultet neće pomoći da izbegne milovanje Gezinog pištike.

___________________________________________________________________

Iz kafane sam se vratio ranije nego dan pre i pijaniji nego dan pre. Dok sam stigao do kafane vrednost novca koji sam ukrao i zaradio je zbog inflacije pala za 12 hiljada procenata, tako da sam uspeo da popijem samo nekoliko pića, a baš sam bio planirao da se perem celu noć. Ali ostalo mi je malo šećera koji sam uspeo da promenim za flašu rakije u piljarnici kod Radeta. Rade je bivši pandur koji je svakog ko mu uđe u piljarnicu pozdravljao sa „Ehej, majstore! To su moje klompe!“, široko se osmehujući i groteskno namigujući. Iz policije je dobio otpust zbog incidenta sa gradonačelnikom (bolje upućeni kažu da je došao na sastanak sa njim u klompama, drugi tvrde da je to samo mit i da je incident bio seksualne prirode) i od tada piljarnica je njegov život, bio je tu svaki dan od 8 ujutru do 11 uveče, uglavnom potpuno sam. Najčešće nije imao hleba, mleka, pelena i pirinča, ali rakije i mentol bombona je uvek bilo. Kada sam krenuo od njega, već je bila pala noć, a kiša je i dalje padala.

Otključao sam vrata, sa rakijom u kesi i kesom čvaraka u džepu. Niko nije primetio da sam ušao, tako da sam se odmah ušunjao do šteka, nažvrljao poruku, potpisao se kao vila Rozalina, strpao poruku u kesu, još jednom proverio da me niko nije gledao, zatvorio štek i krenuo u dnevnu sobu sa flašom u ruci. Tamo je bila samo keva. Sedela je na dvosedu, klatila se i gledala u ugašen televizor. Seo sam pored nje, otpio gutljaj rakije, tiho opsovao mater bogovu jer je bila grozna i onda se pridružio kevi u gledanju u ugašen televizor.

„Ne pitaš se zašto je ugašen?“, pitala me je, i dalje gledajući ispred sebe.

„Ne.“

Ćutali smo neko vreme, onda je opet progovorila.

„Znaš li gde ti je otac?“

„Ne.“

„U wc-u. Već dosta dugo.“

Slegao sam ramenima.

„Dobro. Njegova stvar.“ 

„Nije njegova stvar! Vama je sve vaša stvar! Ja ceo dan rmbačim da bi on mogao pola večeri da provede u wc-u? A ja? Šta je sa mnom?“

„Pa dobro bre, možda mu je zanimljivo tamo.“

„Zanimljivo?! Ma znaš li ti šta on radi tamo? Hoćeš li da vidiš?“

Slegao sam ramenima, a ona me je odvukla ka wc-u. Pokazala mi je da pogledam kroz ključaonicu. Dvoumio sam se za momenat, ali poslušao sam je.

Ćale je u wc-u divlje plesao, držeći u ruci neku knjigu, izgleda priručnik za ples. Pritom je tiho pevao „Radost, iskra, sve lepote kćeri iz Elizija, opojna ti moć krasote, uzvišena misija…“, krećući se gracioznije nego što sam mislio da je sposoban. Oči su mu bile zatvorene i delovao je vrlo zaneseno. Sklonio sam se od ključaonice. 

„Pa dobro, ne vidim šta je problem. Zabavlja se.“

Ispustila je iritantan piskav zvuk, koji je bio njeno shvatanje plača.

„Vi ništa ne shvatate! Ništa!“, viknula je i krenula da trči nazad ka dnevnoj sobi. Sluteći nevolju, potrčao sam za njom.

Ušao sam za njom u sobu, a ona je već držala onu flašu rakije u ruci, spremna da je iskoristi kao oružje. Počela je da histeriše, kako to obično biva uveče. I ujutru. I popodne. A i predveče, uvati je neki neizdrž pred Dnevnik, ne mož da dočeka da vidi Šešelja.

„Ne shvatate ništa! Ova porodica je propast! Ti si opet pijan, a on…on… on pleše u wc-u! A i ti! Kad ćeš da se zaposliš? Ni srednju školu nisi završio! A bio si pametno dete, jednom sam te videla kako krišom recituješ azbuku napamet, a imao si 11…tek 11“, raspoloženje joj se naglo promenilo, njen bes je splasnuo, ona se skroz slomila, prišla mi i zagrlila me.

„11…tako mali…Vasa…Vasa, glavni dasa…“, jecala je i plakala mi u rame, i dalje držeći flašu u ruci. U sobu je ušao ćale:

„Ma kakav je ovo cirkus?!“

Keva je samo eksplodirala.

„Ti! Ti si za sve kriv!“, onda je razbila flašu o stočić, staklo se razletelo uz prasak, rakija se rasprštala po sobi, a ona je krenula na njega slomljenom flašom. Srećom, keva je zahvaljujući nataloženom bensedinu u krvi imala motoriku zglobnog autobusa, tako da sam je lagano zaustavio i oteo joj oružje koje je napravila od moje teškom mukom stečene porcije opijajućeg zadovoljstva za ovo veče. Uperio sam oštricu u njihovom pravcu i krenuo unazad.

„Jebalo mater, pa vi stvarno niste normalni“, promrmljao sam i dalje se povlačeći prema svojoj sobi, sve vreme sa flašom uperenom ka njima. Polako sam otvorio vrata od sobe, ušao unutra i seo na krevet.

Na krevetu je bio Žurnal sa današnjim datumom. Još uvek držeći razbijenu flašu u ruci, uzeo sam ga da vidim kako je Zvezda juče igrala. Bilo mi je čudno što na naslovnoj strani nema ništa o derbiju sa Čukaričkim, ali kada sam ga otvorio shvatio sam o čemu se radi. Između druge i treće strane bilo je pozamašno govno, po svoj prilici ljudsko. Pored je bila poruka: „Kad popije se flaša, govno bude kaša“, i to na papiru na kom je bio autogram koji sam svojevremeno dobio od Ilije Najdoskog. To je bilo Boškovo maslo, a novine su zaista imale današnji datum, ali od prošle godine. To je nešto što je on voleo da mi radi, i ovo je već četvrti ili peti put da se pecam na to.

Razmazao sam malo govneta po njegovom krevetu i bacio novine kroz prozor. Zatim sam zadigao njegov dušek u nadi da je možda nabavio još vinjaka. Da, bilo bi glupo da opet ostavi flašu na isto mesto odakle sam je već jedanput ukrao, ali jebiga, Boško nije baš profesor kvantne elektrodinamike na Sorboni.

Ispod dušeka nije bilo flaše, samo koverat na kome je pisalo „za Vasilja“. Iako nisam znao nikog ko se zove Vasilj, pretpostavljao sam da je ovo bilo za mene jer je Boško imao probleme da napiše reči duže od pet slova – tako bi pisanje reči „šišarka“, „formacija“ ili „grašak“ zahtevalo spektakularan napor, a „Madagaskar“ ili „krmenadla“ bi ga ostavili bez opcija. Doktori su mu rekli da se to zove disgrafija, što takođe nije umeo da napiše. Uzeo sam koverat u ruke i oprezno ga otvorio kako bih se uverio da unutra nije opet kakav otpadni produkt varenja, omanja količina antraksa ili kakva slična svinjarija.

Ipak, nije bilo ništa te vrste. Umesto toga, u koverti me je dočekao papirić na kom je bilo nažrvljano „tajna ti je loša, puko si ko flaša“. „Ovo se čak ni ne rimuje“, pomislio sam, a onda zadigao sopstveni dušek pretpostavljajući da tamo neću zateći ništa. Nisam bio u pravu – tamo je bilo razmazano još jedno govno, i to ne isto ono koje sam našao u Žurnalu, nego nekako drukčije, malo zelenkasto. To znači da je Boško ili uspeo da istisne iz sebe dva govneta značajno različite boje u istom danu ili da je unajmio nekog da mu pomogne. Da li je svaki mazao svoje govno ili je Boško razmazao oba? Mislim da ne bi trebalo da razmišljam o ovome.

Od moje tajne, naravno, nije bilo ni traga, Boško ju je uzeo i odneo. Bio sam malo tužan, ali ne zadugo – kome treba to đubre? Kome treba, stvarno, scenario za seriju „Bedni ljudi“ koji je pisao neškolovani ološ čija je najozbiljnija životna veština odvrtanje poklopca jugovog rezervoara? To možda jeste nešto najkreativnije što sam ikada napisao (zapravo, jedino što sam ikada napisao), ali ko bi želeo da gleda seriju punu likova koji paradiraju kroz moj život?

Ona mala pičkica, burazer od tetke Neca, onaj matori što je hteo da ga siluje, Garac, ćaletov bivši šef gospodin Soldatović, baba Riska – u jebote, baba Riska, jezivo. Sestra Antonija bi doduše mogla da se proslavi, jebiga dobre pičke se lako proslave na televiziji, samo ono, kako rade kastinge za naše serije kapiram da bi je glumila Ceca Bojković. Garant bi mi i isekli scenu gde Garac ubija deda Aranđela i siluje njegovo mrtvo telo šrafcigerom. Moš misliti, neprikladno, ko da nije neprikladno da gledam Lilićeve brkove svaki dan.

Mada, bilo mi je ipak nekako malo žao. Razmišljao sam o tome još neko vreme dok se miris rakije koji mi nije izbijao iz nosa nežno mešao sa oporim mirisom govneta razmazanog po Boškovom krevetu. Nisam imao kap alkohola u kući i to me je malo mučilo. Seo sam na krevet i uzeo da ližem ono što je ostalo od razbijene flaše.

Pitam se gde je Živko, nisam ga video danima.

Na trilogiji vredno radio i Tvoja Mama Rožika. Ukoliko ti ništa nije jasno, podseti se prva dva dela (prvi, drugi)