Trilogija: Vreme sankcija (epizoda – Jutarnja kiša)

Probudio sam se, udahnuo duboko, zamalo povratio jer je u sobi vonjalo na znoj i alkohol. Pogledao sam na krevet pored i video Vasilija kako spava i bunca nešto o tajni koju niko ne sme da sazna. Verovatno je od oca ukrao opet neke pare, mada nije da verujem da ima šta da mu ukrade. ”Pičko smrdljiva” proderao sam se na njega. On je sa grimasom nezadovoljstva okrenuo glavu na drugu stranu, i nastavio sa mrmljanjem, ovaj put pominjući nekakvu usoljenu kečigu. Otišao sam do kuhinje i skuvao sebi jednu tursku kafu, koja se iz nekog razloga naziva još i domaća, što mi nikada nije bilo jasno, al aj sad. Ringla se zacrvenela, sva ispucana je počela da cvrči, kapljice vode padajući na nju i odmah nestajući su mi toliko zaokupile misli da sam blenuo u njih neko vreme, i počeo da razmišljam kako je petkom ipak najbolje obuti par čarapa koje nisu pocepane, što pristojnije moguće, jer, bože moj, može se desiti da se posle fakulteta ode kod devojke u stan, pa da ne bude neprijatno. Moje besmislene jutarnje misli prekinuo je zvuk ulaznih vrata. ”Ko je?” pitao sam, ”ja sam” odgovorio je oštar ali pomalo istrošen ženski glas. Ušla je u kuhinju i odma počela: ”Znači probudio si se! Jel ona druga stoka i dalje spava? Da li si ti normalan, jesi li svestan da neću da spremam tvoje brdo odeće, kada ćeš to spremiti? Koliko ćeš ispita prijaviti? Nisi ništa učio? Napraviću ručak, moraće neko od vas dvojice da ga odnese babi. Jako joj je loše sada, Boško, morate joj posvetiti više vremena, neće je biti još dugo. A da vidiš Miru iz petice, rekla mi da su kod Nadice najbolje trešnje, ja otišla, a ono sve neke sitne. Ako vam otac danas opet dođe pijan, odlazim, ne mogu više da trpim ovaj svinjac. I Vasilije je sinoć bio pripit sigurno, oseća se do toaleta iz vaše sobe. Nisi valjda i ti pio? Kada ćeš da se zaposliš? Ne možemo još dugo da vas izdržavamo.”

”Da, mama.’‘

Taman tada je voda provrila, zakuvao sam kafu i otišao da je na miru popijem u svojoj smrdljivoj sobi. Podigao sam roletne i otvorio prozore da izluftiram sobu. Hladan vazduh je ulazio u prostoriju a napolju se zakuvavalo nevreme. Jak vetar je duvao a oblaci su izgledali zlokobno, pripremajući pljusak.

Otpio sam gutljaj kafe, i zapalio cigaru. ”Pu jebem ti! Ni Vek nije što je nekada bio’‘, okrenuo sam se da pogledam Vasilija, i onda mi je sinulo. Tajna o kojoj mrmlja, može biti samo jedno. Žurno sam ostavio kafu na prozoru, ustao i podigao svoj dušek. Prazna flaša. Spustio sam dušek, a flašu sam pažljivo stavio pored glave Vasiliju, koju je on odmah obgrlio, poljubio, izustivši kroz njegova prljava usta: ”O, Žozefina, zašto su ti usne tako hladne?”. ”Dobro’‘ pomislio sam, i smireno se vratio na stolicu. Pijuckao sam kafu i pušio, povremeno posmatrajući Vasilija, i svaki put kada bi mi se jutarnja šlajmarica podstaknuta kafom i lošim cigarama nakupila u grlu, pljuckao sam je u pravcu Vasilija. Uspeo sam dva puta da ga pljunem po stomaku, a jednu posebno gustu i šarenu sam uspeo da mu pljunem za vrat.

Prebirao sam po mislima, šta treba da uradim, dogovori, obaveze na faksu i ostale stranputice koje mogu da more jednog studenta stočarstva u Srbiji.”Jebem ti život, pa ne mogu da verujem, kako nemam majmunarstvo, bio bih glavni”. Setio sam se da pored oplemenjivanja životinja, koje sam naučio i siguran sam da ću položiti, imam i jebenu proizvodnju krmnog bilja, predmet koji mi je ostao još iz prve godine, i koji mi svaki put smuči život kad se setim da sam i to prijavio opet, a da nisam učio. Pored toga, setio sam se i da je sutra dan kada treba da vratim dug.

Gezi, lokalnom Mađaru, koji je pozajmljivao pare, bez ikakve kamate, ali uz klauzulu da ko mu ne vrati dug na vreme, mora da mu “miluje Pištiku”. Dugovao sam mu trista dinara. Neki bi rekli nije mnogo, ali za mene je to bio džeparac za celu nedelju. To je značilo da neću moći da se opskrbim novom flašom vinjaka, i da ću morati samo kući da jedem, što me nije ni najmanje obradovalo. Naime, majka nam je izgubila čulo ukusa, jednom prilikom, kada je otac dok je majka spavala, kako on kaže iz čiste sprdačine, sunuo ključalu supu u grlo, što joj je spržilo sve receptore za ukus. Jadna se tada umalo udavila, ali smo joj Vasilije i ja nekako jedva pomogli da ne skonča. I dalje smo sigurni da je tada hteo da je ubije, ali se toliko posle izvlačio i ponižavao, da smo mu svi oprostili, osim nje naravno. Od tada, jela koja kuva su odvratna, bez mere, presoljenja, prebiberena, ljuta do suza, ili samo neopisivo bezukusna i bljutava. Mogu samo da se nadam da je devojci ostalo nešto stare sarme, ili makar da ima svežeg hleba.

Završio sam kafu, bacio pikavce u smeće, a pepeo prosuo Vasiliju po stopalima, obukao farmerice i majicu, uzeo torbu u kojoj su bili jedna mala, skoro već potrošena olovka i blokčić za pisanje na kom je pisalo ”Obavijest roditelju” i krenuo na fakultet. Gumicu nisam imao.

Pozdravio sam majku, oca nigde nije bilo. Trpezarijski sto za kojim je sedela i pila drugu kafu od jutros je bio star, drven, zapečen masnoćom i prljavštinom. Bilo je puno crnih tačaka od žara cigare na njemu, a svaku šupljinu su ispunjavale mrve i prašina. Vrata su još gore izgledala. Kvaka je bila štrokava kao da je beskućnici svaki dan koriste, a sama vrata su bila nagorela od jednog starog požara, ispucala, stara, sa okvirom za komarnik koji sam sam poderao jednom prilikom kada sam se potukao sa Vasilijem, a on me šutnuo posred grudi od čega sam ja proleteo kroz njega. Dobro je da se to zbilo na leto, tako da su sama vrata bila otvorena. Izašao sam i video preko puta Gezu koji sa idiotsko-bolesnim osmehom na licu upire prstima ka međunožju, ka njegovom dragom Pištiki. Nisam imao kišobran.

Kiša je počela da pada.

Jutarnja kiša pt. 2

Jutro je počelo burno, kao i obično. Keva je upala u sobu vičući nešto o stambenim kreditima, mada je možda bilo i o Stambolu i Skitima, a možda i o izvesnom stamenom Miti, koga nisam poznavao, a možda sam sve to i sanjao. Možda sam se stvarno probudio tek kad je napolju počelo nevreme zbog koga je krov prokišnjavao. Krupne kapi vode su udarale u pod sobe u pravilnim razmacima od po 11 sekundi. To je taman dovoljno vremena da umoran čovek stigne do granice sna, da bi ga onda sledeća kap probudila. Sa svakom kapi bio sam sve budniji i iziritiraniji i mrzeo sam ne samo svaku kap, nego sam mrzeo i tih 11 sekundi iščekivanja, a najviše sam jebeno mrzeo kada prođe koja sekunda više između udaraca, jer bih se ponadao da je prestalo da prokišnjava. Čim bi mi to palo na pamet, kap bi opet udarala, a ja bih se osećao kao da mi neko blago, ali veoma podlo bocka čeoni režanj. Posle dugo vremena mučenja da ponovo zaspim, konačno sam ustao, otkrivši da mi curi neka sluz iz vrata i da su noge počele da mi se polako krune i pretvaraju u pepeo. Ne preterano zabrinut zbog toga, obukao sam se i počeo ritual iskradanja iz kuće.

Drugi deo nam poslao istaknuti banoštorski umetnik i borac za prava kelerabe, Tvoja Mama Rožika. Treći deo i razrešenje dramatične epopeje očekuj za koji dan, a prvog dela se podseti.