Opasnosti ‘ladnog betona
– E pa lepo, došlo je i vreme za relaksaciju i razbibrigu posle napornog radnog dana, pa dobro, ako ćemo pošteno, niti je bio naporan nit radan budući da sam slobodni umetnik te da mi se rad zasniva na misaonom razvijanju raznolikih teza počev od toga gde ću na jutarnju kafu sa beretkom na glavi i majicom sa printom devet slika Svetlane Bojković u Endi-Vorhol-stilu ne bih li očuvao utisak nekonformističkog genija u granicama ukusa, pa sve do pretpostavke o šrafljenju u pičku i dupe one zelenokose hipsteruše sa moje izuzetno posećene prošlonedeljne izložbe fotografija „Prpošni slivnici velegrada“ u galeriji FLU, primetio sam da je očarana intelektom kojim zračim, njoj je važno moje ime, da kaže društvu: „S njim sam bila“, a ja sam serator ko i drugi i imam malo više stila jer izreku „čizma glavu čuva“ iz umetničkih pobuda shvatam doslovno te je nosim na glavi, da je Milorad Pavić živ, odao bi mi poštovanje prijateljskim stiskom ruke i pozivom na večeru kod njega i one njegove žene sa nošom na glavi što bi bilo najveće moguće priznanje mom geniju, ovako me poštuju samo sva umetnička udruženja, redakcija za kulturu RTS i dom penzionera u Knez-Mihajlovoj 35, ali ko ih jebe, niko, čak ni ja jer se ne jebu udruženja i redakcije nego ljudi što je moj osnovni problem jer nisam jebo već godinu i po dana a to me vraća na zelenokosu hipsterušu o kojoj ne znam ič, zato mi valja prionuti na posao i organizovati još neki performans koji će biti em posećen em izuzetno pozitivno ocenjen u umetničkim krugovima jer sam unuk Titovog generala kao i Stefan Kapičić sa kojim delim vrhunski talenat, stoga hodi drogo da te kušam i doživim trenutak inspiracije.
(SRRRRRRRRRRRRRK! Onomatopeja ispijanja droge)
– Ispih te drogo, deluj opijate, razbudi mi oveštala čula, ali stoj, šta je to, plafon se otvara?!
– Dobro ti veče, kućni domaćine raznovrsnih kvaliteta i jedinstvene guke na levom guzu!
– Ko si ti, misteriozni položajniče lika iskusnoga bekrije banatskog tipa sa trokutom oko vrata kao must-have modnim detaljem?
– To sam ja, Dragoljub Mićunović obogaćen anđeoskim krilima i metalofonom, lati se moje ruke i hodi amo, vodim te na plavetne livade Avalona da paseš znanja ovoga i onoga sveta kao kakva volina malecna!
– Na ti me, božansko stvorenje, čini od mene šta ti duši drago, oplodi mi duh semenom ideje!
– Ne ja, hitri vražićko mali, jer nisam ja taj, same će muze kurcem nadahnuća prodret u pičku tvoje umetnosti!
(BZZZZ-dang-dang-dang-dang-ZZZZZZZZZZZ-dang-dang-dang-dang-ZZZZZZZZZZZ-dang-dang-dang-dang-ZZZZZZZZZZZ-BUPE! – Onomatopeja leta Dragoljuba Mićunovića sa genijem u naručju za koje vreme na metalofonu svira prve taktove „Na kraj sela žuta kuća“ i njegov pad u cvetne livade Avalona)
– Šume Avalona, nadahnite me svojim mirisom, tajnu sveta želim znat i prigodan način da je izrazim umetničkim postupkom, mističnim no ljudima razumljivim eda bih utolio želje svoje puti!
– Teško ćeš ti da jebeš.
– Gle, obrati mi se volšebni lug!
– U stvari, nećeš uopšte kad toliko sereš.
– Ko to zbori, čije su to reči?
– Ja, jebote, pogledaj dole!
– Tegla „Premijinog“ ajvara?
– Lično, otkud ti ovde i šta oćeš koji kurac?
– Čarobna posudo, žudim za delom svog života, jednostavnim u svojoj suštini, suštinskim u svojoj jednostavnosti, ljudskim ljude da opije, nadljudskim međ genije da me ubroji!
– A u pičku materinu, još jedan triper, što me neko ne ubije odnosno polomi umesto da izigravam odbor za doček svakoj budali, jaoooooooooooo, gde su mi Šopenhauerova sabrana dela da me teše u ovakvim trenucima, nemam čak ni neku romantičnu komediju sa Kameron Dijaz, slušaj, ja ne mogu sad da pričam sa tobom, moram da zalivam banderu ili nešto drugo, evo, sad će moj prijatelj da dođe pa vi pričajte, Krležaaaaaaaaaaaa, ooooooooooo Krležaaaaaaaaaaa, dođi čas da vidiš nešto, e tako, a ja sad odoh.
– Što je bilo, tko je zvao?
– Teglin vrli i korpulentni prijatelju, prosvetlite me, uputite me u sami smisao stvaranja!
– Bedak delikatesni, opet me je zajebal, tko si ti?
– Nazivam se umetnikom.
– Još jedan Künstler, neinteligentna kvalifikacija, vi ste mladi čovječe očito jedan dunster, niževrijedna egzistencija i vi kao takav želite clairvoyantno uvidjeti tajnu takvih metafizičkih koncentracija i stvoriti chef d’œuvre svjetskoga značaja, čujte, ja sam konsterniran vašim načinom, das ist Frechheit…!
– Da čistoga meda za uši!
– Stojim tako, u toj šumi, okružen gnjilim truplima posječenih Quercusa robura što smrde po plijesni i dočekujem legije pretencioznih kvaziartista maloga i velikoga kalibra što gamižu oko mene kao ljudi na kolodvoru, stojim dakle tu u toj crnoj avalonskoj šumi na tu pijanu novembarsku noć u tom pandemonijumu literarnih Fähnricha, slikarskih Hauptmanna i glazbenih Oberleutnanta u svojim bizarnim kvaziumjetničkim vafenrokovima, a Veliko Crno Ništa …
– Pričajte, pričajte mi još!
– Ma tjeraj se u pizdu materinu!
– Avaj, ode žrec, ostadoh sam na ovoj poljani da me vuci kroz digestivni trakt probave, ali stoj, kakvi se to zamamni mirisi pružaju kroz drveće, ahoj, ta to je krčma što svetli na kraju šume, otvori mi svoja vrata ugostiteljski subjektu, hrlim ti!
– Kuci navro?
– Kušuj, vrataru, željan sam pečenih ševa i jarebica kusati i nektara božanskoga piti, iz volšebnih sam livada došao, ne vidiš li vitice od poljskog cveća u ambrozijskim mi kosama?
– Ne služimo pijane goste, očigledno poremećene još manje, a Edvarda Ojdanića nikako, ima on svoj motel, mamu mu jebem konkurentsku, oprosti na ovoj maloj digresiji, hoću da kažem da odjebeš, ajde sad polako.
– Ako sam pijan, pijan sam od želje za beskonačnim, ako sam lud, lud sam jer ga tražim, ako sam Edvard Ojdanić, taj sam jer želim da jebem izuzetno mlađahnu devu zelene kose, stoga kušuj i pusti me u te mramorne dvore!
– Gde ćeš bre, pička ti materina!
– Puštaj ruku, puštaj ruku koja čuda stvara, da ne prizovem bes vasione na tebe!
– Slušaj bre, prizvaću ja policiju na tebe, ali ću prvo pičku da ti polomim ako ne odjebeš, budalo pijana!
– Tako dakle, evo, odmičem se na sigurno, jer ćeš iskusiti moć genija pred kojom ćeš pasti kao mali mrav, sudbinu ti nije još niko proreko, bela vrano, prešla voda preko poda, majka Muju šišala na struju!
– Stani bre, gledaj gde ideš, pazi!
– Prizivam kosmičku silu piramide ispod planine Rtnja, prizivam sve leteće balvane Milića od Mačve, prizivam – BUP!
* * *
NOVI PERFORMANS VUJADINA PEŠTERCA
Ako je kulturna javnost pomislila da je Vujadin Pešterac ne može ničim iznenaditi, najtalentovaniji multimedijalni umetnik mlađe generacije je to opovrgao na najbolji mogući način svojim novim performansom „Saobraćanarhija“. Za potrebe ovog smelog performansa, čiji je cilj prema rečima samog Pešterca ukazivanje na uzaludnost kretanja u ograničenom ljudskom vremenu, odnosno prevoznih sredstava kao metafore samog kretanja, mladi umetnik je iskoristio faktor iznenađenja i sa vrha svoje zgrade skočio na helikopter MUP-a Srbije koji Dragoljuba Mićunovića zbog starosti i slabe pokretljivosti svakodnevno prevozi od njegovog stana do Narodne skupštine. Mićunović je primetio Pešterca kako visi sa desne strane helikoptera i zbog iznenadnog stresa se šlogirao, pa je pilot u pokušaju da se otrese slepog putnika duže vreme kružio nad Beogradom dok ovaj nije konačno otpao iznad Lipovičke šume u blizini restorana „Srbija“. Radnik obezbeđenja restorana je u specijalnoj izjavi rekao da je Pešterac u vidno alkoholisanom stanju hteo da uđe u kafanu što mu ovaj nije dozvolio, nakon čega je mladi umetnik hodajući natraške i izvodeći vlašku magiju (po svedočenju radnika obezbeđenja) stupio na kolovoz Ibarske magistrale gde ga je udario šleper „Skanija“ čačanskih registracionih tablica koji je dolazio iz pravca Ljiga od čega je Pešterac poleteo kroz vazduh i zabio se glavom u reklamni znak preduzeća za proizvodnju stolarije „Vega“. Na konferenciji za štampu, ozbiljno povređen, ali vidno zadovoljan, Pešterac je izjavio da je otvorio novo poglavlje u istoriji umetnosti usvajanjem dadaističke spontanosti kroz istraživanje granica tela, a zatim otišao u pratnji i uz pomoć devojke sa upečatljivo zelenom kosom.
Dragoljub Mićunović je izjavio da mladom umetniku nema šta da zameri, te da ga zdravstveno stanje neće sprečiti da se kandiduje za poslanika na još najmanje pet parlamentarnih izbora.
