Trnoviti putevi do privođenja ženke

Kažu, mogućnost izbora je dostignuće savremene civilizacije. Ljudsko pravo koje čoveku daje slobodu. Jedu govna. Kada me žena pošalje da kupim grašak, znaš kolko mi pomaže to što ima triesdve marke osamnaest proizvođača u tri supermarketa i dva dućana, a svi koštaju otprilike isto do +/-10 dinara? Pomaže mi da nađem inspiraciju da se vrelo ispolivam verbalnom spermom po potrošačkom društvu, eto. I nemoj neko sad da skoči i kaže da bi trebalo da se najebem svega po spisku ženi što me šalje, ono tarzanija bate, nikad papuča! Realno – ko me jebe, što sam se ženio ako mi nije dobra.

Pa zbog garantovanih seksualnih usluga, naravno. Dobro, ima tu još ponešto kao što je dž pedikir subotom i ono da imaš najboljeg ortaka koji će ti menja usrane gaće kad omatoriš. Ali monogamija je pre svega nastala kao potreba da se zagarantuje potomstvo uz što manje  močuga po glavi i štrojenja konkurenata na spavanju.  Čitava struktura čovečanstva se opasno talasala i naprezala dok nije metodom pokušaja i popušaja najzad dostigla ravnotežu od jedan čovek i jedna žena.

Zato seksualna revolucija, legalna prostitucija i lako dostupni opijati nisu pretvorili svet u non-stop babunsku bahanaliju. Zato u praksi mladi majmuni i dalje u gro slučajeva ne jebu.  Sloboda izbora nas parališe i nemamo pojma šta treba da radimo. Vidiš ergelu čistih osmica i devetki prekrivenu sa sveukupno kvadrat tkanine kako konzumira kubni metar alkohola i sve što ti prolazi kroz glavu je „Jebote, kako se to jebe?“ A nekad se znao red. Snimiš curu iz sela – ili sela do, ako su ti preci provalili kauzalnu vezu između deflorisanja sestričina  i mrežica između prstiju na potomstvu – odeš do njenih matoraca, pitaš kulturno, pa platiš ili ako nemaš, otmeš. Nije bilo lako, ali je bar bilo jasno kako. I zato su u nekim kulturama, koje nisu izgubile fokus na ono najbitnije – da na kraju dana jebeni grašak bude na tanjiru – lepo postojali ili i dalje postoje rituali i provereni postupci u cilju permanentnog privođenja pičke u postelju.

Jebi pa jedi –  Ostrva Trobrijan

Trobrijan arhipelag je deo Papua Nove Gvineje i boli ga kurac. Narod živi praktično go, jede šta ubere na drvetu/navata u moru i jebe se po plažama. Bukvalno. Tamo klinci počinju da se slobodno trse čim skapiraju kako šljaka genitalni interfejs i šaraju unaokolo u doba kada mi još uvek jedino možemo da kažemo da smo bili bezobrazni jer smo šarali po tapetama flomasterom.  Ali, i pored svog hipičenja, brak i dalje postoji, samo što je kriterijum za sklapanje to da seks između dvoje bude tolko dobar da šikne pičja ceđ. Na mužjaku je posle još samo da svoju izabranicu navede da ostane u njegovoj kolibi celu noć i da podele doručak. Kada jednom zajedno jedu, gotovo, brak je time zapečaćen i ostaje samo plaža parti to veče, da se blagovesti podele s ostatkom plemena.

Trofazno  – Filipini

Ako tvoje obrazovanje o Filipinkama potiče sa RedTube klipova pijanih australijskih turista, razočaraćemo te. Filipini su zemlja duboko ukorenjene tradicije sa glazurom od okorelog katoličanstva, koje je na urođeni konzervativizam Filipinaca leglo ko kardinal na horskog dečaka. Većina filipinske ženske čeljadi neće ni da čuje za blud pre braka, čak ni u dupe. Ipak, na tih nekoliko ostrva živi sto miliona ljudi, tako da mora da nešto rade kako treba po pitanju razmnožavanja… A rade po principu koji bi pre očekivao od Donjih Saksonaca: muvanje poštuje tačno ustanovljenu strukturu od tri faze: „zadirkivanje“, „ozbiljnost“ i pasulabong tj. prosidba s poklonima za familiju. Prva faza je najlakša: pošto svi uvek izlaze u istopolnoj ekipi, kada snimiš ribicu, podeliš to s ortaćima  i onda vas oni oboje zajebavaju dok te ona od blama ne odjebe ili ne pristane da izađe s tobom. Zvuči infantilno, ali šljaka – jer tada se level-apuje u „ozbiljnost“, što znači da možete na večeru. Ali ne sami. U urbanoj emo-verziji, idete sa starijom ekipom. U najgoroj hadrkor-tradicija varijanti, u selima, moraš na sudar s celom familijom. Pa tek onda da im kupuješ poklone.

Dijto  – Japan

Istorija Japana je saga o kolektivu veštačkih inteligencija iz druge galaksije nasukanim na ovu planetu, koje već par hiljada godina rade na tome da nam dokažu kako kapiraju emocije kao što je ljubav ili humor koji nije zasnovan na debelim ljudima obučenim u hot dog na lijani iznad bazena vrele vode. Ali, u tome ih, kao i uvek, sjebavaju Ameri. „Dijto“ je baš kao što zvuči, u stvari „dejt“ do neprepoznavanja izvitoperen od strane japanskog kolektivnog uma. Tako, kada se dvoje mladih u Japanu snimi i uprkos jebenoj jezičkoj barijeri koja tamo postoji i između polova, nekako uspe da organizuje dijto, skroz je normalno da povedu još ljudi. U stvari, to se smatra ne samo prihvatljivim, nego i poželjnim. A najbolje je da se ostali međusobno ne znaju, ko kad bi poveo ortaka sa faksa i Mareta ćomana iz kraja na dejt sa malom što si je upoznao u „Plastiku“, koja sa svoje strane vuče sestru od tetke iz Menhengladbaha i svoju frizerku. Najjače je što je rezultat i u Japanu otprilike isti: svima je smor, nemaju pojma o čemu da pričaju, pa završe na karaokama. Jebote, u stvari je pravo čudo kako se tamo deca uopšte još uvek rađaju.

Noževi nežnosti – Nordijske zemlje

Zemljama nordijskim nekada su harali vikinzi sa dvoručnim sekirama u ušima umesto minđuša, a sada su tamo ili  mindžavi protestanti, vredni, disciplinovani i društveno odgovorni ko Ekson Mobajl ili dileje kao što je Burzum (pravi, ne ovaj naš što ne jebe). Nejebica  je i tamo problem broj 1 mladih mužjaka, a prava greota je u tome što su svi osim ponekih Laponaca zaboravili kako su to elegantno rešavali njihovi preci: cure su dobijale kožne kanije za noževe koje su nosile oko struka ili sisa. Kada momak vidi devojku čiju kaniju bi napunio, nadž nadž, on lepo napravi nož i navata je – da joj ga metne. U kaniju. Hohoho, kapiraš. Ako uspe, to je to. Jes način suptilan ko Lea Kiš, ali je i najjebačkiji od svega što smo čuli u poslednjih pet godina. Osim ove pesme.

Vojska čini čoveka – Zului

Kada čuješ “zulu” pomisliš na crnca od dva metra sa uzdignutim kopljem i ukrućenim palamarom na krvavom lešu britanskog vojnika. Bolje da tako i ostane, jer je tradicionalno muvanje kod Zulua skroz u “girl power” fazonu. Devojke biraju udvarače, šalju im kojekakve kurcoboce i perlice koje kao predstavljaju neke kodirane poruke, a onda sretnik treba da poklanja krave njenim matorcima da bi dobio svoju priplodnu kravu (na ovoj paraleli sami Zului insistiraju). Ali, nije uvek bilo tako. Kada je Zuluima vladao veliki Šaka, kompletan život je bio organizovan na plemenskom nivou. Sve sa kitom međ nogama je moralo u doživotnu vojsku čim stasa.  Zulu armija je bila razvrstana na regimente zvane impi, po godištu. Svi ratnici su bili braća, a surova svakodnevna vojna disciplina je imala efekat da zaboraviš na hormone, tačnije na sve što se ne meće u usta ili pod glavu, a i da te pripremi za klanicu koja te kad-tad čeka, jer Šaketina je bio čovek s velikim idejama (o ukrućenim palamarima nad britanskim leševima). Mislio je i na sledeće generacije, tj. nastanak istih: zato je lepo proglasio da samo impi koji se dokazao u borbi može da se ženi. Ceo. Odjednom. Ženama koje je Šaka odabrao za svakog.  To ti je kad država reši da uradi nešto.