Ujedinjeno protiv sentimentalizma

Možda vam je poznata hajka oko zahtevanja Obaminog izvoda iz matične knjige rođenih na uvid onomad kada je pala kandidatura za precednika. Jer, iako biti “pravi Amerikanac” samo po sebi ne precizira da li ti je prađed bio portugalski osuđenik na smrt, italijanski rendač sira na rezance ili jebeni viking, ipak i Amerikanci imaju standarde: da bude guverner neke od saveznih država mož’ ko ‘oće, ali da bude predsednik može samo neko ko se u SAD i rodio. Jedino pitanje selektivnog patriotizma je na koje ćež dimenzije da ga lokalizuješ. U SAD je lokalizovan na predsedničke izbore. A u Srbiji je lokalizovan na celu Srbiju! Mladi Tarzan, pripadnik narodne većine, danas se usled sve snažnije konkurencije sa oštrim osudama i sumljama suočava: jesi li se kao Tarzan i rodio?

Ja, naravno, nisam. Odaju me ove reči od preko sedam slova… Dok su dečaci igrali fudbal, ja sam se interesovao za devojčice. Suvišno je reći, proveo sam decenije u špijunskoj tranziciji od prvobitnog štrpkanja za guzu do današnjeg levela kažnjavačkog mećanja. Naokretao sam se u tom međuvremenu šolja u srednjoj k’o moja baba-tetka otkako se ’91. zaudovičila, i naslušao se “fuj, kurac” priča za vek; a sve što sam tim povodom uradio bilo je da klimam glavom dok se moje drugarice oblače za izlazak. Kada je buraza i mene ujak jednom odveo na Mišeluk na nekakve trke, moj dvoipogodišnji buraz se otvorenih usta divio brzini gvozdenih konja, dok sam petogodišnji ja, negde u pozadini ali unutar ujakovog vidokruga – brao cveće. Kozlić sam preskočio samo zato što mogu da ga opkoračim, od lopte sam i klitoris hvatao lakše, a sisatim bičarkama sam, od vascelog nedogleda raspoloživih strategija, pisao pesme. Ne, bukvalno, počelo je u petom razredu, trima drugaricama iz razreda sam namučenog i osvrbelog kurca za 08.03. napisao po pesmu i odneo po bombonjeru na kućnu adresu. Treb’o sam im bar otrsiti keve dok su se još ložile na mene (keve)… Tako da ne, nisam tarzančina od cucle. Ali to ne znači da nemam pravo izbora da budem. Priučen k’o počašćen.

Nasuprot tarzanskom hedonizmu stoji regresivni sentimetalizam. To su ljudi koji vole da plaču: svi smo razbili arkadu ledenom grudvom bar jednom primerku ove vrste. Ili ga deflorisali ledenicom. Koja je depresiva kad dođe prva zima posle školskog doba i skontaš da je sneg samo sneg i da više nikada neće biti zabavan… Bez vinjaka neće, tojest. Sentimentalisti su ljudi koji vole da se okreću prošlosti, a u zavisnosti od nivoa, prepoznaćete ih po nasumičnim trabunjanjima o jugoslovenskom pozorištu, Snežani Savić i Suzani Mančić dok su bile dobre, Kraljevini SHS…

Nivo prvi: gornjak i rejbanke, malo duža kosica. Usere se od sreće kad čuje Kerbera, ide na koncerte Mejdena po graničnim zemljama, zaljubljive je prirode. Zaluđenost sentimentom prestaje kad se zaposli.

Nivo drugi: karirani sako, književne večeri, brada. Šmrče miris starih fotografija ‘mesto kafe i cigare, voli da sedi u pradedinoj fotelji uz kamin. Usere se od sreće kad čuje Joni Mitchell, kupuje italijanski časopis Jazz, vegetu kupuje u Segedinu iz nostalgije. Ko kaže da nostalgija mora da ima logike. Zaluđenost sentimentom prestaje kasno ili nikad, žena mu je ipak od trezvenijih pa ima ko da se bavi realnošću menjanja pelena.

Nivo treći: opasan po okolinu. Žali Bože njegove dece koja su i sama drugi nivo, pošto mu je žena treći. Tušira se kratko i retko, usled svesti o nestašici vode u Africi. Jede svinju i plače. TV uključuje samo kad u štampi pročita da je na programu nešto što ga zanima, najčešće sa dugoročnim planiranjem. Nema internet, usere se od sreće kad čuje diksilend. Crno-bele filmove gleda sa ženom u kulturnom centru, citira Hegela, Niče je novotarija, zaluđenost sentimentom prevazilazi samo njegovo prolazno bivstvo ekspandirajući se po radnom mestu i generacijama njegove loze.

Nivo četvrti: jede hleb od juče samo zato što je stariji. Kritikuje tebe što se tuširaš češće od retko, nosi vodu deci u Africi. Ne jede svinju i plače (za svinjom). TV nije imao ni njegov ćale, ali gleda Opru kod komšinice čisto kad nema na šta drugo da plače. Lično trenira Čedu Jovanovića za predizbornu kampanju. Dvaput nedeljno telegrafira majci svoja najdublja osećanja. Ne gleda filmove, nacrta na telefonskom blokčetu “Parobrod Vili” pa kad zavrti, raduje se cela porodica.

Oni su toliko fascinirani patinom prošlih vremena, da i sopstveni život pokušavaju da oblože sepiom. Bez naglih pokreta, bez življenja života, kafa+cigara i tako u krug, samo da je isto. Džamljenje nije slučajna nuspojava bivanja sentimentalistom, jer iako onemogućava bogatiji užitak u spektrima koje čulo ukusa inače nudi, ujedno i sprečava da užitka ponestane – lančani pušač se kreće unutar ultimativnog sivila. Sjajan izum. On ne želi da traga za sve upečatljivijim iskustvima, on želi da ih [highlight]pronađe[/highlight] i da su onda ona zauvek tu. Da život stane, da se trenutni utisak prostre izvan granica Sunčevog Sistema i diljem pete dimenzije, dimenzije mogućnosti, da njegovo bivstvo njegovom fascinacijom postane.

I sad, zašto biti protiv, sentimentalista ili bilo koga drugog? Kako sentimentalisti ugrožavaju tarzane? Pa tako što ih nedovoljno ugrožavaju. Kao jedini pravi antipod, svojim sklanjanjem sa puta uznemiravaju kosmički balans, i mi smo prinuđeni da se koljemo među sobom, kopajući jaz gde mu nije mesto. Oni su alergični na fizički bol, to je previsoka doza realnosti, i onda ostaju kod kuće kad je bal, a na šanku kad je šutka. Ali ne i deklarativno, samo pst, to je naša mala tajna.

Drugi, zapravo osnovni razlog iz kog treba da se udružimo protiv sisopaćeništva, jeste što nam realno ide na kurac. Ne ni sama činjenica da poklonici sebi dozvoljavaju povremeni luksuz puštanja “Padaju Zvijezde” Massima Savića, ne ni to što su tu da nam teše i slušaju žene dok smo mi na pejntbolu, pa ne čak ni to što nam nameću rendom griže savesti u vidu svesti o tome šta jedemo, koga i da li zovemo dan posle seksa i gde bacamo smeće. Nego [highlight]to što misle da su bolji[/highlight]! Senzitivizam, kako ga u gerilskoj borbi za nadmoć i prevlast podmuklo i kamuflirano nazivaju, smatra se širom sveta nekakvom prednošću. Tipa, “ako pustiš suzu na Diznijev crtać, ti si bolji čovek”. Ti nisi galamdžija i svinjožder, nego si u kontaktu sa unutrašnjim sobom. Ti osećaš [abbr title=”Bol za svetom, svetski bol. Kovanicu je u upotrebu uveo nemački pisac Jean Paul, a izvorno semantički se dovodi u vezu sa romantičarima, prevashodno piscima sa praga ulaska u XX vek, tačnije pitanjem svetskog bola koje ih je okupiralo.”]Weltschmerz[/abbr].

E pa, dozvolite mi da se ispravim, kome ti bre razumeš i saslušavaš ženu, siso mlohava? Sentiment je jednostavno odmahivanje glavom oči u oči sa boljitkom. Ja znam ljude koji ne žele da se menjaju niti da budu bolji od pređašnjeg sebe, ali ti ljudi znaju da, naročito od ostatka sveta, bolji nisu. Malo rakija, malo kavga, prebit’ ženu i odgledat’ Slagalicu i ajdupičkumater’nu. A sposobnost da gledaš zalazak sunca i uzdišeš znači da ti jesi? Ili da kažem, to što si našao od koga ćeš u svojim očima da budeš bolji – znači da si dobar? Licimurje! Ako ti ne želiš da mrdneš dupetom, to je tvoja stvar, a ako ja ne cmizdrim na WALL-E-ja i Pokahontas, to je moja. Nije ovo poziv na kolektivni lov, ne mo’š njima doći glave, čuvaju se na suvo i ‘ladno. Samo se valja suprotstaviti takvim i sličnim tminama unutar sebe, jer podsetio bih pravoslavne hrišćane među čitaocima, “nismo pozvani na sentimentalizam”. Prilično rasprostranjeno znanje, pokušajte se i raspitati.

Ako tarzani mahom ne razumeju razliku između rada i igre, onda sentimentalisti ne uviđaju istu između stagnacije i valjanja u blatu. Lično, radije ću stagnirati tako što zanemarujem rad igrajući se, nego što ću se valjati u blatu.