Uradi to, jer ti ja tako kažem!

„Platićemo 4 dolara za jedan sat vašeg vremena“ – berberin Džo je mislio da je to fer ponuda, uostalom jedan brica šezdesetih godina nije mogao preterano da zaradi u Nju Hevenu, Konektikat. Javio se na oglas, upoznao ljubaznu ekipu istraživača i još jednog čoveka poput njega. Džo i taj drugi – rekao je da se zove Adam – izvlačili su ceduljice i znali su: jednom će zapasti da u eksperimentu bude učitelj, a drugome učenik. Džo je instiktivno blago odahnuo kada je razvio ceduljicu na kojoj je pisalo teacher. Simpatični momak taj Adam, koji mu je uzgred pomenuo da ima srčane smetnje, biće učenik.

Berberin Džo je zatim odveden u drugu prostoriju, pregrađenu zidom od one u kojoj je Adam bio. Svog učenika dakle nije mogao da vidi, ali je mogao da ga čuje. Džo je imao da čita Adamu parove reči, a zatim da pročita samo jednu od tih reči – Adam je imao da kaže koji je njen par. Ha, igra memorije, mislio je berberin Džo. Međutim, učitelj je imao još jedan zadatak – na svaki pogrešan odgovor, pritisnuće taster koji šalje blagi električni šok do Adama. Ukoliko njegov učenik bude mnogo grešio – što je potpuno nemoguće, rezonovao je Džo – električni šokovi će se pojačavati.

Krenulo je dobro, Adam je povezivao parove besprekorno i prva greška desila se tek posle niza uspešnih odgovora. Džo je pritisnuo taster – 15 volti nije ništa – i čuo kratki jauk, kao kada nekog ubode osa. Još nekoliko tačnih odgovora, pa ponovo netačan – Džo je pritisnuo taster i čuo nešto jači Adamov jauk. Posle nekoliko minuta neznanje učenika postalo je iritantno – pa zar glupan ne može da zapamti jebene parove. Džo je slao sve jače šokove, dok Adam sa druge strane, u bolnom grču, nije zavapio da prestane. „Molim te, ne više!“, urlao je.

Berberin Džo je osetio graške znoja na čelu i okretanje želuca. Bio je to njegov moral koji se pobunio. Pa neće valjda Džo, koji nikada mrava nije zgazio, a svoj dolar zarađivao pošteno šišajući američke glave, neće valjda on sada nanositi bol simpatičnom momku Adamu.

„Pišam ja na vaš eksperiment i četiri dolara, odo ja kući“, rekao je Džo, spremajući se da pođe.

„Molim Vas nastavite“, rekao je mirno istraživač.

„Čoveče, čuješ li ti da ovaj urliče?“

„Iako je možda bolno, eksperiment ne ostavlja trajne posledice. Nastavite.“

„Ne ostavlja posledice?“, vajkao se Džo. Ono okretanje u stomaku je prestalo, savest je na trenutak bila smirena. Vratio se za sto i nastavio sa ispitivanjem.

Ali nesrećni Adam je ubrzo bio toliko rastrojen da je davao samo netačne odgovore – šokovi su jačali – već su bili oko 150 volti – a krikovi iz druge prostorije sve manje su ličili na ljudske. Adam je istanjenim glasom preklinjao. Džo je upitno pogledao istraživača.

„Eksperiment zahteva da nastavite“, rekao je ovaj.

„A ma zašto dođavola da nastavim? Znaš li ti da onaj tamo ima srčane probleme? Zašto uopšte ovo radite?“, pitao je Džo.

„Uveravam Vas da nećete snositi apsolutno nikakvu odgovornost za današnja dešavanja. Apsolutno je neophodno da nastavite“ – istraživač je govorio samouvereno, blago, ali ipak odlučno. Džo se kolebao.

„A šta ako neću?“, nesigurno je pitao.

„Nemate izbora, morate nastaviti“, jednako mirno je rekao istraživač.

Berberin Džo, mali američki čovek, nastavio je. Čitav život je poštovao autoritete. Oca, učitelja, poručnika u ratu – takve ljude je trebalo poštovati jer znaju šta rade. Da ne znaju, ne bi bili tu gde jesu. Baš kao i ovaj istraživač koji je siguran da treba da nastavim, zaključio je Džo. Nastavio je žestoko. Dok je jačina šokova rasla, urlici su postajali slabiji. Adam, tako se valjda zvao taj očajni učenik, više nije mogao ni da kuka pošteno. Kada je treći put dao šok od 450 volti, ništa se više nije čulo. Rupa u stomaku ga sada nije toliko mučila, etika je odatle skoro otišla i imao je osećaj kao da je slagao. A ipak, ustajući sa stolice obliven znojem, berberin Džo je znao da je ubio čoveka.

Milgramov eksperiment

Ubrzo Džou objašnjavaju da nije ubio čoveka, da je „Adam“ zapravo glumac i da nikakvih šokova nije bilo. Eksperiment se zaista odigrao, a zaključak je dao njegov voditelj Stenli Milgram 1974. godine. Pre početka eksperimenta, Milgramove kolege – odreda čuveni psiholozi i socijalni psiholozi – prognozirali su da će najviše 3 odsto ljudi biti spremno da zadaje smrtne šokove. Zajebali su se u proceni – čak dve trećine ispitanika je išlo do kraja, čak dve trećine je bilo spremno da ubije samo zato što im se tako kaže.

Stvar je jasna – čovek je, hiljadama godina od nastanka civilizacije, i dalje previše slab za neposlušnost, čak i kada se naređenje žestoko protivi vaspitanju, uverenjima i etičkim principima. Pred autoritetom, moral se slama poput štapića. Jednostavno, autoritet ima bolje karte u rukama:

Sindrom uniforme: Ako je neko u službi države/kompanije/važnog eksperimenta, onda iza sebe ima velike razloge, onoliko velike kolika je ta država/kompanija/važan eksperiment. Čoveku u tom trenutku sasvim odgovara da bude mali i bespomoćan, te da samo radi kako mu kaže veliki igrač, uljuljkujući savest kako drugačije nije ni moglo.

Znanje imanje: Ako neko samouvereno i koherentno priča bezmalo bilo šta – to je dovoljno da mu se veruje. Savest malog čoveka je ponovo namirena – zašto bi se on u svom neznanju bunio protiv odluka čoveka koji očigledno nešto zna.

Ja sam samo izvršilac: Iako u svakodnevici često kuka što samo radi i životari, bez da ga iko i za šta pita, malom čoveku savršeno odgovara da bude „samo“ izvrišlac kada su odluke neprijatne. On tu ništa nije mogao, život mu je u ruke dao pištolj i njegovo je da pritisne obarač kad mu se kaže.

Konkretno vs apstraktno: Moralni principi su većini ljudi prihvatljivi upravo jer su opšti, bezlični – principijelni. Autoritet, sa druge strane, glavom i bradom stoji pred malim čovekom, konkretan sa konkretnim zahtevima. I tu konkretno odnosi pobedu – prirodno je više se plašiti pljačkaša koji sa pištoljem sada stoji pred vama nego iranske nuklearne bombe koje možda i nema.

Milgramovo istraživanje je počelo tri meseca nakon početka suđenja Adolfu Ajhmanu, visokom nacističkom oficiru, tvorcu „Konačnog rešenja“ za Jevreje, čoveku koji je poslao milione ljudi u gasne komore. Pitanje je bilo: Da li Ajhman i svi oni koji su radili za njega (služili pod njim) dele moralna uverenja o neophodnom istrebljenju Jevreja, Slovena, Cigana? Da li je za strašna dela potreban jak razlog?

Odgovor je, nadam se, jasan. Milgram ga je ovako formulisao: „Obični ljudi mogu počiniti strašna dela bez posebnih neprijateljskih osećanja, verujući da samo rade svoj posao.“

Slaba ljudska priroda je, dakle, razlog – ali nije i ne sme biti opravdanje. U opisanom eksperimentu, jedna trećina ljudi se oduprla autoritetu, poslušala sebe i samim tim nije ubila nikog. A da li se onima koji su bili preslabi može oprostiti njihova ljudska priroda? E pa jebiga, ne može. I vuk radi samo ono što mu nalaže priroda, kolje ovce i – ako mu se ukaže prilika – ljude. A protiv vučje prirode se ide u hajku. Tu je bar civilizacija uspela da se organizuje.